I
1. Разговарајући са странцима о Русији, сваки веран руски родољуб мора им објаснити да Русија не представља случајно нагомилане територије и племена нити вештачки обликован «механизам» «области», већ живи ОРГАНИЗАМ који је историјски израстао и културно се оправдао и не може се самовољно распарчавати. Тај организам представља географско јединство чији су делови повезани привредним узајамним напајањем: тај организам је духовно, језичко и културно јединство које је историјски повезало руски народ с његовом национално млађом браћом – духовним узајамним напајањем; он је и државно и стратешко јединство које је свету доказало своју вољу и своју способност за самоодбрану; он је истински браник европски-азијског, а зато и васељенског мира и равнотеже. Његово распарчавање представљало би у историји још невиђену политичку пустоловину чије би погибељне последице човечанство дуго времена трпело.
Распарчавање организма на саставне делове нигде није дало нити ће икада дати ни оздрављење, ни стваралачку равнотежу, ни мир. Напротив, оно је увек било и биће болни распад, процес труљења, превирања, гњиљења и свеопште заразе. И у наше доба у тај процес биће увучена читава Васељена. Територија Русије узавреће бескрајним свађама, сукобима и грађанским ратовима који ће стално прерастати у светске сукобе. То ће прерастање бити сасвим неминовно макар само зато што ће силе читавог света (европске, азијске и америчке) улагати свој новац, своје трговинске интересе и своје стратешке прорачуне у новонастале мале државе; оне ће се међусобно надметати за превагу и «тачке ослонца», штавише, наступиће империјалистички суседи који ће посезати за непосредном или прикривеном «анексијом» несређених и незаштићених новотворевина (Немачка ће кренути на Украјину и Прибалтик, Енглеска ће посегнути на Кавказ и Средњу Азију, Јапан – на обале Далеког Истока итд.). Русија ће се претворити у гигантски «Балкан» и вечити извор ратова, у велики расадник смутње. Постаће светска каца за врење у коју ће се сливати социјални и морални отпад свих земаља («инфилтранти», «окупатори», «агитатори», «обавештајци», револуционарни шпекуланти и «мисионари») – сви криминални, политички и верски пустолови васељене. Распарчана Русија постаће неизлечива гнојна рана света.
2. Утврдимо одмах да распарчавање Русије, које међународни закулисни чиниоци припремају, нема «иза себе» ни најмањи основ, никакве духовне или реално-политичке разлоге, осим револуционарне демагогије, бесмисленог страха од јединствене Русије и укорењене мржње према руској монархији и Источном Православљу. Знамо да западни народи не разумеју нити трпе руску посебност. Они јединствену руску државу доживљавају као брану за њихово трговинско, језичко и освајачко ширење. Они намеравају да јединствену руску «метлицу» раздвоје на прутиће, да те прутиће један по један изломе и њима распале згасли огањ своје цивилизације. Њима је потребно да Русију распарчају да би је провели кроз западно изједначавање и дрешење и тиме упропастили: план мржње и властољубља.
3. Узалуд се они притом позивају на велико начело «слободе», «национална слобода» захтева, је л` те, «политичку самосталност»... Никада и нигде се племенска подела народа није поклапала са државном. Читава историја пружа живе и убедљиве доказе да је тако. Увек су постојали мали народи и племена, неспособни за државну самосталност: проучите хиљадугодишњу историју Јермена, темпераментног и културно самобитног народа, али не државотворног; и даље, упитајте – где су самосталне државе Фламанаца (4,2 мил. у Белгији, 1 мил. у Холандији) или Валонаца (4 мил.)? Зашто нису суверени Кимри из Велса и Гели из Шкотске (0,6 мил.)? Где су државе Хрвата (3,000.000), Словенаца (1,260.000), Словака (2,4 мил.), Венда (65.000)? Француских Баска (170.000), шпанских Баска (450.000), Цигана (до 5 мил.), швајцарских Лорика (45.000), шпанских Каталонаца (6 мил.), Галегоса (2,2 мил.), Курда (преко 2 мил.) и великог мноштва других азијских, афричких, аустралијских и америчких племена?
