Данас већина, како младих људи, тако и њихових родитеља, сматрају да треба поживети ''у стварности'', почевши од заједничке постеље, од породичног живота, домаћинства, и озбиљно мисле да то и јесте школа породичног живота. ''То је јако велика заблуда!'' – сматра свештеник Павле Гумеров. – Они се, напротив, уче неодговорности т.ј. томе како да, као имајући све атрибуте брака, ни за шта да не одговарају!''.
- Баћушка, људи, као правило, хоће да саздају срећну породицу, да ли постоје шансе да не погреше?
- Саздавање породице је – дело сложено и јако одговорно, овде јако много зависи од нашег избора. Много али не и све – јер је реч о сједињењу двоје људи, а ми понекад чак ни за себе не можемо да одговарамо. У наш живот улази други човек са, за нас, другим погледима, интересима и на крају, васпитањем. Наравно да ми не можемо да кажемо тачно да ће код нас све ићи глатко: човек предлаже а Бог раполаже.
Да, у некој мери ми ризикујемо, али онај који ни у чему не ризикује, уопште мало шта добија у животу. Ризик постоји у свему: родити дете – то је ризик, можеш умрети на порођају, почети да градиш дом или храм – то је ризик, можеш да не довршиш, уписати факултет – такође је ризик, итд.
Али, са друге стране, много зависи од нас самих.
Избор сапутника у животу је јако важан тренутак у саздавању младе породице, ту одлуку треба донети помоливши се и са свом одговорношћу. Пресудни тренутак је то како супрузи заједно граде, свијају породично гнездо, како и шта раде. Зато што је породица – не само ризик, већ и стваралаштво.
Наравно, много зависи од личности свакога, али главно је – човек треба да буде спреман за брак! То значи да млади и пре брака треба да се уче да изграђују узајамне односе, да се уче општењу, да разговарају један са другим, да се друже, да спокојно расуђују о проблемима који се појаве. Све то се показује као та основа на којој могу да се изграде дубљи односи! Човеку који је ступио у брак остаје јако мало времена да би се свему томе научио.
На жалост, данас ту школу многи пролазе, знасе како – сматрају да треба поживети стварно, почевши од заједничке постеље, од породичног живота, домаћинства, и озбиљно мисле да то и јесте школа породичног живота. То је јако велика заблуда!
- Зашто такозвана ванбрачна заједница, просто говорећи, заједнички живот – не може припремити људе за брак?
- Сви набројани тренуци стоје у животу на трећем, петом, па чак и десетом месту. Ради се о томе да се људи, живећи у ванбрачној заједници, не уче главноме – одговорности, љубави, умећу да носе бремена једно другог! Они се, напротив, уче неодговорности т.ј. томе како да, као имајући све атрибуте брака, ни за шта не одговарају!
Замислите да дате некоме да управља великом фирмом без било каквих обавеза: он не закључује ни са ким од запослених уговор о раду, ни пред ким ни за шта не одговара. Како ће то испасти за све, није тешко погодити! Или друга ствар, неко је дошао да ради као главни рачуновођа – он носи пуну материјалну одговорност за све, одговара пред људима, зна да, ако нешто не уради како треба, биће кажњен по закону! И то је већ савршено други приступ томе.
Исто је са пробним заједничким животом – људи се уче само једноме – немарности у односима. У Америци је било проведено масовно статистичко испитивање, у току кога се показало да се бракови, где су супружници имали искуство заједничког живота до закључивања брака – распадају два пута чешће и имају много више породичних проблема, него они који такво искуство нису имали.
Слична испитивања су спровођена у много држава, и свуда је резултат исти. Пробни суживот пре брака јавља се основним разлогом распада установе породице – то је бомба стављена у брак!
Црква језиком духовног живота говори да ако је грех учињен и нераскајан, ми ћемо за њега обавезно платити. А чиме? Издајом, свађама, разводом... Оно што је саграђено на греху, неће бити јако и здраво! Ако људи живе у таквом стању, потребно им је да се хитно покају за тај грех и, природно, да закључе законити брак ако се воле или, ако љубави нема – да се растану! То никоме ништа добро неће донети, о томе говоре не само служитељи Цркве већ и озбиљни психолози и правници. Ванбрачна заједница је потпуно бесплодна, слепа улица.
