Јасеновац, логор смрти у Независној Држави Хрватској јесте најмонструозније место за уништавање младости и будућности српског народа. И сви концентрациони логори у НДХ. Они ни по чему не заостају по ужасима које је јеврејски народ претрпео у фашистичкој Немачкој, широм Европе у току Другог светског рата.
Ми, Срби, одувек смо то разумели. Знамо кроз нашу тегобну и трагичну историју шта је то геноцид. На својој кожи смо и у новијој, глобалистичкој историји, осетили шта значи када сатанизују наш народ који је мученички страдавао вековима и поново га убијају, протерују, покатоличују. Сасвим је на месту став појединих научника који је баве Јасеновцем, да геноцид над Србима још траје!
Да ли ће се икада сазнати колико је убијено Срба и српске деце у усташким логорима од 1941-1945. године?
Већ средином марта 1941, у згради глинске болнице усташки министар правосуђа др Марко Пук одржао је тајни састанак са водећим усташким главешинама. Ту је донета одлука да се одмах почне са планском ликвидацијом Срба, Јевреја и других „непоћудних елемената”. Усташки министар и опуномоћник Анте Павелића за унутрашње послове у Новој Градишки, др Милован Жарко 1. јуна 1941. претећим речима је говорио о политици усташке НДХ:„ Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу хрватском и да је очистимо од Срба.” У Загребу на јавним местима су висили натписи:„ Забрањен приступ Србима, Жидовима и Циганима”. Срби су носили плаву траку са словом П,(православац) или црвену на којој је писало „Serben”.
Павелићев стожерник, адвокат, Бањалучанин, др Виктор Гутић у Санском Мосту у исто време изјављује:„ Друмови ће пожељети Србаља, али Србаља више бити неће!” Треба да се зна да је (како је за себе говорио „усташки бог”) - Гутић у НДХ укинуо српску нацију и реч Србин, а све Србе је прекрстио у гркоисточњаке.
ДЕПОРТОВАЊА И УБИЈАЊА СРПСКЕ ДЕЦЕ
Реченице које следе су Хитлерове и, у извесном смислу, ће нам послужити, како бисмо схватили где су све завршавала деца са Козаре. Најмање 40 хиљада дечака и девојчица са Козаре умрло је по усташко-хравстким логорима смрти, а на хиљде малишана је оставши без родитеља пребацивано у Немачку као свежа словенска крв породицама без деце.
:„ Најмање што можемо учинити то је да спречимо даљи прилив словенске крви... Зато је наша дужност да истребимо те народе. Мора се развити посебна техника истребљивања. Шта значи истребљење? Да ли се под тим подразумева уништење читавог народа. Наравно, тако ће ствар испасти. Ако имам снаге да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе. Зато ћу мужеве раставити од жена. Има више начина да се један народ уништи, систематски, без крви. То ће бити планско уништавање народа. Један од најважнијих задатака немачке политике биће да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа - претио је Хитлер.
„У мојим васпитним домовима васпитаваће се младеж која ће бити страх и трепен целом свету. То ће бити насилничка, неустрашива и окрутна младеж. То ја желим. Она ће знати подностити бол, она не смије бити нежна. Хтео бих да има изглед дивље звери. Право господство постоји само онде где постоји право ропство”- говорио је Фирер свом народу.
Подаци о броју депортоване деце у Јасеновац су непоуздани, према писању титоистичке штампе и историјских читанки од 23. 858, до 40.000, или 68. 000. Данас процењују стручњаци да је јасеновачко гротло прогутало преко 120.000 Српчади. Броз није хтео да сатанизује свој хрватски народ и усташе, тако да је било уочљиво да у време његовог режима није смело да се помене српско име као страдалног народа. У документима је писало да су страдали „недужни грађани Хрватске и антифашисти”. Извештај Земаљске комисије из 1946. Злочини у логору Јасеновац, једва да помиње српски народ, као страдални, а убијено је, подсећамо преко 730. 000 Срба, 32.000 Јевреја, 80.000 Рома. Од тога 120.00 српских малишана. Чак међу члановима Земаљске комисије нема ни једног Србина. У исказима које су Комисији давале преживеле жртве, логораши – скоро да нема Срба. Обично су изјаве узимане од Хрвата, Словенаца или Јевреја. Као да над Србима није извршен геноцид у НДХ. Броз је заташкавајући хрватска злодела, свесно подржавао геноцид над српским народом. Стога не треба да чуди што се у свету није знало за српски Аушвиц.