Дакле, «племенски шавови» Европе и других континената уопште се не поклапају са државним границама. Многа мала племена су се у историји једино тако спасла што су се придружила већим и снажнијим народима, државотворним и толерантним: одвојити та мала племена значило би – или их предати новим освајачима и тиме коначно нашкодити њиховом самобитном културном животу, или их сасвим уништити, што би било разорно у духовном смислу, убитачно у привредном и бесмислено у државном. Сетимо се историје старе Римске империје – то је мноштво народа, «укључених», са правима римског грађанства, самобитних и заштићених од варвара. А савремена Империја Велике Британије? И ето, управо је исти такав културтрегерски задатак јединствене Русије.
Ни историја, ни савремена свест о постојећим правним нормама не зна за правило «Колико племена толико држава». То је новоизумљена, бесмислена и погубна доктрина, и сада се износи управо зато да се распарча јединствена Русија и уништи њена самобитна духовна култура.
II
4. Даље, нека нам не причају да су «националне мањине» Русије биле под јармом руске већине и њених Господара. То је глупа и бесмислена фантазија. Императорска Русија никада није денационализовала своје мале народе, за разлику макар само од Германа у Западној Европи.
Потрудите се да завирите у историјску карту Европе из доба Карла Великог и првих Каролинга (768-843. н.е.). Видећете да су се скоро до саме Данске, дуж Елбе и преко Елбе (словенска «Лаба»!), преко Ерфурта према Регенсбургу и дуж Дунава налазила словенска племена: Ободрити, Љутићи, Линони, Гевели, Редарији, Укри, Поморјани, Сорби и многа друга. Где су сва та племена? Шта је од њих остало? Подвргнута су освајању. Искорењивању или потпуној денационализацији од стране Германа. Тактика освајача била је следећа: после војне победе у германски табор је позиван водећи слој побеђеног народа; та аристократија је на лицу места побијена; затим је обезглављени народ подвргаван принудном покрштавању у католицизам, они који се с тим нису слагани убијани су на хиљаде; преостали су принудно и неповратно германизовани. «Обезглављивање» побеђеног народа је стари општегермански метод који је касније примењен и на Чехе, а у наше доба – опет на Чехе, Пољаке и Русе (због тога су у Русију и уведени бољшевици с њиховим терором).
Да ли се икад у историји Русије ишта слично видело или чуло? Никад и нигде! Колико је Русија у историји добила малих племена, толико је и очувала. Истина, издвајала је горње слојеве припојених племена, али само зато да би их укључила у свој империјални горњи слој. Никада се није бавила ни принудним покрштавањем, ни искорењивањем, ни свеуједначавајућим русификовањем. Насилна денационализација и комунистичка уравниловка појавиле су се тек под бољшевицима.
И ево доказа: становништво Немачке која је прогутала толика племена, доведено је путем немилосрдне денационализације до свегерманске једнородности, а у Русији су пописи открили у почетку преко сто, а потом до сто шездесет различитих језичких племена и до тридесет различитих вероисповести. И господа распарчавачи заборављају да је племенски састав за политичко распарчавање које започињу сачувала управо Императорска Русија.
Сетимо се макар историје немачких колониста у Русији. Јесу ли они током 150 година подвргавани денационализацији? Око 40-50 хиљада њих се преселило на Волгу и у јужну Русију у другој половини XVIII века и касније (1765-1809). Почетком ХХ века то је био најбогатији слој сељаштва у Русији, бројећи око 1,200.000 људи. Сви су одржали свој језик, своје вероисповести, своје обичаје. И када су, експропријацијом бољшевика доведени до очајања, похрлили натраг у Немачку, Немци су запрепашћено из њихових уста чули исконске – голштинске, виртембершке и друге дијалекте. Тиме су сва саопштења о принудној русификацији била оповргнута и раскринкана.
Али, политичка пропаганда не преза ни од очитих лажи.
5. Даље, треба установити да само распарчавање Русије представља територијално нерешив задатак. Императорска Русија није на своја племена гледала као на дрва која треба пребацивати с места на место; она их никада није самовољно гањала по земљи. Њихово расељавање по Русији било је ствар историје и слободног настањивања; то је био ирационалан процес који се не може сводити ни на каква географска разграничавања; то је био процес колонизације, одласка, пресељавања, расејања, мешања, изједначавања, размножавања и изумирања. Отворите етнографску карту Русије пре револуције (1900-1910) и видећете необично шаренило: читава наша територија била је ишарана малим националним «острвцима», «огранцима», «окружавањима», племенским «заливима», «мореузима», «каналима» и «језерима». Погледајте добро ту племенску мешавину и имајте у виду следеће напомене:
све те ознаке боја су условне, пошто нико није спречавао Грузине да живе у Кијеву или Петербургу, Јермене – у Бесарабији или Владивостоку, Летонце – у Архангелску или на Кавказу, Черкезе – у Естонији, Великорусе – свугде и тако даље;
зато све те боје на карти не означавају «искључиву» већ само «претежну племенску насељеност»;
сва су се та племена током последњих сто-двеста година крвно мешала, при чему су деца из мешовитих бракова ступала у нова и нова племенска мешања;
узмите у обзир и дар руског духа и руске природе да без принуде и неприметно русификује људе друге крви, о чему говори јужноруска узречица: «Тата – Турчин, мама – Грк, а ја сам руски човек»;
проширите тај процес на читаву руску територију – од Аракса до Варангерског залива и од Петербурга до Јакутска – и схватићете зашто је пропао бољшевички покушај да на примеран начин разграничи Русију на националне «републике».