Да би саздали срећну породицу – једну и за сва времена – неопходноје руководити се правилима, наравно, не онима које смо сами смислили, већ, делимично заложеним у Светом Писму, делимично – у великом опиту породичног живота традиционалне руске породице и, безусловно, сопственим здравим разумом.
- Да ли је обавезна, са Ваше тачке гледишта, узајамна заљубљеност жениха и невесте? Шта је боље: брак из љубави или из рачуна?
- Све зависи од тога шта сматрате рачуном. Ако ковек тражи неку материјалну добит – такав рачун је недопустив. А ако хоће да донесе разумно, уравнотежено решење не руководећи се само заљубљеношћу и страшћу, шта је у томе лоше?
Не, ми смо ипак дужни да све чинимо разумно. Рећи ћу више, у Светом Писму реч ''разум'' и изводи из те речи се користе триста шездесет пута, не говорећи о синонимима, нпр. ''премудрост''. То говори о томе да Господ од нас очекује разумност у одлукама, чак и љубав треба да буде разумна, зато љубав - није оно што може да се накотрља на нас!
Заљубљеност, и то је медицинска чињенинца, нема везе са љубављу из тог простог разлога што никада не траје вечно. Спроводили су научна и експериментална истраживања, која су показала да је заљубљеност – стање неке еуфорије. У крви заљубљеног човека повишава се количина нарочитих материја, амфетамина, просто говорећи, природних наркотика.
Тако да је заљубљеност – својеврсна хемија. Иако је то осећање немало важно, она се, очигледно, даје зато да би два различита човека осетила узајамну привезаност, која би могла да им помогне да превазиђу тешкоће првог периода брака и у будућности им помогла да изграде нешто дубље и озбиљније.
Ево зашто се бракови распадају? Зато што заљубљеност пролази за неколико месеци или година! Тако да све изреке типа те да је ''љубав зла...'' итд, то је о заљубљености, која је слепа! Првобитно осећање пролази, људи, који нису даље саздали ништа дубоко, озбиљно, мисле да је љубав нестала. Они узимају заљубљеност за љубав и њима се чини да треба да траже другог човека. Уопште, постоје људи ''зависни од заљубљености'', често ту греше стваралачке личности, уметници, који стално играју на том нерву.
Љубав – је осећање које се не појављује одмах, и као право пријатељство, пројављује се само са временом, када људи науче да буду заједно и у муци и у радости, у сиромаштву и у довољству. То је умеће да се међусобно прашта, то је осећање срдачне привезаности једног за другог, узајамног разумевања, то је осећање топлоте душевне, која је много силнија и јача од заљубљености. Просто људи то не схватају, замишљају да односи између мушкарца и жене треба да личе на холивудски филм.
Ако је заљубљеност – жеља да се нешто има, онда је љубав – жеља да се нешто да, уради за другог.
Не мислим да је осећање заљубљености - залог срећног брака. Познати су случајеви када су људи заснивали породицу без било какве заљубљености па су затим у породици стицали то осећање.
Јер су важна оба чиниоца: узајамна осећања једног према другоме и разум. Без разума ништа не треба радити, чак не треба ни веровати неразумно: ако будемо веровали само сопственим чулима нећемо моћи да верујемо правилно. У кључним стварима обавезно треба укључивати разум! Разум је пројављивање образа Божијег у човеку! Ето, код животиња га нема али постоје нагони којима се оне руководе и саздају парове, траже пара. Али ми људи – обавезно треба да укључујемо разумно начело.
- Која су основна правила којих се треба придржавати при избору будућег супруга?
- Прво правило је - јединство вере, зато што је за нас то најважније. За заиста верујућег човека, вера је смисао живота, њему није свеједно како верује. Брак означава да нас и држава и Црква објављују најближим сродницима: људи различити по васпитању и крви постају једна плот, ближе од тога не постоји и не може бити.
А да ли може да се замисли да човек који нам је ближи чак и од рођене деце, то јест моја половина, не дели са мном моје главне погледе на свет?! Ако је, на пример, једна половина муслиман а друга – православна хришћанка или девојка друге вере – обавезно ће бити проблема у породици! Зашто? Зато што су они васпитани у потпуно различитим верама и културама.
За православног човека је такав брак могућ само у једном случају: ако друга половина хоће да се крсти. Ја имам много познаника крштених из муслиманских породица. Ако он или она проведе такав мисионарски посао, то је изузетно – привести душу Христу!
