У поводу народног протеста противправне одлуке САД и дела водећих држава Европе за признавање Косова за нову државу на делу наше територије организован је величанствен митинг у Београду уз присуство преко 500.000 Срба.
Након завршеног првог дела протеста део окупљених грађана је отишао на друга места да на свој начин изразе протест. Посебан облик реаговања дела углавном млађих демонстраната је био напад на америчку амбасаду и подметање пожара у њој. Том приликом, како је накнадно утврђено, страдао је студент Зоран Вујовић. Његово тело је нађено угљенисано у једној од просторија где је био пожар, да би било накнадно идентификовано на ВМА.
Коментари укупних догађања у вези са протестним скупом дати су у средствима јавног информисања, с тим да су тенденциозно и дуго објављивани извештаји и коментари који су имали за циљ да обезвреде позитивне поруке овог величанственог скупа на рачун оних слика које нису спорне а представљају редовне облике понашања мањег или већег дела демонстраната свагде у свету. Често пута је то реаговање неком „демонстрантском“ силом на далеко софистициранију и већу силу направде и терора који је неко као синоним или представник те силе примењивао над њиховим народима или покретима.
Случај студента Зорана Вујовића се злоупотребљавао и злонамерно тумачио, тим пре што је он сврстан као један од хулигана и варвара у квалификацијама оних писаних и еклектронских медија, извештача, аналитичара и политичара прозападне и антисрпске орјентације. Чак су му и родитељи и поред тешке туге избегли да дају коментар о његовој смрти управо због унапред тешке оцене да је био један од тих хулигана.В Међутим, да ли је то тако? Имамо ли право да његов случај олако процењујемо и преко њега тако наивно пређемо? Да ли смо се случајно упитали који си мотиви били да тај студент из Новог Сада, родом са Косова а протеран са својим родитељима од стране Шиптара помогнутим политикама запада и САД, на том месту учини саможртвовање начиномВ спаљивања после великог митинга као његов лични а специфичан чин? Да ли су нам познати бројни случајеви самоубистава В прогнаних СрбаВ који нису могли да поднесу боли, неправде, насиља и тероре којима су они али и наш народ били изложени последњих деценија?
Коначно, смрт младог двадесетогодишњака студента Зорана Вујовића, Србина са отиманог Косова, заслужује и ово могуће објашњење које се битно разликује од других, поготово оних који његово страдање сврставају у непромишљен и вандалски акт при чему је платио цену.
Наиме, као писац и познавалац части, а на основу ње и Косовског феномена у српском народу, морам изнети моју оцену овог случаја коју ваља имати у виду, тим пре што је споменути младић био примеран син, друг, навијач, Србин и патриота. Уједно, ово би била бар морална утеха његовим тужним родитељима обзиром да се на овог младића индиректно бацила једна неоправдана љага. Његова слика ведрог лица са раширеним рукама и по три раширена прста као да нас враћа да приспитујемо мотивВ његовог страдања за који верујем није случајно.
Објашњење да је студент Зоран Вујовић извршио самоспаљивање као један од тешких облика самопожртвовања и протеста према САД и њиховој бестијалној и системаичној антисрпској политици има утемељење у таквом акту као његов избор и частан чин, без обзира на то да ли је био под јаким емоцијама или не. Па управо и јесте ствар у томе што је част једна од изузетно јаких, не самоВ покретачкихВ и моралних полуга на велика и узвишена дела, већ и посебно снажна емоција који млади умеју да осете и покажу.
Чин његовог пожртвовања може се објаснити поводом, мотивом и местом. Наиме, никад се не сме заборавити агресија САД и НАТО 1999. године поред свега што су нам разрушили употребљавајући при том пројектиле са осиромашеним уранијумом и билошким агенсима строго забрањеним мађународним ратним правом. Уз све то мора се запамтити изјава француског генерала Жофреа команданта авијације НАТО у којој је рекао следеће:„Авијација је добила наредбу да уништи живот у Србији!“ Повода против америчке антисрпске политике имало много, а подршка независности Косова је био дадатни разлог. Из угла таквог виђења страдања српског народа, бројних породица са Косова и породице студента Зорана Вујовића, његово реаговање се може тумачити као акт пожртвовања у виду специфичног а незаборавног догађаја у целини амбијента тога дана и вечери, при чему је далеко важнија Зоранова дубља и часна порука него живот овог младог човека и тешког бола родитеља, родбине и другова. У таквом опредељењу је и моћ части јер се живот потчињава идеалу за који се човек бори.
Мотив би био да се таквом жртвом у пламену упери прст свих Срба, али и осталих праведних народа у једну светскуВ силу за коју не постоји ни мера ни закон за њене пресије и мешетарења широм земаљске кугле. Таквим се чином на јединствен начин истиче страдање нашег народа на Косову и Метохији уз даљу антисрпску у ужем, али и антируску политику у ширем смислу значења, које сваковрсном агресијом проводе САД. Место је одабрано јасно и недвосмислено. То је просторија у америчкој амбасади, јер је амбасада званично дипломатско представништво и део државне територије. Његово самоспаљивање може да се тумачи као намера да се у њеној просторији, а не негде у дворишту или испред ње, учини такав акт пожртвовања који ће у тој амбасади на какактеристичан начин трајно оставити љагу на антисрпску политику.
Других супротних мишљења, ставова и коментара о оваквој верзији догађаја и мотива споменутог Зорана Вујовића, Србина са Косова и студента, је било и сигурно ће их бити. Међутим, такве коментаре ваља ставити на теразије части, при чему ће се јасно видети они који су по В питању части недовољно упућени, који су на њу стерилни, или им она представања морални и национални кулук. У ствари, они ће се потврдити као најгрлатији слугеранти и противници нашег народа.
Оно пак што остаје неизбрисиво, је неоспорна чињеница да је покојни Зоран Вујовић прва српска жртва страдала након једностраног проглашавање независности Косова и његовог признања од стране САД и већине земаља Европе, с тим да је његово страдање било управо у српскојВ престоници Београду, али и на територији САД, односноВ у америчкој амбасади, где је окончао свој млади и полетни живот. Његова жртва ће бити на челу свих нових жртава насиља према српском народу не само на Косово и за Косово, већ и у новом периоду борбе против насиља међународне заједнице предвођене Америком над нашом Отаџбином, историјом, достојанством и правом.
Уколико прихватимо овакву реално могућу верзију мотива и извршеног чина, онда се као наук намеће следећа порука и смисао: Часни дух Зорана Вујовића шета америчком амбасадом, при чему немо а громовито куне и проклиње њену државу, издижући се понекад изнад ње у пламену, упирући прстом у злу коб САД која се на Косову, као светском пољу части, са својим сателитима и творевинама показала ниском. У оваквој немој клетви као да су сабрани сви прсти и клетве пострадалих, несталих и прогнаних Срба последњих деценија са наших етничких и историјских простора где је Америка на жалост дала свој пуни допринос.
Уз искрено саучешће
родитељима и родбини
ЗоранаВ Вујовића
Пуковник Др Раде Рајић