Бољшевицима није успело да сваком племену одреде његову посебну територију зато што су сва племена Русије разбацана и расејана, међусобно крвно помешана и географски измешана.
Политички се издвајајући, свако племе претендује, свакако, на токове «својих» река и канала, на плодно земљиште, рудна богатства, погодне пашњаке, уносне трговинске путеве и стратешке одбрамбене границе, а да и не говоримо о главном «масиву» свог племена, ма колико малобројан тај «масив» био. И ето, ако занемаримо мала и расејана племена као што су: Вотјаки, Пермјаки, Зирјани, Вогули, Остјаки, Черемиси, Мордва, Чуваши, Ижора, Талишинци, Кризци, Долгани, Чуванци, Алеути, Лаки, Табасаранци, Удини и други – и погледамо само национални вртлог Кавказа и Средње Азије, видећемо следеће.
Расељавање већих и значајнијих племена по Русији је такво да би свака појединачна «државица» морала дати своје «мањине» суседима и укључити у свој састав знатне туђе «мањине». Тако су стајале ствари почетком револуције у Средњој Азији с Узбецима, Таџицима, Киргиз-Кајсацима и Туркменима: ту су покушаји политичког разграничења изазвали једино жестоко супарништво, мржњу и непослушност. Исто је било и на Кавказу. Укорењена национална омраза међу Азербејџанцима, Татарима и Јерменима захтевала је строго територијалну поделу, а таква подела се показала сасвим неостваривом: јављали су болни територијални чворови с мешовитим становништвом; и само је присуство совјетске војске спречавало међусобни покољ. Слични болни чворови су настали приликом разграничавања Грузије и Јерменије већ само зато што су у Тифлису, главном граду Грузије, Јермени чинили малтене половину становника, и то имућнију половину.
Бољшевици су, разумљиво, желећи да под изговором «националне самосталности» изолују, денационализују и интернационализују племена Русије, све те задатке решавали заповедничком самовољом иза које су се криле партијско-марксистичке побуде, и силом црвеноармејског оружја.
Према томе, национално-територијално разграничавање народа је исконски безнадежна ствар.
III
6. Свему реченом треба додати да читав низ племена Русије све досад живи у стању ниске духовне и државно-политичке културе: међу њима има таквих која се верски налазе у најпримитивнијем шаманству; сва «култура» се код многих своди на производе домаће радиности; номадство ни издалека није превазиђено; немајући ни природних граница своје територије, ни главних градова, ни својих писмених знакова, ни своје средње и високе школе, ни својих националних интелектуалаца, ни националне самосвести, ни државне свести о постојећим правним нормама, она су (као што је било познато руској Императорској Влади и као што се потврдило под бољшевицима) неспособна за најелементарнији политички живот, а да и не говоримо о решавању сложених задатака судског поступка, народног заступништва, технике, дипломатије и стратегије. Она су у рукама бољшевика постала политичке «лутке» натакнуте на «прсте» бољшевистичке диктатуре: ако се ти прсти покрећу – и несрећне лутке су се мрдале, клањале, покорно шириле руке и мрмљале партијско-марксистичке баналности. Демагогија и обмана, експропријација и терор, разарање религије и свакодневног живота – издавано је за «национални процват» мањина у Русији, а на Западу је било глупака и подмитљивих дописника који су то «ослобођење народа» опевали.
Неминовно питање: после издвајања тих племена из Русије – ко ће њима завладати? Која инострана држава ће их изигравати и извлачити из њих животне сокове?..
