Могло би се помислити да је распад Варшавског блока жеље идеолога панславизма учинио неостваривим. Пуштене «на слободу», словенске земље Источне Европе циљано су похрлиле на Запад, нудећи своје услуге ЕУ и САД. Ту се нарочито издваја став Пољске која као да поново жели да постане противруска предстража Запада. Истина, за минулих 15 година ојачала је духовна и етнокултурна сродност Руса и Срба, међутим, то је само један од праваца могућег зближавања Словена. У свим осталим не виде се иоле позитивне перспективе. Штавише, од Русије се убрзано удаљава источнословенска Украјина. Рекло би се, о каквом то панславизму може бити говора?
Међутим, очито је да идеја панславизма не би могла настати да нема никаквог основа. Очигледна је чињеница заједничког порекла словенских народа, запањујућа сличност језика. Зашто се то не би могло изразити у некаквим обједињујућим облицима?
Нема никакве сумње да су Словени врло и врло различити. Међу разним словенским народима огроман је број противречности које вуку корене из дубине векова. Довољно је сетити се само међусобног односа Хрвата и Срба. С разних страна се може набројати огроман број узајамних увреда. Ето, и многи руски родољуби су увређени на браћу-Словене: «за коју су пролили толико крви, а они, незахвалници...»
Међутим, односи међу народима нераскидиво су повезани с политичким контактима држава. А у политици појам «захвалност» је врло и врло другостепен – благо речено. Политика елита може се озбиљно разилазити с настројеношћу народа. Класичан пример је Бугарска. У бугарском народу је наклоност према Русији прилично постојана, док су владајуће елите, напротив, врло често покушавале да избегну пријатељство с нашом земљом. Чак је и Г. Димитров био склон идеји сепаратног (од СССР) савеза с Југославијом Ј.Б. Тита.
С друге стране у Бугарској је било извесног основа за незадовољство Русијом. После успешног завршетка Првог Балканског рата (1912-1913) Бугарска је захтевала од своје савезнице Србије да се прецизно држи раније постигнутих договора. Ова је одбијала, а Русија је упорно саветовала Бугарској да се определи за компромис. Јасно да то није доприносило порасту проруских наклоности. Рећи ће да је све то – ништа у поређењу са чињеницом да је Русија ослободила Бугарску. Да, то је, дабоме, тако, али само за Русију. Бугарину ће све изгледати унеколико другачије. Сем тога, та Русија је ослобађајући Бугарску ишла и за својим сопственим интересом. Друга је ствар што ни ми сами те интересе нисмо умели да одбранимо – после ослобођења, допустивши преоријентисање Бугара на Германе. Тако да се морал и политика често разилазие.
Тешко да је икада и било могуће политичко уједињавање Словена. Заправо ни Русија никада није водила доследно пансловенску политику, премда је и користила одговарајуће пароле – као и словенске активисте из «Чешких соколова» и других емигрантских савеза који су се сасвим лагодно осећали у Москви и Кијеву. Али и Германи су такође активно користили антируски настројене Пољаке и Украјинце. А на Западу су не једном изношени пројекти стварања пансловенског савеза, али само на челу с Пољском и усмереног против Русије.
Почетком ХХ века руска дипломатија је оличена у МИП Империје постигла већи успех конструисавши Балкански савез. У њега је упоредо са Србијом, Бугарском и Црном Гором ушла и Грчка. Тако да ми ту не видимо неку специјалну пансловенску оријентацију Петербурга. Политика је – тачније, чак геополитика, диктирала своје захтеве који су се разилазили с етнокултурним захтевима.
Узгред, упркос мишљењу раширеном у појединим круговима, Русија у светски сукоб 1914. године уопште није ушла због пансловенских амбиција. Чак ни због своје «србофилије». Она се за Србију заузела руководећи се у првом реду сопственим интересима. Ево, на пример, шта пише истраживач Д. Мињин: «Заузевши се за Србију, Русија није приближила своју националну катастрофу већ је, обрнуто, одгодила и избегла оно најгоре. У случају да се уздржала од мешања, била би успостављена непрекинута копнена веза Германске и у то доба још увек огромне Турске империје чувеном линијом Берлин-Багдад. Није тешко замислити да би тада водећа немачка војна индустрија, премашујући по снази истоветне показатеље свих земаља Антанте заједно узето, у споју с неисцрпним људским и природним ресурсима Истока, већ 1915. узмогла да наоружа и построји такве армаде против којих би Русији било тешко не само да одоли до 1917. године, већ и да очува националну независност..»
Са своје стране ћу додати да би до рата свеједно дошло 1914. године (одлука о томе донета је на седници немачког генералштаба од 8. децембра 1912. године). Немци су били довољно паметни да не чекају да Русија заврши преоружавање своје армије.
А иначе у царској Русији нису нешто нарочито журили с остваривањем панславистичких пројеката. Као ни у СССР-у. Премда је Јосиф Стаљин очито неко време био под утицајем пансловенских идеја. На пример, 28. марта 1945. године је изјавио: «Ми, нови словенофили-бољшевици, залажемо се за савез словенских народа. Читава историја живота Словена учи да је тај савез неопходан за заштиту словенства». Очито да је Стаљина до таквих закључака доводила сама логика борбе с хитлеровским пангерманизмом који је захтевао макар позивање на словенско родољубље. Међутим, ствар се није ни помакла даље од речи. Блок социјалистичких држава Источне Европе, створен после рата, био је истакнуто надетничког, интернационалног карактера. Његов словенски саставни део никако се није издвајао из општег низа «братских» земаља Варшавског уговора. О раздобљима перестројке и после перестројке чак нећемо ни говорити – толико је све очигледно.