Непрегледне колоне српског народа лета 1942, иза којих се дизао облак прашине, кретале су се према сабирним логорима у Јасеновцу, Млаки, Јабланцу, Церовљанима крај Дубице, Новској, Пакленици, Старој Градишки...
Мубера Карабеговић – Осмић добро памти усташка зверства над српским мајкама и децом.
–Настао је врисак и кукњава да се није могло ни слушати ни издржати. Разбјешњене усташе тукући мајке, чупале су малену дјецу из њихова наручја и као цепанице бебе су бацали у страну. Било је мајки које нису хтјеле да се одвоје од своје дјеце. Чврто су држале своје дјетенце у наручју и грчевитио се бориле. Чули су се само пуцњи. Падале су мртве мајке којима су дјеца испадала из руку.
Здраву и одраслу мушку децу усташе су одвајале и од њих покушавали да направе мале усташе, терајући их да обуку униформу оних који су масакрирали њихове мајке, очеве, беке, деде, браћу и сестре. Родитеље су водили у Млаку где су их поклали. Усташе су се враћале са места злочина пијани и голи до паса, с крвавим рукама и испрсканом одећом од крви. Најозлоглашеније усташе у логору Стара Градишка били су: сем Врбана, Макс Лубарић, Љубо Милош, Драго Пудић,усташкиња Маја Буджон...
У сабирном центру Млака, забележено је да је у септембру 1942. било 3.645 жена, 392 мушкарца, и 5.531 дете. У друге логоре Јастребарско и Сисак одведено је само за два дана, од 3. до 5. августа преко 2.000 дечака и девојчица. У Уштицу јуна 1942. доведено је 8.000 жена са децом. Из Уштице су премештени у сабирни логор код Липика. Радни логори, како су их усташе звале су била места крви и смрти. У Јасеновцу се зна да су грађени насипи у које су уграђивани лешеви. Јасеновачки логор (1941-1945) је најмонструознији концентрациони логор на овим просторима, а по злочинима и начинима мучења људи међу најстрашнијима у читавој тадашњој окупираној Европи. Хрватски логор смрти, према подацима истраживања, радио је 1.337 дана. Људе, децу, жене, старце, убијали су невероватном брзином. Познато је признање монструозног злочинца Љубе Милоша, да је за једну ноћ заклано више од хиљаду Срба у Јасеновцу.
Симо Котур присећа се како је 1. септембра 1942. пред логор III ц (најгори део јасеновачког пакла) доведено око хиљаду људи са Козаре.
„Било је и пуно дјечака између 12 и 15 година. Видео сам мога оца, стрица, Спасоја Радаковића са синовима, Јову Гаврана. Истога дана, усташе су у сумрак све депортоване Србе, заједно са неким логорашима из циганског одјељења отјерали према Сави. Сутрадан смо у циганском логору видјели њихову одјећу.”
Михаило Драгаш је имао 14 година када је депортован у Јасеновац са родитељима, браћом из села Срефлије.
„Били смо у ужасном логору III ц. Живјели смо и спавали са мртвима. Страшно смо гладовали. Једном сам на сметлишту пронашао повећу кост, не знам од чега и дуго сам је глодао. 21. септембра 1942. улогорило се поред нас стотинак усташа. Тада су нам цигани донијели казане с врућом чорбом и почели је сипати у плехане тањире. Неколицина Срба је одмах почела јести, а затим се превијала од болова и умирала у мукама. Отац нам је дошапнуо да не једемо јер нам дају отровану храну. Ми смо је кришом просули. Када нам је наређено да устанемо, највећи број је био мртав. Нас преживјеле су везивали жицом и повели су нас на стријељање. Отац ми је довикнуо да бијежим... Иза мене су се чули пуцњи, јауци, ударци... Сви моји Драгаши су били побијени”.