Друго правило – обоје треба да имају правилну представу о браку.
Ево, на пример, ако је један – заговорник традиционалне породице и многодетности, а то је важан принцип, али његова половина сматра да је све то само привремено, пробно, а децу уопште не треба имати, они ће имати само проблеме и, наравно, са тако различитим погледима на свет уопште неће моћи да живе заједно. Јединство погледа на породицу је – обавезан услов.
И треће - заједништво интереса и погледа на живот. Тај фактор такође треба да сједињује младе. На пример, они би требало да буду из мање или више исте социјалне средине јер је човек увек – пореклом из детињства, он се обликује у детињству. Замислите интелектуалца четвртог поколења који је завршио факултет, у пару са девојком која је завршила основну школу: потпуно одсуство заједничких тема, прочитаних књига, интереса – биће им јако тешко, иако се некад под утицајем друге половине човек мења на боље. Али пре ће бити да су то изузеци.
- А шта ви кажете о раним браковима?
- На жалост, данас је други проблем – људи не теже ка браку, 70% становништва брачног узраста од 20 до 35 година старости или уопште о браку не мисли или живе у ванбрачној заједници и тиме су задовољни до неког времена. И то је несрећа! За савремено друштво рани брак може бити и пожељан: човек ипак не учини толико грехова!
- Који је, по Вашем мишљењу, оптимални узраст за саздавање породице?
- Све треба радити на време, највероватније до 25 година, затим постаје тешко саздавати породицу: са једне стране оптерећује тежина прошлих грешака, са друге – смета окорелост, статичност. Људи се привикавају на то стање и заглављују се у младалачком узрасту, не желе да преузму одговорност за породицу, неће да постану одрасли. До четрдесет година проживе на своје задовољство, тешко им је да се промене, нарочито женама: децу је васпитавати лакше кад су људи млади јер деца траже много енергије и снага. Жена после 30 година тешко да може да може да роди много деце, а деце треба да буде много – у вези са ужасном демографском ситуацијом у нашој земљи то је просто неопходност.
- Каква је узрастна разлика допустива између женика и невесте?
- Ја мислим да муж ипак треба да буде или истих година или мало старији од жене, лошије је када је обрнуто. Отац Јован Крестјанкин, човек мудар и духовно опитан, говорио је да је максимална дозвољена разлика, плус-минус пет година. Ту има много раличитих разлога, али главно је да муж треба да буде одговоран човек.
Постоји неколико типова бракова: ''отац-кћер'', ''мајка-син'' и ''другови''. Психолози сматрају да је најјачи брачни савез типа ''отац-кћер'', када муж бива прави мушкарац, покровитељ и ауторитет за жену. Човек оставља мајку и оца, и прилепљује се за жену а жена за мужа – они су једно другом замена за родитеље. Жена, одлазећи из родитељског дома, треба да нађе у мужу снажну заштиту, она се удаје, заклања се иза њега као иза сигурног зида.
Иначе, при саздавању брака не треба мислити само о томе што се сада дешава, већ и о томе што ће бити кроз 10-15 година. Ту постоји и таква ствар: супружници треба да буду истог поколења. Велика разлика у годинама – то је и разлика у искуству, знањима, интересовањима.
- Каквим квалитетима треба да овладају изабраник и изабраница? Шта је главо?
- Почећу од женика зато што реч ''брак'' потиче од словенске речи ''брать'' (узети) – он узима девојку.
Прво је – опет вера. Друго, говорећи речима Ф. М. Достоевског, ''какву жену изабрати: добру или паметну? Оженићу се добром, да би ме волела и жалила''.
Има таква пословица: ''Бирај бунду што топлију а жену – што бољу (добрију)''. Доброта – то је лепота душе. На жалост, људи често виде, не душу човека, већ реагују на спољашњост: како се облачи, како изгледа, је ли пријатна при општењу. У самој ствари, то није тако важно, спољње ствари при заједничком животу брзо одлазе у други план.
Можемо навести још једну мудру пословицу: ''Муж је жени пастир, а жена мужу –завој (пластир)''. Жена – то је лекар, ''психотерапеут'' своје врсте за мушкарца, жена треба да га греје својом добротом и љубављу. Сви знају да волети, састрадавати и саосећати као жена, мушкарац не може.
