Проблеми породице и брака
Јувенилно правосуђе
„Нека православци сами уништавају своје вредности“...
О томе како су једна анкета и двеста питања у стању да укину моралност читаве нације...
Невероватне ствари се дешавају у нашем животу – оно што нам се још колико јуче чинило лудошћу, данас сасвим озбиљно разматрамо.
Некада се чинило немогућим чак и гласно спомињати изопачености које је медицина назвала „педерастија“, а Библија – „содомија“, и уопште није било разлога да се о њима мисли. Сада је то средишна тема нашег живота...
Промене долазе неприметно
Пре неколико десетлећа, чак и по астрономским мерилима сасвим недавно, за друштво је било сасвим неприхватљиво да жене псују, јавно пуше и пијанче, носе одећу која не скрива већи део тела. Сада оне (ура Ирини Хакамади!) чак и са позорнице псују, рађају дете „за себе“ и јавно се разголићују на местима која се зарад политичке коректности зову „стриптиз-клубови“.
Родитељи су сасвим изгубили разум и сами воде своју децу у „школе плеса“ које су се на све стране размилеле, а где обавезну последњу тачку обуке представља „стрип-пластика“. Или четворогодишње малишане уписују у школе „трбушног плеса“ – харемских плесова, позваних да привуку пажњу господара како би данас за своје уживање одабрао управо ту плесачицу. Истурају дечицу као робу на „такмичењима за најлепшу бебу“, кинђурећи их у тоалете за одрасле, украшавајући шминкањем, маникиром, вештачким грудима и зубима, учећи их да дефилирају, врцкајући куковима по подијуму, а зарад педофилске фантазије.
Или дају девојчице у секције „женског бокса“ и не виде ништа страшно у томе да се баве „плесом уз шипку“. Тим пре што се у нашој земљи већ одржавају „шампионати“ у стриптизу. За оне неупућене – око шипке се врте голе стриптизете; шипка се може изнајмити или купити и поставити у кући. Такорећи и „за себе“, и како би се сопствена дечица унапред навикавала. У Русији чак већ постоји тзв. „Федерација плеса уз шипку“, а њен „господин председник“ намерава да се ти „плесови“ уврсте међу олимпијске спортове.
Још ће то и учинити, што да не? Та могао је још један „господин председник“ – „Сверуске федерације ЛГБТ-спорта“ (тј. спорта за изопачењаке) да сасвим мирно и званично региструје своје чедо у министарству правде и поднесе захтев за добијање гранта Грађанској комори Руске Федерације за финансирање „ЛГБТ-Олимпијаде“ одмах после Олимпијаде у Сочију.
Толерантност уопште није огромно пријатељство, како нас обмањују. У медицинском смислу „толерантност“ је крајња неосетљивост организма на изазивача болести. Безосећајност. Нулти имунитет.
Има ли смисла за нормалног човека да уништава сопствени имунитет? И поред тога, 16. новембра редовно у школама одржавамо Међународни дан толерантности, а деца током године пишу писмене саставе и учествују у разним пројектима на ту тему.
В
Навикавамо себе на помисао како је неосетљивост према болести, потпуно одсуство имунитета, врхунско наше благо и најважнији наш циљ.
Болест има име
Истина, не верују сви у то – постоји део друштва који за веру има друге идеале. Осећање болести засад су у себи сачували верујући људи – само они још увек сигнализују друштву о приближавању болести. И да та болест има име. То име је „грех“.
Сама та реч већ је истиснута из нашег свакодневног живота, и ако неко пожели да стварност разматра кроз категорију греха – неминовно доспева у категорију „фанатика“, „клерикалаца“, „назадњака“ и, страшно је рећи – „хомофоба“! Говорити о њој је демоде, говорити о њој је опасно. Најбоље је правити се да је нема. И поверовати да је због тога ишчезла.