Неки тренуци се дубоко урежу у људску душу, остају као неизлечиви ожиљци. То каже, приповедајући о страдњу српске деце, Душанка Батић, рођена у селу Сиволинца.
„Једног дана усташе су наредиле „наступ”, постројавање. Најавили су „крштење” српске дјеце. Извели су двије мајке са по двоје дјеце. Међу усташама који су припремали овај крвави пир био је католички свештеник Брекало, одевен у црквено одијело, и усташа Мујица, један од најкрволочнијих. Дјецу су отели од избезумљених мајки. Једно је узео хрватски свештеник, а друго усташа Мујица и натакли су дјецу на бајонете. Мајке су вриштале и пале на земљу. Касније су Српкиње спаљене са својом дјецом.”
Јасеновачки логор формиран августа 1941. уништен је од стране усташа априла 1945, је заузимао око 210 хектара земље. Представљао је систем логора у коме је према до сада утврђеним подацима убијено преко 730. 000 Срба. Само у Градини највећем стратишту јасеновачких логора страдало је преко 400.000 хиљада деце, жена, стараца, људи.
У време акције чишћења Козаре и Просаре, усташе су много деце побили заједно са родитељима, одмах по доласку у логор, најчешће у Градини и Уштицама. Здравије и млађе жене, издвајале су за рад и слали у Немачку. Слабије, болесне, труднице, мајке дојиље и деца без родитеља у НДХ слана су у три правца. У Стару Градишку и Јасеновац, а деца су посебно транспортована у Јастребарско, једини концентрациони логор за децу на свету! Логор III- Циглана, у Јасеновцу заузимао је површину од једног и по квадратног километра и имао је облик троугла. Био је највећи логор и имао је крематоријум. Главни улаз био је са западне стране, од пута који је поред Саве водио од Јасеновца у село Кошутарицу и даље према Старој Градишци.
На хиљаде српске деце је лета 1942. изведено из логора Стара Градишка, пети подлогор Јасеновца, и побијено, на десној обали Саве. Џелати су децу убијали чекићима, штедећи муницију. Такво усмрћивање кроз смех су звали „чекићање”. Мања деца су на месту остајала мртва, а одраслију су убијали пред заједничком раком мањим чекићима, тако да су била само ошамућена. Деца су умирала у највећим мукама. Све је то у НДХ чињено намерно, јер од почетка је у сваком логору, па и у Јасеновцу, извршавала наредба усташког поглавника да жртва што дуже умире. Љубо Милош и Вјекослав Мајсторивић су на саслушању изјавили да су таква дечја гробља, због неубијених а затрпаних дечака и девојчица и по неколико дана, након егзекуција, „дисала”. Умирала су затрпана жива српска деца.
Усташки кољач Љубо Милош испричао је на суђењу у Загребу 1947. следеће:
„Људи су долазили влаковима или пјешице. Био је ту и министар Турина, католички поп Крунослав Драгановић и Ивица Матковић, један од заповједника јасеновачког логора. То је био одбор који је прихватао заробљене са Козаре. Мали дио је отишао у Њемачку на рад, највећи дио распоређен је у логоре Јасеновац и Стара Градишка, гдје су ликвидирани. Ја сам тада био са министром Турином и Драгановићем. Заробљени су скидани са камиона и морали су трчећим кораком да иду према логору. Сви су били везани. Пред улазом им јенаређено да сједну док се не смрачи а потом их је фра Мајсторовић-Филиповић ликвидирао уГрадини. Били су то дјеца и жене, неколико дестина тисућа. Процедура код ликвидације је таква, да када би транспорти стизали у Јасеновац, били су прабацивани на други колосјек који се налазио у самом логору. Ту су остајали до ликвидације. Највећи број масовних убистава обављан је ноћу. Сјећам се да су неколико пута, у току дана, убијане групе са преко 300 заточеника. Ликвидације које су обављане ноћу достизале су цифру и преко 1.500. Прилив заточеника је у касно пролеће 1942. постао много чешћи, више пута тједно, али и по неколико пута узастопце. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац „Циглана” са околицом, како за моје вријеме, тако и за цијело постојање логора Јасеновац не би могао рећи нити ја, нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге, с намјером да се не сазна колико је људи ликвидирано. Тај број је огроман, управо непојмљив .”