Ипак, словенско питање није заузело важно место у руској политици и зато се још увек не може рећи да је затворено. А крах политичког панславизма једино сведочи о томе да је сам облик обједињавања погрешно одабран. То је, узгред буди речено, још у претпрошлом столећу наслутио Александар Пипин – велики симпатизер словенства и истраживач пансловенског покрета. «Пансловенска солидарност је неопходна не само у политичком, већ и у унутрашњем, образовном смислу – истицао је. Оно прво се можда још дуго неће постићи; политички преображаји у самој Европи могу чак сасвим искључити потребу политичког панславизма – у најмању руку је ослабити; али то неће изменити неопходност образовно-књижевне солидарности». То јест, Пипин је културни аспект панславизма постављао изнад политичког. И то је сасвим исправно.
Савремени свет је и даље под хегемонијом Запада израслог из романско-германске цивилизације. Његова моћ није толико заснована на економици или милитаризму (премда и тога има довољно) колико на специфичној и агресивној култури. И ма колико процес космополитизације западне културе био снажан, она свеједно носи на себи обележје романо-германизма.
Глобална култура ће, несумњиво, у извесном смислу увек бити своја култура за народе развијеног Запада, док је словенство осуђено на то да буде периферни елемент исте те културе – у сваком случају, ма колико словенски народи искрено желели да се уграде у европско-амерички Дом. Зато је неопходно да Словени истичу своју самобитност у мору глобализације. То је потребно и Французима, и Германима, али Словенима – двоструко више. Јер у супротном могу потпуно и неповратно изгубити своје сопство.
Најделотворније оруђе за очување самобитности је национализам сваког конкретног народа. Али, ништа не смета да се једном оруђу дода и друго – макар и мање делотворно. Зато би словенским народима користило културно јединство које би било структурно устројено.
Корисно је оно и Русији, па и на плану остваривања њених државних интереса. Писац ових редова је убеђени присталица изолационизма. Али му је очита чињеница да је великој земљи, каква смо и даље, потребна експанзија, и то не само унутрашња (освајање Сибира итд.) него и спољашња. Она једноставно мора бити геокултурна а не геополитичка (формула Бориса Межујева). Одиграти водећу улогу у културном обједињавању Словена – посредно значи ојачати државну моћ Русије. Што значајнији ауторитет буде Русија имала у словенским земљама и словенском расејању, тим ћемо мање имати непријатеља у тешкој ситуацији. Притом ће одсуство политичких амбиција само ојачати тај ауторитет, пошто ће отклонити упорне сумње да ми покушавамо неког да окупирамо и подјармимо. Исти онај Пипин је велелепно показао да је чак и у његово доба у пансловенском покрету постојала изузетно снажна опозиција руском пансловенству. У Русију су се многи уздали, али њену политичку хегемонију нико није хтео. Па добро, у том случају треба се одрећи политичких амбиција, али зато истаћи културне амбиције.
Узгред, то треба учинити још и зато да се предухитри (игра унапред, претицање, престизање-?). Та, наши геополитички опоненти могу окренути панславизам против нас. Већ су споменути стари пројекти стварања антируског словенског савеза на челу с Пољском. И сада, када Пољска покушава да активно води своју игру у Украјини и Белорусији, није искључена реанимација тих пројеката. Понеко се присећа Руске Империје, а понеко Речи Посполите...
Дакле, потребан нам је геокултурни Пансловенски Савез. А за његово стварање потребна је извесна структуралност која ће ојачати везу елемената унутар система. У општим цртама, може се предложити следећи комплекс мера за стварање Савеза:
1. Сазивање Свесловенске скупштине (Већа) с поједнаком заступљеношћу сваке земље. Одлуке те скупштине биће саветодавне.
2. Проглашење престонице једне од земаља за престоницу Савеза у којој ће бити центар величанствене Мреже културно-просветних организација раширених по читавом словенском свету.
3. Договор словенских земаља о издвајању одређеног постотка средстава националних буџета за финансирање програма културно-историјских истраживања.
4. Стварање јединственог система штампаних и електронских гласила под контролом свесловенске скупштине, финансираних од националних влада.
На крају подвлачим да пансловенски пројекат мора носити архаизаторски (у лепом смислу речи) карактер. Један од његових задатака требало би да буде дубинска реконструкција слике најстарије прошлости свих Словена – раздобља такозваног «прасловенског јединства». Словенима не би сметала амбициозност у историји и историософији. Наравно, било би претерано приписивати Старим Словенима стварање цивилизација Египта и Рима, чиме се заносе поједини рекнструктори. Али, не треба се ни мирити с тиме што Старе Словене сматрају периферијом античког света. Такав прилаз непосредно води признању да је словенство било и биће периферија било романско-германског Запада, било туранског Истока. Међутим, тек нам предстоји да правилно оценимо истински допринос Словена древној историји.
И ко зна, можда ће Словени једног дана и проговорити језиком којим су говорили у доба јединства. То ће бити њихов други језик – нешто попут санскрита или латинског. Ко би га знао...