Али неће верујући то да чине. Па испада да сада једино они сметају победничком напредовању содомократије у свету. Ах, кад само њих не би било са њиховим вечитим стремљењем ка борби са грехом! У отвореној борби немогуће их је победити, али се може, користећи њихову лаковерност, покушати да се збуне и приволе на то да „црно није увек црно“, да „ту ствар треба размотрити“, „погледати са разних страна“, „разјаснити разне ставове“, „испољити трпељивост“ и „сажалити се“. Јер – толерантност!
Информационе технологије не стоје у месту, оне су већ толико моћно оплеле и запетљале све нас, да контрола над стварношћу, полазна тачка за обичног човека нису увек могући. „Сан о не сну није сан није сан о сну, сан – то није сан, а ако није сан, то је пресан, а пресан – није сан“ – отприлике тако су говорили јунаци у једном давном филму-бајци, показујући нам схему губљења осећања стварности услед промене полазне тачке.
Друштво се већ приближило ситуацији губљења те тачке, и то се толико очито осећа да су извесне снаге чак извеле опсежно убацивање у социјалне мреже приче о „Овертоновом прозору“, што је послужило као хладан туш и отрежњење за многе.
„А-а, значи тако се то изводи! А-а, ето шта са нама раде!“ – сложно је отхукнуло друштво и на трен застало у силовитом кретању надоле.
Али се ни напис о „Овертоновом прозору“ није тек онако у том тренутку појавио. Он је тајанствено искрсао у потребно време на потребном месту. Такорећи „помоћ пријатеља“. Искрсао је управо онда када је нахрупио помно припремљен удар, поклопивши добрани део земље. А већина нас чак није ни приметила његову разорну моћ.
Бирамо варијанте уништења
Почев од јануара, део житеља наше земље се узнемирио: на православним вашарима, изложбама, у парохијама, школама и кружоцима почела је да се шири извесна анкета „АКСИО-4“ истоименог центра, где аутори позивају грађане Русије („неграђане“ моле да се не узнемиравају) да одговоре како се односе према најразноврснијим изопаченостима.
Дванаест страница, преко двеста питања. И – истрајно сугерисање које од почетка до краја нараста: „У Русији може бити промена“; „у Русији долазе промене“; „у Русији су неминовне промене“. И кратко, попут пуцња, на крају: „Како их треба извести?“.
А промене садрже – управо то је потанко описано – око педесет ставки: изопачености чак до оних најтежих, са дешифровањем како се не би побркало и како би се све знало, критеријуми за одабир деце, право било кога да се умеша у породицу, кажњавања за хомофобију и трансфобију.
Запањујуће удубљивање у патологију: истополни бракови; одобравање истополним породицама да усвајају или васпитавају усвојену децу; добровољни сексуални односи са малолетницима од 14 година, од 10 година, било ког узраста; еутаназија, укључујући и дечју; сексуални односи унутар породице уз обострану сагласност; обавезно укључивање часова сексуалног просвећивања у програм предшколског и школског образовања; многоженство и многомуштво; забрана употребе речи „мајка“ и „отац“ и њихова замена ознакама „родитељ бр. 1“ и „родитељ бр. 2“; легализација проституције; слободно и без старосних ограничења ширење порнографије, укључујући дечју.
Како се односите према таквом закону? Према овом? А према овом?
Шта ћемо одлучити? Дозволити? Размотрити? Допустити?
Лукава питања, ништа мање лукаво сачињени одговори – не можеш одмах да схватиш у каквом ће односу бити одговор са питањем.
„Сан није пресан, а пресан није сан“...
А ево и „свеопштег љубимца“ – закона који „одређује да човеков пол није задат од рођења, већ представља последицу васпитања, и зато се мора одређивати слободним избором родитеља (старатеља) или самог детета, а затим се одабрани пол мора обезбеђивати неопходним медицинским мерама (операцијама и др.)“.