У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.
ПРЉАВА УЛОГА ВАТИКАНА
Кољаче, али само неке, после рата стигла је рука правде. Многи су, захваљујући Титовој подршци успели да побегну у САД, Аргенитину... Неки су се хвалили да им је Броз лично помогао, попут Славка Дасовића, који је из Америке дошао, после неколико деценија, у Хрватску да умре. Вјекослав Макс Лубурић био је немачки агент, усташки злочинац. Годио му је надимак „бич божји”. Његов живот је прекраћен 20. априла 1969. у градићу Каркађенту, у близини шпанске луке Валенције. Лично је био одговоран за смрт око 220. 000 српске нејачи. Вјекослав Мајсторовић, иначе католички фратар, управник Јасеновца, или како се негде представљао Филиповић, приведен је правди 1945. У име Земаљске комисије, Мајсторовића, односно Фра Сатану испитивао Хрват - Војдраг Берчић. Адвокати, лекари, секретарица, сви си били Хрвати, осим једног Јеврејина. Срби су страдали највише и неупоредиво, а у процесу против Мајсторовића – скоро да није било Срба. Ни то, наравно, није случајно! Филиповић, односно Мајсторовић, признао је злочине. На суду се бранио изјавом да је српску децу клао да од њих не би постали злочинци кад порасту. Осуђен је у Загребу на смрт, стрељањем јуна 1945. Ватикан, римокатоличка црква се никада нису оградили од Мајсторовића и његових злочина.
Америчка комисија за утврђивање злочина помиње податак о 1.400 католичких свештеника који су активно учествовали у клању и убијању, док је Милан Булајић, на основу исцрпног истраживања дошао до податка да је 1.171, католички светшеник убијао српску нејач, сарађивао са усташама или им пружао велику помоћ. Међу њима 27 фратара су били професори и чак 108 доктора наука. Анте Павелић је одликовао све те његове „хероје” за „високе” заслуге у НДХ.
Покоље Срба организовало је преко 130 римокатоличких свештеника, а њих 27 се лично „доказало” у масовном клању. У књизи „Јасеновачки логор” др Николе Николића, хрватског лекара који је преживео Јасеновац пише да је фратар др Срећко Перић испред олтара у католичкој цркви у Хрватској наредио верницима: „Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам дјела бити опроштена!” Тог 20. августа 1941. више од пет хиљада Срба и српске деце било је поклано. Фрањевац др Алојзије Ћосић добио је хрватски орден за злочине које је починио против Срба, Јевреја и Рома. Часник Никола Билогривић био је један од организатора истребљења Срба, Јевреја и Рома у Бања Луци.
Припадници хрватског римокатоличког клера помагали су отворено Павелићу и Степинцу да Хрватска постане језиво место геноцида. Римокатоличка црква је имала разумевања за све те злочине, па и за речи зверске, патолошке мржње фрањевачког фратра и гувернера Шимића, који је позивао:„Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм”.
Тако у свом поверљивом извештају пише и командант окупиране Србије генерал Бадер. Он, наиме, каже да :„Хрвати без сумње, настоје да цело српско становништво униште”.
Филозоф и историчар, Карлхајнц Дешнер, у једној од својих књига – „Политика римских папа у 20. веку”, истиче: „Пије XII је Павелића благословио „у почетку његове језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи” (књига 2. стр. 154).
Ватикан на челу са Пачелијем (Пије XII) није видео ништа лоше што је „верни и одани католик” Анте Павелић у време монструозне државе НДХ (1941-1945), према писању Хермана Нојбахера, на најмонструознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора СС трупа Ернста Фика 700.000 српске нејачи. Одобрио је папа, на тај начин, и да целокупну имовину СПЦ у НДХ „присвоји” римокатоличка црква. Како су завршавали представници СПЦ у усташкој Хрватској, сведоче мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа.
НДХ се доследно укључила у „нацистички нови поредак”, а у таквом поретку један од главних циљева био је планирани геноцид према српском народу на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Колико је тачно у монструм НДХ уморено невине српске деце, жена, стараца, људи, тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи „Ватикан и Други светски рат” М. М. Шеинман пише о томе да је број побијених Срба „око 800.000”.
