Судбоносни метак у Сарајеву и избијање Великог рата убрзали су све злослутне прилике. Одмах након почетка Првог светског рата, тачније 4. септембра 1914. године, у ондашњој Аустроугарској монархији а данашњој Аустрији, у близини града Граца, отварају се капије првог концентрационог логора у Европи – Талерхофа. Талерхоф је функционисао до 10. маја. 1917. године. За то време, према ноторним историјским подацима, кроз логор је прошло око 30.000 људи. У првих шест месеци функционисања логора, процењује се да је живот изгубило око 3.000 људи. Та бројка касније се само увећавала, али никада у потпуности није постало јасно колико је жртава изгубило живот. Данас, један век доцније, води се друга битка. Битка за истину о Талерхофу у смислу шта је он представљао и ко је у њему страдао.
Талерхоф је био први концентрациони логор у Европи. То је било место ужаса и страшних злочина који су од стране аустроугарских власти извршени над сопственим грађанима – Русима настањеним у Галицији, простору западне Украјине. Дакле, разлог зашто је данас међу народом у западној Украјини стопроцентно антируско расположење је тај што је један век уназад свака алтернатива у том смислу била физички уништена.
Западна Украјина, а посебно Галиција, је од најстаријих времена била у саставу Кијевске Русије. Међутим, пошто Кијевска Русија губи своју независност услед најезде Златне хорде, западна Украјина остаје на милост и немилост спољним утицајима других држава – у првом реду Пољске. Пољска је већ тада била католичка држава. Тадашњи јаз између римокатолика и православаца још увек је био незнатан, али је свакако представљао извесни геополитички чвор који је доцније постао извор великог раздора на овим просторима.
Кроз векове, Пољска је у Галицији уводила римокатоличанство, а православне присиљавала да прихвате црквену унију са Римом. Након поделе Пољске, аустријско царство добија просторе Галиције и до краја задржава управу на овој територији. Анти-православна и у бити анти-руска политика добија на снази. Временом Руси, било као римокатолици или гркокатолици, гаје извесне симпатије према истом етничком и културном корену – руском. Долази до првих системских прогона и судских процеса као припреме за оно што следи.
Судбоносни метак у Сарајеву и избијање Великог рата убрзали су све злослутне тенденције. Одмах након почетка Првог светског рата, тачније 4. септембра 1914. године, у ондашњој Аустроугарској монархији а данашњој Аустрији, у близини града Граца, отварају се капије првог концентрационог логора у Европи – Талерхофа за Русе Галиције и Буковине.
Испитивања, хапшења и депортовање људи спроводиле су војно-полицијске снаге Аустроугарске монархије. Оправдана је претпоставка да је већ годинама пре овог систематског уклањања руског становништва Галиције постојао разрађен план за такво деловање, а да је околност Великог рата само пружила ваљани оквир да се томе тренутно приступи. Прогони су се оркестрирали сходно обавештајним подацима аустријских тајних служби и њихових доушника са простора Галиције. Подаци су били веома прецизни. Водило се рачуна не само о верској и политичкој опредељености.
Оно што је посебно страшно, људи су били интернирани заједно са својим породицама само због тога што су имали «погрешне» културне узоре. Ако сте читали Пушкина, Достојевског, Гогоља итд., интернирали би вас у логор. Они су били противници римокатоличког утицаја у Русији. Предак Достојевског је био гркокатолички свештеник који је напустио унију са Римом и вратио се Православној цркви, остварујући тиме сан својих предака којима је силом наметнута унија са Римом. Ако сте били поклоници руских композитора, интернирали би вас у логор.
Посебно је упечатљив пример једног несрећника који је био интерниран у логор само зато што му је полиција у кући пронашла портрет Толстоја. Толстој је био посебно неподобан за аустроугарску политику, јер је својевремено протестовао против политике наметања мађарског језика националним мањинама у основним школама. На његов протест је телеграмом одговорио тадашњи угарски министар Адалберт Апоњи: „Мађарска има оружану силу“.
Како је руска армија напредовала према Бечу и чинила свој отпор силнијим, тако је аустроугарска полиција (углавном аустријска) повећавала интензитет хапшења и депортовања Руса са простора Галиције у Талерхоф.
На самом почетку, логор Талерхоф је у ствари била обична ливада под ведрим небом оивичена бодљикавом жицом. У томе се огледала и прва монструозност овог логора. Све до зиме 1915. године, у Талерхофу није било барака нити било каквих других склоништа. Интернирани народ је лежео на пустој земљи под отвореним небом, остављен на немилост кише, снега, хладноће, глади и мрака. Били су срећни они који су имали да се покрију макар каквим комадом платна или они који су спавали на пласти сена.
Заточеници логора такорећи нису добијали ни храну. Посебно је грозно сазнање да међу заточеним људима нису били само одрасли људи, појединци који су директно осуђени због симпатија према Русима, него и њихове читаве породице. Тако су и жене и деца, и млади и старци, без обзира на статус, у нељудским условима изложени помору од болести, хладноће и глади. Изнемоглост их је брзо обарала на земљу. Тек доцније је било неких следовања хране: кисели хлеб од најгорег брашна, каткад комад устајалог коњског меса, трули кромпир и цвекла, нечиста вода.