Шта, нико није препознао? Па то је „закон о родној равноправности“! Хоћемо ли опет да решавамо има ли он смисла? А шта ако има? Хоћемо ли га прихватити? Размислити? Одложити?
А шта ћемо учинити с јувенилним уништавањем породице? Ту се предлаже читав комплет закона: „који захтева да се деца одузимају породицама доспелим у тешке животне прилике (помањкање средстава за васпитавање деце, губитак стана, родитељи изгубили посао, болест или смрт једног од родитеља и др.)“; „који захтева да се деца одузимају породицама са нижим животним стандардом (помањкање одеће и/или играчака, недовољна величина стана, помањкање воћа у исхрани и др.)“; „који захтева да се деца одузимају породицама са нижим ступњем психолошке лагодности (пијанство једног од родитеља, примена уобичајених породичних кажњавања: шамари, ћушке, ускраћивање слаткиша итд., приморавање деце да извршавају кућне обавезе, хигијенске норме или се баве музиком, страним језицима и др.)“. „И др.“ је увек најопасније: тамо могу бити и приморавање детета на пост и молитве, похађање православне школе и учешће у црквеном животу, па и уопште – све...
А још се предлаже да се одлучи „коме, каквим организацијама се може и треба поверавати решавање питања да ли да дете остане у породици или га одузети“; „ко треба да има право на решавање питања одузимања деце породицама?“ И – прегршт варијанти: старатељство, ОУП, школа, црквене организације, НВО, непрофитне организације (на основу тендера и конкурса), изборни органи, савети родитеља, суд. Шта ћемо изабрати?
И изнад свега тога: „Те промене могу се десити под притиском Европе и дела светске заједнице, који су већ у знатној мери променили своје вредности и норме по тим питањима“, „у многим земљама су већ законодавно решене“; „у многим земљама се мења законодавство које се тиче породице и деце, доносе се нови закони а стари укидају“; „у Русији се наговештавају знатне промене по питању законодавства о породици и деци.
Отпор се не планира
Од такве навале тешко се може бранити. Одбацити у страну? Али, аутори анкете већ су питали: „Сматрате ли себе верујућим човеком, и ако сматрате, у коју вероисповест себе сврставате?“
Посетилац православне изложбе је с радошћу и захвалношћу („охо, некога то занима!“) посведочио своју веру и сместа доспео на нишан савесности: „Резултати анкете могу да утичу на то да ли ће у Русији бити спроведене горенаведене законодавне промене, као и њима сличне“; „Ваше мишљење утицаће на то како ће се у Русији развијати законодавство и пракса у погледу породице, деце и односа међу половима“.
Ту већ не можете да се ишчупате, и морате да читаву ту неподопштину читате до краја.
А питања неумољиво чине своје: „Шта мислите како у Русији треба да се доносе одлуке о променама у законодавству по питању породице и деце?“.
Бирајући међу понуђеним варијантама, можда и не запазите да нема одговора „не треба никако“. Опет, ма какво „не треба“ кад је читав свет то већ прихватио (јасно су нам то написали!) и притиска нас, „захтева од Русије промене у законодавству по питању породице и деце“.
В
А ево у анкети и самог тог „света“ – „међународне организације као што су СЗО (Светска здравствена организација)“, УНИЦЕФ (Међународни дечји фонд), ОУН (Организација уједињених нација) и друге, које „зато и постоје да у читавом свету буду истоветни закони“. О, најзад су нам разјаснили ради чега су створени...
„О чудесан, диван свет!“ у који нас утапа чаробна анкета. Ханс-пацоловац мами неразумне мелодијом своје свирале. Зашто га слушају? Куда иду? И ко су после тога?
Слаткогласа Птица Сирин
Билина „Садко“ чува лик подмукле Птице Сирин која слатким песмама мами морнаре на подводне стене у погибију.