Још једна особина девојке, на коју треба да обрате пажњу млади људи, је скромност. Некога може и привући јаркост и светлуцање у спољашњости девојке, али како ће са тиме бити у браку? На почетку ће то да узбуђује а затим ће дати подстрека за љубомору, како и каже народ: ''Лепа жена је –туђа жена''.
Лепе девојке неретко имају проблема са самовредновањем, оне су навикле на пажњу од стране мушкараца.
Јако су важне код девојака женственост и благост, оне побуђују код мушкараца његове најбоље особине. И наравно, паметан и озбиљан мушкарац ће се трудити да нађе праву мајку за своју будућу децу. Ту је важно схватити да ли изабраница воли децу.
И на крају, неопходно је погледати каква је она код куће, са родитељима: ако је безобразна – неће проћи ни година и тако ће се понашати и са мужем. Човек не може дуго да се претвара: ако њих не поштује – неће ни тебе.
А сада о томе како невеста да изабере изабраника:
Девојке такође не треба да гледају на спољашња својства будућег сапутника у животу: лепоту или оштроумље – није то главно за породичног човека. Ја сам познавао мушкарце који споља нису блистали лепотом и снагом али су били јако тврди, јаки и одговорни, прави мушкарци – ''ексере си могао да правиш од тих људи''!
Многе савремене девојке су толико активне, храбре, јаке, да нерадо изабирају за мужа ''синчића''. Наравно, такав однос снага и одговорности у браку ће жени убрзо досадити, почеће да јој смета таква улога која јој није својствена.
Будите пажљиве, ако ваш изабраник ''гледа мами у уста'', не може самостално да донесе одлуку – у породици ћете ви све вући и одлуке ћете морати да доносите саме! ''Ја сам крава, ја и бик, ја - и жена и мужик!''
Какав треба да буде младожења? Одговоран, ето шта је важно – наиме добар отац има ту особину! А спољашња лепота мушкарца је врло несигуран указатељ при избору животног сапутника.
- Каква је улога родитеља у избору будућег супруга?
- Слава Богу, ако родитељи младих људи који се спремају да се узму, и сами имају породицу. Они знају како и чему могу да науче дете јер ономе о чему имаш чисто теоретско знање не можеш никога да научиш. Важан је свој лични пример и опит. Ако мајка уважава и воли оца, а отац поштује мајку, брине се о њој, приступа одговорно породичним обавезама – дете ће се учити правилним родитељским сценаријима. А ако га је мајка сама одгајила, наравно, њему ће бити довољно тешко да сазда породично огњиште.
Млади човек. који је примио искуство пуне породице од родитеља, има много више шанси да сазда сопствену срећну и правилну породицу!
И најважније, молитва родитеља утврђује темеље домова своје деце, како се говори у чину венчања.
- Како родитељи правилно да утичу на своје дете при избору будућег сапутника живота?
- Све зависи од степена поверења између родитеља и детета: што је више поверења према родитељима, то је више могуће утицати на правилан избор детета. Јако је важно да се такви односи са дететом стварају од самог његовог детињства!
- Зашто је неопходно венчање? Шта означава таинство венчања?
- За православног је све јасно – то је Божији благослов Цркве. ''Без Бога ни преко прага'', говорили су наши преци. Ми молебан служимо за почетак сваког доброг дела, а брак је – рађање новог организма, тим пре га треба освештати! Венчање је својеврсно крштење породице, њен улазак у Цркву. У тој тајни ми молимо благослов Божији за наш супружански савез: Господ је некада саздао једног човека и поделио га на Адама и Еву, а овде се саздаје једна целина из две половине.
Породица и брак – то је почетак раја на Земљи. Важно је памтити да, како говори народна мудрост, ''кључеве среће тражи у својим рукама''. Породица је такво место, где ми много тога сами стварамо, где Господ даје јако много слободе и стваралаштва. Треба стремити томе да учинимо срећним другог човека а не само тражити срећу за себе. Тада ће се брак показати као служење Богу и ближњему. Ако човек схвата породицу као велику вредност и брак ће му бити јак: ''Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше''.
Извор: Православный журнал для родителей Виноград | , бр.3, 25 мая 2012 г.
Превод: Православна породица, април 2014.
Источник: http://www.pravmir.ru/prakticheskie-sovety-dlya-gotovyashhixsya-k-braku-1/#ixzz2xjG6OaPu