АРТУКОВИЋ И ЗЛОЧИНИ
Поред некажњеног злочинца Анте Павелића, Андрија Артуковић играо је једну од најзначајнијих улога, био је организатор и наредбодавац масовнијиох злочина над српским народом. На суђењу Артуковићу, адвокату и министру смрти у НДХ, априла и маја 1986. у Загребу сазнало се много тога о геноциду над српским народом.
У образложењу оптужбе је стајало:
„Артуковић је већ у свибњу 1941. наредио потчињенима да лише слободе и побију на тисуће грађана српске националности, од свештеника православне вјероисповести па до дјеце, жена и стараца, те да спале и поруше читава насеља. У свибњу 1942. приступио је систематском упућивању у концентрационе логоре. Од травња 1941. до листопада 1942. наредио је и узроковао да се у коцентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштићи и друге, присилно одведу и убију Срби, Жидови, Роми”.
Оптужница га је теретила да је само у том кратком периоду одговоран за смрт преко 200.000 хиљада недужних.
„Од тога убијено је преко две хиљаде дјеце отровних плином циклоном у Старој Градишци, а преко 15.600 дјеце убијено је у логорима изгладњивањем, давањем у храну каустичне соде и друге окрутне начине.”
Свакога дана у логор Стара Градишка 1942. стизали су транспорти са око 5.000 дјеце и жена. Дужност преузимања робља била је у надлежности усташког поручника, ратног злочинца Анте Врбана, пореклом из Лике. Једно од сведочења из Старе Градишке препричала је Иванка Пинтер-Гајер, окружни јавни тужилац на суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу, 14. априла 1986. у Загребу. Догађај у поменутом логору описала је Јордана Фритландер. Све што је рекла ушло је у оптужницу против Артуковића.
Наводи се да су лета 1942. свакога дана у логор Стара Градишка стизали транспорти са преко 5.000 козарачких жена и деце, и да је главни у преузимању био Анте Врбан, ратни злочинац. Деца су била заточена с мајкама у „кули смрти. Насилно су, потом, одвојена од мајки. По наређењу Врбана, најмлађи су пренети у просторије за убијање. Била су то дечица између шест месеци и две године - бебе.
Јордана Ф. је била је сведок да су српска деца немилосрдно убијана:
„Једног дана појавио се Врбан и наредио да малу децу треба пренети у просторију, димензија четири пута четири метра. Вриску своје деце могле су чути сироте мајке. Десетак логорашица Хрватица добило је наређење да децу пренесу у ћебадима, тако да смо морале одједном да преносимо, стрпавши од 10 до 15 беба. Бацана су деца на децу. Накупило се деце у висине од преко метра, а логорашице су морале по тој деци газити. Једном детету се кроз отвор помолила нога... Врбан је гурнуо врата и бебина нога се размрскала, узео је дјетешце за другу здраву ногу и лупао њоме о другу страну собе у зид, брзо је било мртво. Логорашице су до дубоко у ноћ доносиле дјецу у собу, и буквално газиле по њима, често и по мртвој деци, из којих су излазила цријева. Касније су сва та дјеца циклонизорана”.
Логорашица Марија Вејновић се сећа да је свакоднево умирало у С. Градишци по највећој врућни лета 1942. на хиљаде жена и деце доведене са Козаре, Кордуна, Баније, Славоније...
„Прво су их доводили у злогласну кулу и многе ликвидирали. Деца су одвајана од мајки. Неколико часних сестара ушле су са лименим кантама и кистом у руци и дјеци су премазивале уста. Говориле су им да је то за гашење жеђи. Тровале су дјецу. После два сата дјеца су почела да вриште, падала су мртва. Након два дана тела су почела да се распадају. Одвозили су их и бацали у јаме. Била је и једна просторија гдје су дјеца гушена плином. Преко 500 дјеце набацано је на гомилу. Дошао је усташа, који је давао налог за пуштање плина.”
Против Артуковића сведочило је 26 живих, и написане изјаве 19 логораша.