7. Од тада су протекла десетлећа бољшевистичке самовоље, глади и терора. Од тада је прохујао ураган другог рата и извршена послератна «национална чистка». Ево већ 33 године откако бољшевици убијају или море глађу непокорне слојеве становништва и пребацују људе свих племена Русије и нација у масама у концентрационе логоре, у нове градове и фабрике. Други светски рат покренуо је с места читаву западну половину Европске Русије, одводећи једне («Украјинце», немачке колонисте, Јевреје) на исток, према Уралу и иза Урала, а друге на запад, као племенске «остарбајтере» или избеглице (између осталог су Калмици масовно добровољно отишли у Немачку). Немци су тада заузели руску територију са становништвом од око 85 милиона људи, масовно стрељали таоце и истребили око милион и по Јевреја. Тај режим стрељања и премештања настављен је потом под бољшевицима пошто су поново заузели одузете им територије. Потом су започели обрачуни са националним мањинама: треба сматрати скоро уништенима – Немце-колонисте, кримске Татаре, Карачајевце, Чечене и Ингуше; а сада се обрачун наставља у Естонији, Летонији и Литванији. Представници УНРА су проценили да је у Белорусији погинуло 2,2 милиона житеља, а у Украјини – 7-9 милиона. Сем тога, поуздано знамо да се мањак становништва Украјине, Белорусије и Прибалтика надокнађује становништвом из централних губернија, са другачијим националним традицијама и склоностима.
Све то значи да је у Русији током револуције процес одумирања, националног премештања и племенског померања достигао невиђене размере. Читава су племена сасвим нестала или сведена на безначајну меру, читаве губерније и области ће после револуције доћи себи с новим саставом становништва; читави окрузи ће опустети. Сви пређашњи планови и прорачуни господе распарчавача показаће се неоправдани и неосновани. Ако се совјетска револуција заврши трећим светским ратом, онда ће у племенском и територијалном саставу руског становништва доћи до таквих промена, после којих сама идеја национално-политичког распарчавања Русије може испасти сасвим непримењива химера, план који је не само издајнички већ и просто глуп и неостварив.
8. Па ипак морамо бити спремни за то да ће распарчавачи Русије покушати да спроведу свој непријатељски и бесмислени оглед чак и у послебољшевистичком хаосу, лажно га издајући за врхунац тријумфа «слободе», «демократије» и «федерализма» – народима и племенима Русије на погибељ, пустоловима жедним политичке каријере, на «процват», непријатељима Русије на ликовање. Морамо бити спремни за то, као прво, зато што је немачка пропаганда уложила превише новца и напора у украјински (а можда и не само у украјински) сепаратизам; као друго, зато што је психоза тобожње «демократије» и тобожњег «федерализма» захватила широке кругове послереволуционарних частољубаца и каријериста; као треће, зато што ће светски закулисни чиниоци који су одлучили да распарчају Русију, од своје одлуке одустати једино онда када њихови планови претрпе потпун крах.
IV
9. И ево када после пада бољшевика светска пропаганда убаци у сверуски хаос паролу «Народи бивше Русије, распарчавајте се!» отвориће се две могућности: или ће унутар Русије устати руска национална диктатура која ће у своје чврсте руке преузети «кормило власти», угасити ту мањкаву паролу и повести Русију ка јединству, онемогућавајући све и свакојаке сепаратистичке покрете у земљи; или до такве диктатуре неће доћи, и у земљи ће започети незамисливи хаос померања, враћања, освета, погрома, расула саобраћаја, незапослености, глади, хладноће и безвлашћа.
Тада ће Русија бити захваћена анархијом и предаће се на милост и немилост својим националним, војним, политичким и верским непријатељима. У њој ће настати онај вртлог погрома и смутње, онај «Малстрем олоша» на који смо указали у тачки I; онда ће поједини њени делови почети да траже спасење у «сопственом битку», тј. у распарчавању.
Само се по себи разуме да ће то стање анархије хтети да искористе сви наши «добри суседи»; започеће разноразне војне интервенције под изговором «самоограђивања», «пацификације», «завођења реда» и тако даље. Сетимо се 1917-1919. г. када само лењивци нису скупљали небрањена руска добра; када је Енглеска потапала савезничке руске бродове под изговором да су постали «револуционарно опасни», а Немачка је заузела Украјину и догурала до Дона и Волге. И ето, «добри суседи» ће опет употребити све врсте интервенције: дипломатску претњу, војну окупацију, освајање сировина, присвајање «концеција», пљачкање војних залиха, појединачно партијско и масовно подмићивање, организовање плаћеничких сепаратистичких банди (под називом «национално-федеративних армија»), стварање марионетских влада, распиривање и продубљавање грађанских ратова по узору на кинески. А нова Лига Нација ће покушати да успостави «нови поредак» кроз резолуције у одсутности (Париске, Берлинске или Женевске), усмерене на гушење и распарчавање Националне Русије.