Анкета „АКСИО-4“ не престаје да мами „грађане Русије“ на светлост светионика – „борбе за вредности“. У дотичном случају, псеудосвет псеудоборбе. Иза заслепљујућих зрака лепих речи о дужности – успењени таласи тврдњи, појмова и речи који разарају свест.
Анкета са скривеним циљевима сачињена је изузетно зналачки и врло стручно. Уз коришћење техника манипулације, замене појмова, поступака НЛП (неуролингвистичког програмирања).
„А хајде да попричамо о злу. Какво све оно може бити. Треба ли да пристајемо на њега. А ако треба, онда када. И треба ли да не пристајемо. И ако не треба, онда зашто. И у каквим ситуацијама може бити разних варијанти. И када треба ићи за свима осталима. И како се навикавати на нове норме, на које су се сви остали навикли. И тражити начине да помогнемо и другима да се навикну. Или их натерати. И уопште, хајде да гласамо јесмо ли за зло или не“.
Свака манипулација је нечасна. Потајна намера са циљем да нас обманом натера да учинимо нешто потребно ономе ко нас обмањује. Одвлачење на супротну страну од одабраног циља. Слатка песма Птице Сирин иза које је бесконачан сан на дну мрачног бездана.
Навикавати се на нове норме
Приморавши анкетираног да искуси сав отров анкете, аутори спретно – „а гле`те руке“ – проваљују његову заштиту и мењају уобичајене представе.
Неко је раније сматрао да „мужелоштво, мушки хомосексуализам, женолоштво, женски хомосексуализам, педофилија, инцест, еутаназија, произвољна промена пола, истополни бракови, усвајање и васпитавање деце од стране истополних породица“ представљају патологију, грех?
Кад оно – међутим: у анкети су то „различите особености понашања и начина живота које људи у разним земљама различито примају“.
Живела толерантност!
И ту треба само истаћи како их већина прима: као „норму, болест, лакомисленост, грешку, злочин, хероизам“.
Градације греха по степену прихватљивости.
А ево и обичних радости нашег живота: „вишедетност (више од троје деце)“, „васпитавање деце у традицијама породице, укључујући оне религиозне“; „однос према деци и породици као према највишим вредностима“; „усвајање сирочади и васпитавање усвојене деце“.
У истом реду са изопаченостима. И за њих такође – „норма, болест, лакомисленост, грешка, злочин, хероизам“.
Све се измешало. Тачније, измешали су га – спретно, циљано и грубо. А затим учврстили – понудили да одредимо прихватљив „степен јавности“ за све те „особености понашања“: „сасвим недопустиво“; „допустиво само без сведока, то се мора скривати“; „допустиво пред људима, али само на посебно одређеним местима“; „допустиво на свим јавним местима“; „може се рекламирати и пропагирати за читаво друштво“; „мора се признати за норму понашања, а дискриминација је законом забрањена“.
У шта из тог списка можемо убројати опасност дискриминације – у вишедетност, васпитавање деце, усвајање сирочади? Како се грађанин не би збунио, подмећу му натукницу: „Може се пити пиво код куће у самоћи, може у друштву, може се пропагирати пијење пива као најбољег одмора, а може се формирати 'Партија љубитеља пива' и борити се за доношење закона о обавезном пијењу пива једном месечно, као и против дискриминације права љубитеља пива у близини дечјих установа“.
За такву врсту дискриминације сви су чули – то су протести изопачењака са плакатима „Хомосексуализам – то је нормално!“ поред дечјих вртића и библиотека. Омиљена „НЛП-сидра“: сместа се укључује потребна асоцијативна веза и одабире потребна варијанта одговора.
Међутим, одговор је ту другостепен, а главне су вредносне смернице, њихова трансформација. Насилна, моћна, неминовна: „А хајде да размотримо грех!“
И све је то о њему
Суштина дешавања је у томе да хришћанство само препусти своје позиције.