ПИЦИЛИЈЕВИ КРЕМАТОРИЈУМИ
Ко зна колико је српске деце побијено. Много их је живих спаљено у Јасеновцу. За то се побринуо грађевински инжењер Хинко Доминик Пицили, један од заповедника логора. Рођен је у Славонској Пожеги. Био је шеф радне службе у систему јасеновачких логора. Логораше је млатио до смрти. Јаук жртве доводио га је до естазе, лудила.
У својству Лубурићевог стручног саветника неколико је пута 1941. посетио Јасеновац. У усташку обрану ступио је 1942, поставши заповедник радне службе у логору III и Циглане Јасеновац. На тој је дужности био све до краја 1944, када је именован за заповедника логора. Према сведочењима логораша, користећи цигларске пећи, конструисао је крематоријуме у којима су од фебруара и маја 1942. спаљивани живи и убијени заточеници. Пицили спада међу најсуровије усташе у све време постојања Јасеновца.
Пицилију је заповедништво логора Јасеновац поверило изградњу два крематоријума, једног у старој циглани, другог у Градини. За кратко време је Пицили од једне цигларске пећи, преграђивањем направио неколико малих. Заједнички је био једино оџак крематоријума. Пећи су направљене тако да је свака могла даспали одједном 50 одраслих и око 100 деце. У току једненоћи крематоријум је гутао преко 600 људи. Врата су се отварала напоље, према тунелу, широком предворју ужареног пакла. У пећ су прво били бачени зидари логораши, који су градили по Пицилијевим нацртима. За неколико минута били су претворени у пепео а сам Пицили презадовољан својим монструозним пројектом. Пемпература у Пицилијевом крематоријуму била је преко 2.000 степени. Пицили и Макс Лубарић, заповедник логора тежили су да крематоријум буде тајна. Егзекутори су се плашили да крици људи које су живе спаљивали не чују остали логораши и да не направе побуну. Вентилација у крематоријуму није функционисала. Правио је Пицили нацрт за крематоријум са преткоморама које је називао модерни крематоријум, а требало је да жртве претходно буду угушене гасом, па спаљене, по узору на немачке фашистичке крематоријуме. Срећом, није Пицили стигао да изгради модерне крематоријуме. Неподношљив смрад се ширио широм околином, тако да се у том делу НДХ увелико причало о логору где усташе спаљују људе. Павелић је то покушао брзо да заташка, а Лубурић је одмах сазвао у месту Јасеновац велики збор на којем је покушао да демантује да усташе спаљују, како је рекао, „живе непријатеље”. Пицилијеви крематоријум је, према исказима бројних сведока: Војислава Ковачевића, Бранка Балије, Јосипа Хершака, Маријана Хебнера спаљено између 15.000 и 20.000 убијених и живих људи, жена и деце. Од почетка 1945. заједно с бившим заповедницима логора III Циглана, Љубом Милошем, Динком Шакићем и Мирославом Филиповићем Мајсторовићем организирао је спаљивање убијених и умрлих логораша како би прикрио почињене злочине. Учествовао је у ликвидацијама преосталих логораша у марту 1945. Након завршетка рата губи му се сваки траг.
Организатор холокауста над Србима од 1941-1945. мирно је седео у Ватикану, док су егзекутори били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана – „цвијета хрватства”. Бројни подаци потврђују фанатизован карактер Павелића и Степинца.
У предговору књиге „Јасеновац и сребрнички мит”, Предраг Драгић Кијук пише да су чак и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је „генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, забележио у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је 11. новембра 1942, за Јасеновац: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.
„Само на основу неколико реченица које је записао К. Дешнер, у књизи „Политика римских папа”, може да се схвате размере и диманика усташког злочина над српском нејачи – указао је Кијук. Стога цитирамо те делове Дешнерове књиге: књ. 2, одељак – Пије XII). Већ у јулу 1941. хрватске „отеловљене сатане” усташе, „убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце”.
К. Дешнер: Већ у првих осам месеци клерофашистичког режима, „број усташких жртава достигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренутка људском уму био апсолутно стран”. Дешнер пише, према извештају специјалног посланика немачког министарства инострених послова, Хермана Нојбахера:„ на основу изваштаја који су допрли до мене, ценим да је број оних који су голоруки поклани у НДХ три четвртине милиона.”