Претпоставимо на тренутак да се сви ти «слободољубиви и демократски» напори привремено овенчају успехом и Русија буде распарчана. Шта ће то искуство дати народима Русије и суседним државама?
10. У најмању руку двадесетак посебних «држава» које немају ни неоспорну територију, ни владе с ауторитетом, ни законе, ни суд, ни војску, ни неоспорно национално становништво. Двадесетак шупљих назива. Али природа не трпи шупљине. И у те настале политичке јаме, у те вртлоге сепаратистичке анархије навалиће људска поквареност: као прво, од револуције дресирани пустолови под новим именима; као друго, најамници суседних држава (од руских емиграната), као треће, страни пустолови, кондотјери, шпекуланти и «мисионари» (прочитајте поново Пушкиновог «Бориса Годунова» и Шекспирове «Историјске хронике»). Све ће то бити заинтересовано за што дужи хаос, антируску агитацију и пропаганду, политичку и верску корупцију.
Полагано, десетлећима ће се обликовати нове државе, отпале или одсечене. Свака ће са сваком суседном започети дуготрајну борбу за територију и становништво што ће значити бесконачне грађанске ратове у оквиру Русије.
Појављиваће се све нови и нови похлепни, сурови и безобзирни «псеудогенерали», прибављати «субвенције» у иностранству и започињати нови покољ. Двадесет држава ће издржавати 20 министарстава (20х10, најмање 200 министара), двадесет скупштина (20х200, најмање 4.000 посланика), двадесет војски, двадесет штабова, двадесет војних индустрија, двадесет обавештајних и контраобавештајних служби, двадесет полиција, двадесет царинских и заштитних система и двадесет дипломатских и конзуларних представништава разбацаних по читавом свету. Двадесет раштимованих буџета и монетарних јединица захтеваће небројене девизне зајмове; зајмове ће давати «државе» уз гаранције – «демократског», «концесионог», «трговинско-индустријског» и «војног» типа. Нове ће државе кроз неколико година постати сателити суседних држава, стране колоније или «протекторати». Из историје нам позната федеративна неспособност руског становништва и подједнако историјски доказана његова тежња ка «самосталном фигурисању» – довршиће ствар: федерације се нико неће ни сетити, а узајамна разјареност руских суседа примораће их да пре прихвате страно ропство неголи сверуско уједињење.
11. Да би се очигледно замислила Русија у стању тог дуготрајног безумља, довољно је замислити судбину «Самостијне (укр.: самосталне) Украјине». Та ће «држава» пре свега морати да створи нову одбрамбену линију од Овруча до Курска и даље кроз Харков на Бахмут и Мариупољ. Исто тако ће морати да се «накостреше» фронтом против Украјине и Великоруси, и Донска Војска (козачка). Обе суседне државе ће знати да се Украјина ослања на Немачку и њен је сателит; и да ће у случају новог рата између Немачке и Русије немачка офанзива од самог почетка кренути од Курска на Москву, од Харкова на Волгу и од Бахмута и Мариупоља на Кавказ. То ће бити нова стратешка ситуација, у којој ће тачке све досад максималног напредовања Немаца постати њихове полазне тачке.
Није тешко замислити ни то како ће се према тој новој стратешкој ситуацији понети Пољска, Француска, Енглеска и Сједињене Државе; брзо ће схватити да признати «Самостијну Украјину» значи дати је Немцима (то јест, признати пораз у првом и другом светском рату) и снабдети их не само јужноруском пшеницом, угљем и гвожђем, него им уступити и Кавказ, Волгу и Урал.
Тиме ће можда почети отрежњење Западне Европе од «федеративног» бунила и општеруског распарчавања.
V
12. Из свега тога је очито да план распарчавања Русије има свој крај у реалном интересу Русије и читавог човечанства. Све док се воде апстрактни разговори, све док политички доктринери истичу «заводљиве» пароле, рачунају на руске издајице и заборављају империјалистичку похоту предузимљивих суседа; све док они сматрају да је с Русијом свршено и да је сахрањена, те зато и незаштићена – ствар њеног распарчавања може се чинити решеном и лаком. Али, једном ће велесиле остварити у уобразиљи неминовне последице тог распарчавања, и једном ће се Русија тргнути и проговорити; тада ће се за све оно решено показати да је проблематично, и оно лако – да је тешко.
