Пре два дана у Матици српској представљен је други том а трећа књига Српске енциклопедије, вишегодишњег националног подухвата МС, САНУ и Завода за уџбенике. Том приликом потпредседник уређивачког одбора СЕ, академик Предраг Пипер нагласио је да су објављивањем овог, другог тома, подигнута оба стуба планиране велике лексикографске грађевине-они су “лице те куће знања о српском народу”.
Предраг Пипер (1950) је један од наших најугледнијих лингвиста и слависта-русиста. Редовни је професор Филолошког факултета у Београду, предаје више предмета на основним, мастер и докторским студијама, такође је и редовни члан САНУ. Аутор је бројних основношколских, средњошколских и универзитетских уџбеника, научних радова и књига.
Да ли је српска културна јавност довољносвесна важности дугогодишњег пројектаСрпске енциклопедије, а нарочито они којиодобравају новац за такав подухват, питалисмо академика Пипера?
– Велики заједнички пројекат САНУ, Матице српске и Завода за уyбенике, Српска енциклопедија, остварује се по плану упркос нестабилним временима у којима се на њему ради, каже наш саговорник. -Постоји чврста воља уредништва и издавача да се тако настави и да се пројекат успешно доведе до краја. Оцењивање и саме енциклопедије и места које јој се даје у српској научној културној и научној политици, као и односа које према њој има научна, културна и најшира јавност, биће лакше када се према енциклопедији, или бар према њеним првим томовима успостави временска дистанца, али је Ваше питање сасвим умесно и у нашем времену.
Говорећи начелно, позитиван однос српске културне јавности према Српској енциклопедији потврђује низ афирмативних оцена те енциклопедије у нашој периодици, а позитиван однос државе према том пројекту потврђује чињеница да га држава финансијски подржава на основу Закона о Српској енциклопедији. Говорећи конкретније, читаоци вероватно с различитим очекивањима узимају у руке нове томове Српске енциклопедије. Можда би неки у њој желели да виде више особина опште енциклопедије, а други више особина националне енциклопедије, једни више биографских чланака, а други мање таквих чланака, једни више крупних енциклопедијских чланака, а други сматрају кориснијим и прегледнијим да се крупни предмети изложе у већем броју засебних одредница итд. Неко се може запитати да ли је круг сарадника Српске енциклопедије довољно широк, а на такво питање може се одмах одговорити да се из тома у том број сарадника врло уочљиво повећава. Изузетно је важна стална подршка државе пројекту израде Српске енциклопедије. У односу државе према Српској енциклопедији најјасније се показује њен однос према националним приоритетима у области науке, културе и образовања.
Може ли се некако убрзати завршетак СЕ, јер се рок од две деценије које су потребне за рад овимтемпом и расположивим људима, чини некако предугачким за мерила информатичког доба?
– Ако се погледају искуства других земаља у изради вишетомних општих и националних енциклопедија, види се да су на том послу били ангажовани тимови стално запослених сарадника у установама типа лексикографских завода, у којима је израда енциклопедије једини или приоритетни задатак. На изради Српске енциклопедије имамо само неколико стално запослених и више стотина хонорарних сарадника. Побољшањем статуса пројекта Српске енциклопедије, адекватнијим финансирањем, које би омогућило и извесне промене у организацији рада, као и у технолошкој опреми, израда СЕ могла би бити убрзана. С друге стране, иако живимо у цивилизацији у којој је стално убрзавање свега и свачега постало њена доминантна црта, треба се хладне главе запитати да ли је брзина у изради енциклопедије најважнија. Када се узме у руке било који том Српске енциклопедије, када се види њена структура и квалитет, мало ко ће се, ако има искуство у томе како настаје научна књига, запитати: да ли је то ипак могло још брже? Не би било добро да се овај темпо успори, и надам се да се то неће десити, а није немогуће да се он убрза, мада на томе не би требало превише инсистирати, поготову ако се не би значајније побољшали услови израде Српске енциклопедије.
