Млади свештеник из азовског храма Свете Тројице дочекао је моје српске пријатеље са радосним осмехом и отвореног срца. Отац Николај, лепотан-делија, као да је сишао са слика Иље Глазунова, показавши нам велелепне фреске и икону Азовске Богородице, накратко је заћутао, па рекао: «Србија је наш бол. Нисмо им помогли ОНДА». Рекао је некако врло присно и свечано истовремено. А потом додао: «Било је тамо, на српској земљи, и наших ДОБРОВОЉАЦА»...
Добровољци – та реч постоји у српском и руском језику. Код нас она има истоветно значење, и звучи тако да превод није потребан. Онима с енглеског говорног подручја немогуће је да схвате дубински смисао ДОБРЕ ВОЉЕ, тамо је другачији начин мишљења и стил живота. А и европски речници ту реч безлико објашњавају: «Волонтер».
Очи руске историје сличне су очима нашег азовског свештеника. У њиховој светлој дубини и потајној сузи вечно је трагање за истином, и иста она ДОБРА ВОЉА која је у балканским невољама увек помагала Србима.
Почетком деведесетих година прошлог века Европа је живела својим уобичајеним животом маторе куртизане што је дебелим слојем пудера и руменила замазала лицемерни морал двојних мерила. Скривајући се «европским вредностима», уз криглу пива, комад беле кобасице и испразне кухињске разговоре, Европа је правила сопственог бордела наметала најлепшој земљи на Балкану...
Русија се, понижена и увређена, гушећи се у сузама ојађености шок-реформама, препорученим од консултаната из Сједињених Држава и Међународног монетарног фонда, срозавала све ниже и ниже. Летећи у бездан невиђене политичке кризе, земља је губила контролу над сопственим територијама, безвољно предајући своју крв и месо у руке западног капитала и новопечених тајкуна. Власт и чанколисци око ње, завирујући у уста Вашингтонском обласном комитету, равнодушно је посматрала невољу Руса који су преконоћ постали изопштеници у земљама постсовјетског простора.
У исто време Балкан су већ резали по живом месу, крваво и окрутно ломећи саму суштину српства. Натовске прљаве чизме цинично су и доследно, заједно са државношћу, газиле по свему што је свето и драгоцено.
У Србији је букнуо рат... Не бајковит игроказ рачунарских стравица и холивудских блокбастера, већ страшно сучељавање добра и зла, са наказном смрћу, са крвавим војничким знојем и изгубљеним судбинама. Рат између двају светова, двеју цивилизација, таме и светлости, коме историчари неће моћи да пронађу назив, написавши потом у уџбеницима и приручницима политички коректну фразу «Југословенски конфликти» која ништа не значи.
Једном сам, саветујући се око ствари везаних за Србију са мудрим и озбиљним војним лицем у пензији, који је не једном био у Републици Српској, чула фразу: «Дужни смо да увек будемо уз Србе. Они су наша предстража на Балкану». Али, да ли су се руска срца руководила само стратешким интересима, када су младићи са Дона хрлили у помоћ сатираној Југославији? Шта је подстакло мог друга, азовско момче Олега, који, побегавши из куће, није доспео на Балкан само зато што због недовољног броја година није имао пасош?
Шта је било у души донског песника Константина Ундрова, чије песме су певали у читавој земљи: и у ростовским двориштима, и на престижним концертима извођача руске естраде? Правог руског интелектуалца који је, без размишљања одбацивши спокој и успех, заједно са друговима чудним путевима кренуо у тај рат који није имао назив.
Новац? Не, нико га није тражио. Несташност и тражење пустоловина? Није ни то, и једног и другог било је у Јељциновој Русији исувише. Само Вера и вечно руско тражење истине, а још – част и достојанство. И хришћанска љубав према «друговима својим», према словенској браћи за коју се, ако треба, може и глава дати. Искрена љубав, каткад нерационална, необјашњива паролама о «неразрушивом пријатељству», према тим најрођенијим и најближим Србима. Само је Добра воља могла рањеном руком Константина Ундрова, нашег добровољца, написати ове речи:
...Град над Дрином-реком, до Русије није далеко,
Козачка улица, дом, стара кафана, Тихи Дон.
Вишеградска ноћ копреном повија чезнутљиво.
А магла је овде иста као над Доном...
«Чинилац добровољаштва» – тако се сувопарно и званично назива онај осећај који Руса приморава да ћутке, без лицемерног пâтоса и дугих размишљања пружи руку помоћи брату који у неправедним ратовима страда. Речима необјашњива појава, независна од власти и идеологија, величина духа којој нема равне на свету. Оно што нас чини правим Русима и правим Србима, чега никада не може бити ни у «добростојећој Европи», ни у богатим америчким државама. Оно што нам у крајњој невољи помаже да се не сломимо и издржимо.
У Русији нема баш много информација о Босанском рату. Има сувопарних редака оперативног новинарства, има кадрова филмске хронике, има сурове публицистике Олега Валецког и Едуарда Лимонова, има озбиљне аналитике Јелене Гускове.
Али има и ћутања: Србија иде у ЕУ, што значи да није свима потребна истина о том рату. Те тако Рус остаје очи у очи с идеолошки редигованом холивудском лажи типа «У земљи крви и меда» и тужним размишљањима о подлости хашке суданије.
И постоји реч која се не да ни сакрити ни убити. Реч истине која удара на непријатеља кудикамо јаче од било ког савременог оружја. Таква је поштена истина Љиљане Булатовић-Медић, српске списатељице и новинарке, добро познате у Русији. Њене публикације о трагичном бомбардовању Југославије, догађајима на Косову и Метохији, «ослободилачкој војсци Косова», ратним догађајима у Сребреници, показале су нам страшну слику злочина НАТО-а, неправедност ратова и горки живот српске браће. Љиљанина публицистика била је неопходна савременој Русији. У мутној бујици антисрпских чланака поставши чисти извор хришћанске речи, њено «перо изједначено са бајонетом» водило је свој Косовски бој.
И ево новог сусрета са Љиљаном Булатовић-Медић: документарно-публицистички филм о руском добровољцу Константину Богословском. Филм «Анђео са планине Заглавак» који је Љиљана снимила са својим истомишљеницима Петром Недељковићем, Миодрагом Меденицом, Иваном Љубојевићем и Марком Недељковићем, светла исповест велике мајке великог јунака, Рускиње Људмиле Богословске. Искрени разговор српског духовника, српске и руске браће по оружју уопште није о суровом и неправедном Босанском рату. Филм «Анђео са планине Заглавак» је обраћање свима нама, честитим Србима и Русима. Онима који ору земљу, раде за машином, уче и лече, пишу и певају, свима онима којима МИР и ОТАЏБИНА нису у митингашким плакатима и празничним поворкама, већ у дубини срца и душе. Свима онима за које су ратовали словенски момчићи, наши Анђели са планине Заглавак.
Ускоро ће филм Љиљане Булатовић-Медић приказати у Русији, на Међународном филмском фестивалу «Златни витез». То је велики стваралачки успех, и сведочанство да је филм успео. Али је посебно важно да он стигне и до српских гледалаца. Зато што, како је рекао један од јунака филма: «Руски народ не заборавља српски народ. И увек ће бити заједно, без обзира на то каква ће влада бити. Ми, обичан народ, увек ћемо доћи у помоћ. Чак и ако нас не позову. Зато што смо ми Православци, зато што смо ми Руси!»
http://facebookreporter.org/2014/05/10/%D0%B1%D1%8B%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B0%D0%BC-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B9-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80/
Наталија Пичурина