Русија као плен бачен на пљачкање величина је коју нико неће савладати, на којој ће се сви посвађати, која ће оживети невероватне и неприхватљиве опасности за читаво човечанство. Светска привреда, ионако избачена из равнотеже губитком здраве производње Русије, суочиће се с одржавањем те јаловости десетинама година.
Светска равнотежа, већ ионако климава, биће као никада пре осуђена на нова невиђена искушења. Распарчавање Русије ништа неће дати далеким државама и невероватно ће ојачати најближе суседе – империјалисте. Тешко је смислити меру повољнију за Немачку него што је проглашавање руске «псеудофедерације»: то би значило «отписати с рачуна» први светски рат, читав међуратни период (1918-1939) и читав други светски рат – и отворити Немачкој пут ка светској хегемонији. Самостијна Украјина једино може бити «одскочна даска» која Немце води ка светском вођству.
Управо се Немачка, преузевши стари сан Густава Адолфа, упиње да Русију одбаци до «Московске епохе». Притом она, сматрајући руски народ историјским «ђубривом» њој намењеним, уопште није способна да схвати да Русија неће пропасти због распарчавања, већ ће започети понављање читавог тока своје историје изнова: она ће као велики «организам» опет почети да прикупља своје «чланове», крећући се рекама ка морима, ка планинама, ка угљу, ка пшеници, ка нафти, ка урану.
Лакомислено и неразборито поступају непријатељи Русије, «убризгавајући» племенима Русије политички безумну идеју распарчавања. Та идеја распарчавања европских држава већ је једном изнета на Версајском конгресу (1918). Тада је прихваћена и остварена.
И шта се десило?
У Европи се појавио низ омањих држава слабих да се бране: Естонија, Летонија и Литванија; обилна земљом али непогодна за одбрану Пољска; стратешки безнадежна пошто је свугде погодна за упад и изнутра разједињена Чехословачка; мала и разоружана Аустрија; смањена, увређена и обеснажена Мађарска; смешно надувана и стратешки безвредна Румунија – и не као пре опширна, али на нов начин увређена Немачка која машта о реваншу. Од тада је протекло тридесет година и када сада гледамо уназад на ток догађаја, нехотице се питамо: можда су версајски политичари хтели да милитантној Немачкој припреме обилат и незаштићени плен – од Нарве до Варне и од Брегенца до Барановича? Та они су читаву ту европску област претворили у некакав «дечји вртић» и оставили су те беспомоћне «црвенкапице» саме са гладним и расрђеним вуком... Јесу ли били толико наивни да се уздају у француску «гувернантку» која ће «васпитати» вука? Или су потценили животну енергију и надмене замисли Немаца? Или су мислили да ће Русија као и пре спасти европску равнотежу, пошто су уобразили и уверили себе да Совјетска држава и јесте Русија? Све бесмисленије питање од бесмисленијег...
Тешко је сада рећи о чему је тачно та господа тада мислила и о чему не. Једино је јасно да је распарчавање које је припремила Европи затвореној између немачког и совјетског империјализма, било највећа глупост двадесетог века. На жалост, та глупост господу ничему није научила и рецепт распарчавања поново је извучен из дипломатских портфеља.
Али, за нас је поучно што су европски политичари проговорили истовремено – о паневропском уједињењу и о сверуском распарчавању! Већ одавно слушамо те гласове. Истакнути социјалисти-револуционари су још двадесетих година у Прагу јавно изланули ту замисао, избегавајући реч «Русија» и замењујући је описним изразом – «земље смештене источно од Керзонове линије». Већ онда смо запазили ту обећавајућу и у суштини издајничку терминологију и извукли одговарајући закључак: светски закулисни чиниоци сахрањују јединствену националну Русију...
Није то паметно. Није далековидо. Ужурбано у мржњи и безнадежно заувек. Русија није људска прашина нити хаос. Она је пре свега велики народ који није протраћио своју снагу и није изгубио наду у своју мисију. Тај народ се зажелео слободног реда, мирног рада, власништва и националне културе. Немојте га превремено сахрањивати!
Куцнуће историјски час, он ће устати из тобожњег гроба и захтевати да му се врате његова права!