Поступак ревизије греха није нов. Већ је успешно уходан: у све епархије католичке цркве упућен је новембра прошле године упитник са 39 тачака који треба да разјасни однос католика читавог света према најважнијим породичним проблемима: разводима и абортусима, истополним браковима и могућности да такви парови усвајају децу, „месту традиционалног брака као заједнице мушкарца и жене у савременом друштву“, о томе који су методи контроле наталитета најефикаснији.
То је и пробни балон, уходан на западном хришћанству, и почетак процеса који може планути широм света. Ако источно хришћанство на то пристане.
И ево ту се одиграва главна интрига. Светској содомократији на путу стоји Русија. А у Русији – Руска православна црква. И зато се она сада и подвргава најмоћнијим ударима изнутра и споља. Немогуће је сломити везани сноп, али зато сваки прутић појединачно – врло лако.
Чега се придржава хришћанин? Истине, разликовања добра и зла, греха и врлине. Одузмеш ли му то душевно виђење – и по чему ће се разликовати од окорелог либерала?
Шта је то грех? То је оно што не сме да се ради. Никада! Да, тешко је. Али, спотичући се, падајући, поново устајући, човек и даље види пред собом оријентир, норму, идеал. И стреми ка њима, оплакујући (како учи Црква) своје грехе.
А шта је то ревизија греха? То је одрицање од узора, од самог стремљења ка идеалу. Све је релативно: шта ми је данас добро, то је и норма; како сви унаоколо поступају – то је и морал. Као у Содоми и Гомори. Шта ту има да се оплакује?
Појам греха – то је спасење; одрицање од забране греха – то је, дабоме, богоборство, и нема шта ту да се измишља.
„Ко нам смета, тај ће нам и помоћи“
У Италији се из спроведених локалних анкета испоставило да већина католика већ подржава абортусе и разводе.
У руском друштву као и пре на неморалност реагују верујући људи. Једино се њих „све тиче“. Они на духовном нивоу осећају да од тога хоће ли се очувати норма у животу зависи очување самог живота. Иначе следи рашчовечавање. И – ћорсокак, пропаст.
Управо је на вернике и уперена анкета „АКСИО-4“, која треба да постигне два подједнако важна циља: да оштети свест верника, нивелише грех у њиховој свести и затим резултате тог разарања представи у виду забележене опсежне статистике отприлике следеће садржине: „Већина православних грађана Русије сматра да су инцест и педофилија - 'у неким случајевима исправни, у неким – не', 'произвољна промена пола је хероизам', а децу од родитеља сада треба да одузимају 'комерцијалне организације (на основу тендера и конкурса)'“.
Све те ставке постоје у анкети, и сасвим је могуће да су православци већ уписали у њих управо такве одговоре. Заплетени у језуитске замршене формулације, неискусни у подмуклости, навикли да верују људима, верујући свакоме ко каже: „Ја сам свој!“. У томе је њихова снага, али и рањивост. И управо то се сада хладнокрвно и цинично користи.
Најжалосније у читавој тој причи је то што је ревизија греха већ започета: многи парохијани православних цркава и даље шире ту анкету и ватрено позивају пријатеље да је попуњавају. Они реагују на речи „од вас сада зависи“ и не удубљују се нарочито у остало. Они се према томе односе као према мисији, они желе да послуже земљи. Заузврат их безочно искоришћавају.
„Овертонов прозор“ спаја наш свет са паклом. Људи који по дефиницији ратују са грехом, сопственим рукама ће увести грех у наш живот. Сами уништавају сопствене вредности. Неприметно и безболно. Не схватајући то. С осећањем поноса због поштено обављеног посла.
Свети оци су говорили: „Не сме се разговарати са пороком“.
Није ваљда да то прозрење мора доћи уз много јада?
Људмила Рјабиченко, председник Међурегионалног друштвеног покрета „Породица, љубав, Отаџбина“, члан Председништва Централног савета покрета „Народни сабор“