Како сачувати ћирилицу?
– Постоји много начина како се може чувати ћирилица. Пре свега, треба писати ћирилицом у свакој прилици када пишете на српском језику. Многи ватрени поборници ћирилице пишу ми писма латиницом као да им је тешко да на рачунару промене писмо (што траје само секунд). Свако може да се одрекне и вере прадедовске, и националног писма, и српског имена, и српског језика у неким важним доменима употребе, па чак и осећања припадности српском народу (или да му умањи значај), као што може да промени презиме или чак да се одрекне родитеља, ако мисли да за то има јак разлог. Али коме није закржљало осећање разликовања доброг од рђавог, њему се не мора се објашњавати зашто је ћирилица део српског идентитета и зашто је ружно одбацивати је или је потискивати, или пасивно препуштати да је други гуше. Као што нико нормалан неће равнодушно гледати како му неко малтретира родитеље или му намеће неке друге људе за родитеље (или га учи да је цивилизацијска предност имати две мајке и два оца), слично томе је погубно одрицати се ћирилице и приређивати јој лапот. Поштовање ћирилице за Србе је део националног и личног самопоштовања. Неко без тога мање-више може, а неко не може и у томе је основна разлика.
Како тумачите поновно буђење интересовања за изучавање руског језика и културе у нашој земљи ?
– Ако говоримо о разлозима постепеног пораста интересовања за учење руског језика, они се могу видети пре свега у усправљању Русије на светској сцени и њеног повратка на позиције једне од светских сила у многим областима. Поред тога, за нас је посебно значајно јачање српско-руске економске сарадње.
Ако се ваше питање односи на моје вредновање те чињенице, ја, као и многи други, то поздрављам , не само из економских разлога. Русија је једна од ретких земаља у Европи која нас никада није војно напала (нити била чланица неког војног савеза против Србије), а много пута нам је помогла, чак и на своју штету. Па ни то није најважније. Још је важнија духовно-културна блискост већине Срба и већине Руса. У време када зло постаје све активније, када се ствари на светској сцени захуктавају тако да то све више личи на нови „поход на Исток“ (а знамо колико су претходни били крвави и како су се завршили), и када нас на Западу углавном виде, волели то неки овде или не, као традиционалног руског савезника, па се тако према нама и опходе, обнављање сарадње са Русијом (без прекидања сарадње са свима другима где је то могуће и добро) природно је и једино исправно, а неприродно је и погубно стављати се на страну непријатеља Русије, ма колико они порицали да то јесу.
Као један од наших најугледнијих слависта-русиста написали сте или сте били коаутор многихосновношколских и средњошколских уyбеника. Према вашем искуству, које су најслабије тачке нашегобразовног система и зашто се стиче утисак да је тај систем у непрекидним реформама које не дајурезултате?
– Жанр новинског интервјуа не допушта ни да се поброје слабе стране садашњег образовног система У Србији. Највећу слабост видим у томе што је ради афирмисања образовања веома потиснута, готово истиснута из образовног система идеја васпитања, која је по мени важнија. Врло образован, а морално запуштен човек може бити опасан за друштво, за шта је лако наћи много примера и у историји, и у нашој садашњици. Нажалост, душе младих људи све више обликују улица, јефтина забава која се агресивно рекламира, лоши медији итд. Срећом, још има много тога да се прочита, чује и види што васпитно надахњује, а има и дивних примера, који храбре и надахњују.
Радмила Лотина
Почеци српске енциклопедистике
– Када је пре сто педесет година Друштво српске словесности донело одлуку о потреби израде Енциклопедије наука и усвојило план рада на енциклопедији, та одлука је представљала израз свести српске науке о потреби стварања српске енциклопедије – подсетио је академик Пипер.- Такође и израз воље да се тај велики посао започне, па се стога одлука Друштва српске словесности о запиочињању рада на Енциклопедији наука може сматрати почетком српске енциклопедистике, иако се она није почела остваривати одмах него знатно касније.
