Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.7.2004/

Аутоматска пушка Фјодорова



     Крајем 1980-их година и почетком 1990-их у мноштву издања писало се о достигнућима Руске Империје последњих година њеног постојања. Све то се збивало на таласу борбе с комунизмом и, како је потом време показало, углавном било конјунктурног карактера. Свакојаки листови  “Огоњки” (пламичци) и “Комсомолке”  побуђивали су у безазленом совјетском читаоцу осећање поноса својим (руским) народом и мржње према комунистима који су “својом револуцијом” спречили да Русија развије своја задивљујућа достигнућа. Међутим, у ствари су “поборници слободе” ту методу користили само да би срушили стари систем вредности и учврстили нов који у поређењу са ранијим поседује знатно мање здравог разума. Природна логика нове руске власти није подразумевала пораст народне самосвести и, дабоме, из новина су за трен ока нестали материјали који су на било који начин говорили о способностима руског народа да ствара било шта изнад разине тзв. “цивилизованог” света. Уместо тога су се у огромној количини почеле појављивати клеветничке и чак светогрдне књиге и чланци о било ком испољавању руског духа. Чак се и у стручним издањима (на пример, војним или техничиим) оружје, униформа и опрема руског војника намерно приказују као несавршени, незграпни, груби, гломазни. То нарочито пада у очи у поређењу с одмах поред тога приказаним “абрамсима”, “ренџерима” или ”шатловима”. Ту се више не ради толико о умањивању националних достигнућа колико о подругљивом понижавању саме нације с циљем да се у Русима посеје осећање мање вредности и посрамљености својим народом.

      У вези с тим је занимљива прича о аутоматској пушци Фјодорова, јединственом достигнућу руског стваралачког генија. О томе да је Русија још 1916. године поседовала аутоматско оружје по својствима слично савременој аутоматској пушци Калашњикова саопштавано је врло ретко, врло кратко и чак стидљиво. Притом није нимало лако пронаћи макар слику руске аутоматске пушке модела из 1916. године. На пример, у популарном прилогу часописа “Техника омладини”  “Наш стрељачки музеј” који је излазио крајем 1980-их година укратко је споменута аутоматска пушка Фјодорова и чак објављен схематски приказ принципа аутоматског дејства, али без потпуне слике самог оружја. Човек кога занима аутоматска пушка Фјодорова мора прекопати море литературе да би из разних извора ишчепркао оскудне непотпуне податке о њему.

      У историји постоје поједине појаве које називају знаковним  оне символишу читава раздобља у животу народа и држава. Сем тога, постоји једна подврста таквих знаковних појава: оне символишу неостварена раздобља и сведоче о њима. Очигледан пример тога имамо у свемирском броду “Буран” (мећава) који служи за разоноду доконе публике у Парку “Горки”. Никакав Холивуд и сви Дизниленди заједно не могу се по уложеним средствима поредити с атракцијом која се зове “Буран” и за чије је остваривање током десетлећа читава земља радила. Погрешно је мислити да је “Буран” символ већ прошлог раздобља  он је символ раздобља које није наступило, раздобља стваралачког рада руског духа. И аутоматска пушка Фјодорова спада у символе исте врсте.

      Аутоматско оружје се пре првог светског рата развијало по логици ондашњих представа о тактици вођења борбе у будућем рату. То се добро види из покушаја да се поједине брзометне пушке преправе у аутоматске. Међутим, у томе се није успело. Техничком несавршенству је доприносило непостојање јасности по питању тактичког коришћења новог оружја, пошто су за тактичке задатке који су у то доба стајали пред стрељачким јединицама брзометне пушке биле сасвим задовољавајуће.

      Неколико година пре првог светског рата све водеће велесиле су поседовале огледне моделе аутоматске пушке. У Русији је 1912. године у војсци успешно испитана аутоматска пушка Фјодорова. Руски оружар Фјодоров био је један од водећих стручњака у области аутоматског оружја. Радећи на руској аутоматској пушци, он је прво покушао да модернизује брзометну пушку Мосина. Међутим, тај покушај није био крунисан успехом. Тада је Фјодоров развио своју сопствену, оригиналну варијанту пушке чија је аутоматика била заснована на кратком ходу цеви. Успешност његовог рада обележена је златном медаљом и Михајловском наградом. Производња те пушке за домаћи метак калибра 7,62 мм требало је да почне у Сесторецким заводима, али је Други Отаџбински рат започет 1914. године те планове омео.

      Без обзира на успешно испитивање аутоматске пушке Фјодорова, остало је нејасно у коју сврху се то оружје може користити. Масовна производња није сматрана целисходном, те је одлучено да се њоме наоружавају посебне јединице, на пример посаде аероплана.

      Фјодоров је истовремено радио на новом метку за аутоматско оружје. Предложио је метак калибра 6,5 мм, тј. мањег калибра, што је омогућавало да се смањи укупна тежина оружја, да се оно учини компактнијим, а такође да се битно смањи трзање приликом рафалне паљбе. Време је показало да је такав прилаз био више него перспективан. Аутоматско оружје се од средине ХХ века развијало управо у том правцу.