Оне издржљивије су чекале нове муке. Како заточени народ није имао никаквих услова за одржавање хигијене, врло брзо су се јавиле и заразе. Свештеник Џон Машак, сведок догађаја, приметио је да су само 11. децембра 1914. године чак једанаесторо људи, просто, појели инсекти.
Крајем 1914. године, у Талерхофу већ харају заразне болести: колера, тифусна грозница, дифтерија, маларија. Заточени умиру од болести бубрега, јетре, слезине, мокраћне бешике, дизентерије, туберкулозе… Разуме се, о лековима и здравственој заштити није могло бити говора. Те људе су тамо довели само са једним циљем – да умру.
Поред свега овога, у Талерхофу су примењивана разна “креативна” мучења над затвореницима. Под изговором неког безначајног преступа, затвореници су кажњавани батинањем, понижавањем, бичевањем… Књига „Терезин и Талерхоф“ представља један историјски запис о зверствима која су се одиграла у Талерхофу. Према овом извору, временом су у логору међу аустријским војницима, доконим и задојеним мржњом, била особита два метода мучења. Први је био окивање затвореника. Великим и тешким оковима причињавали су велике физичке повреде. Полако и мучно, јављале су се инфекције које су оковане одводиле у смрт. Други омиљени метод који су примењивали аустријски војници био је такозвано „вешање“. Наиме, затвореника би обично обесили за једну ногу и оставили га да тако виси док не умре.
Злочинци поред жртава у логору Талерхоф.
Редовно поступање са заточеним народом било је искоришћавање младих и средовечних мушкараца за вучу плугова у принудном пољопривредном раду. Ови радови су требали да послуже као додатна мера да се људи, поред изгладнелости и болести, додатно заморе и коначно помру. Тек касније им је дозвољено да принудним радом изграде бараке за смештај.
Међу војницима у логору било је и стражара који су себе сматрали Украјинцима. Заправо, једна једина карта за излазак Руса из логора, те шанса да се избегне скоро сигурна смрт, била је признање свог новог „украјинског“ идентита у замену за одрицање од руског. Они који су рачунали да ће тиме спасити главу, или просто, више нису могли да издрже, прихватили су овај услов и јавно се изјаснили да су припадници „украјинског“ народа. Они који су одбили, морали су бити хероји. Промена идентитета Руса у „Украјинце“ у Талерхофу је почела под неиздрживом принудом. У логору је било истакнутих интелектуалаца чија је реч имала тежину, али је њихову ситуацију компликовала заједничка интернација с породицом у његове услове. Велики број жена, деце и стараца умирао је у претешким и недостојанственим условима.
Пошто злочине није могуће порећи нити отерати у заборав, врши се манипулација чиме се руске жртве Талерхофа свесно убрајају у украјинску нацију која у оно доба није ни постојала, осим под принудом репресивних мера Аустроугарске.
Страдалници су били једино и само Руси, осећали су снажну и непрекидну везу са својим народом због чега су и страдали, а сада манипулатори проглашавају да они нису Руси. Чак и меморијална табла која данас постоји на месту где се Талархоф налазио смишљено подупире ову неистину – на табли постоји само натпис на немачком, енглеском и украјинском језику. О руском језику нема ни говора.
Талерхоф је функционисао до 10. маја. 1917. године. За то време, према доказаним историјским подацима, кроз логор је прошло око 30.000 људи. У првих шест месеци функционисања логора, процењује се да је живот изгубило око 3.000 људи. Та бројка касније се само увећавала, али никада није дефинитивно утврђена. Одмах након завршетка Великог рата приступило се систематском уклањању трагова злочина у Талерхофу. Тек 1936. године започело се са ексхумацијом масовних гробница жртава Талерхофа у шуми покрај аустријског села Фелдкирхен. Тада је достојно сахрањено свега 1.767 тела.
Један век доцније води се друга битка. Битка за истину о Талерхофу као првом концентрационом логору модерне Европе у којем су вршени нељудски злочини над домаћим становништвом због њихове руске националне припадности.
Пошто злочине није могуће порећи нити отерати у заборав, врши се манипулација чиме се руске жртве Талерхофа свесно убрајају у украјинску нацију која у оно доба није ни постојала, осим под принудом репресивних мера Аустроугарске. Страдалници су били једино и само Руси, осећали су снажну и непрекидну везу са својим народом због чега су и страдали, а сада манипулатори проглашавају да они нису Руси. Чак и меморијална табла која данас постоји на месту где се Талархоф налазио смишљено подупире ову неистину – на табли постоји само натпис на немачком, енглеском и украјинском језику. О руском језику нема ни говора.
Понижавање словенског народа тако што се људи користе као стока за вучу и орање, на жалост, није без примера. Мучитељи Руса у концентрационом логору Талерхофу послужили су се примером варварских аварских разбојника, који су на исти начин више од хиљаду година понижавали слободољубива словенска племена.