      Русија се 1914. и 1915. године суочила с великим проблемом несташице пушака и муниције за њих. У сложеним условима првих ратних година Фјодоров је био принуђен да прекине свој рад, јер је био послат на дуготрајан службени пут по земљама Антанте са задатком да купи што више стрељачког оружја за руску армију. Руска индустрија је почетком 1916. године почела да производи довољну количину пушака тако да интензивне испоруке из иностранства више нису биле потребне.

      Услови и правила вођења рововског рата поставили су нове захтеве у наоружавању стрељачких јединица. Улога дугоцевних брзометних пушака је почела да опада, док је истовремено растао значај аутоматског оружја, нарочито пушкомитраљеза. Руска армија је имала довољан број тешких митраљеза, али уз велико помањкање пушкомитраљеза. Руска влада је тај проблем решила масовном куповином тог оружја у земљама Антанте. Али, одлучено је да се упоредо с тим започне развој домаћег система лаког митраљеза, што је било наложено Фјодорову. Руски конструктор се у условима ратног стања није латио развоја сасвим новог система, већ је за основу узео своју аутоматску пушку и идеју метка мањег калибра. Започињући тај посао, Фјодоров вероватно није ни слутио да ће бити крунисан стварањем сасвим новог типа оружја. Средином 1916. године извршена су истовремена теренска испитивања неколико нових врста оружја  пушкомитраљеза, побољшане варијанте аутоматске пушке и новог типа оружја који је сам Фјодоров назвао “аутомат”. Користећи богато лично искуство у проучавању и конструисању аутоматског оружја, као и праксу борбених дејстава на фронтовима Првог светског рата, Фјодорову је пошло за руком да створи оружје које је на најбољи начин одговарало захтевима не само првог светског, него и свих потоњих ратова двадесетог века. Аутоматска пушка Фјодорова је била компактна (дужине 104 см), прикладна, прихватљиве тежине  5,2 кг с мецима, снабдевање муницијом вршено је из оквира који се скида (споља налик на оквир аутоматске пушке Калашњикова) предвиђеног за 25 метака. Особине тог оружја омогућавале су његово успешно коришћење у боју како на краћем тако и на већем растојању. Успеху аутоматске пушке Фјодорова прилично је допринео метак 6,5 мм за јапанску пушку система Арисаки. Фјодоров у ратним условима није стигао да развије сопствени метак тог калибра, а у то време је Русија 1914-15. г. купила у Јапану велики број пушака Арисаки с муницијом. Примена тог метка знатно је смањивала трзање и омогућавала отварање интензивне аутоматске ватре.

      Фјодоров је дао и опис новог оружја: “оружје слично аутоматским пушкама, али које има додатни оквир са 25 метака и скраћену цев са дршком што оружје чини погодним за извршавање широког опсега борбених задатака”.

      Испитивања нових врста оружја су ускоро настављена на бојном пољу. Крајем 1916. године посебна група из 189. пешадијског Измајловског пука наоружана огледним моделима Фјодорове и других аутоматских пушака послата је на Румунски фронт. Више него успешни резултати испитивања новог оружја у борбеним условима уверили су врховну војну команду у потребу његовог хитног увођења у наоружање, поготово аутоматске пушке Фјодорова која се веома свидела руским војницима, углавном стрелцима из митраљеских одељења. Осим у пешадији, она је испитивана и у 10. ваздухопловној дивизији, служећи као уграђено оружје за пилоте.

     

     Крајем 1916. и почетком 1917. године Главна артиљеријска управа је донела одлуку да у најкраћем року произведе и испоручи армији 25 хиљада аутоматских пушака Фјодорова. За произвођача је одабрана једна приватна фабрика. Међутим, власник фабрике је одбио да прими поруџбину  нечувен поступак за ратно доба. Такве војне фабрике биле су подређене познатом Земгору (Главни комитет за снабдевање армије Сверуског земског и градског савеза) чије су се вође потом активно укључиле у Фебруарску револуцију. Земгоровци су, највероватније, припремајући будућу смутњу, напросто саботирали убрзано увођење новог оружја у наоружање. Поруџбину су пре фебруара 1917. године ипак добили Сесторецки заводи.

      Руска армија је до почетка 1917. године била у стању активног преоружавања и реорганизације. Команда је за пролеће и лето припремала крупне операције, између осталог снажну офанзиву на Југозападном фронту и невиђену десантну операцију на Цариград. Ступањ унутрашње организације и сувишак наоружања, па и оног најновијег, није дозвољавао никакву сумњу у успех кампање 1917. године, па чак и у успешан завршетак рата у истој години. Важно место у тим плановима имале су нове врсте оружја и опреме. У Енглеској и Француској су куповани тенкови, а руска индустрија се спремала да произведе домаће тенкове  лаки једносед “Вездеход” (теренско возило), тенк Рибинских завода и оригинални тенк Лебедева. (Узгред, костур огледног модела тенка Лебедева је после револуције неколико десетлећа рђао на једној њиви средишње руске равнице  исто као што већ 15 година “Буран” трули у Парку “Горки”). Све у свему, за офанзиву 1917. године припремана је велика количина стрељачког оружја (домаћег и страног), артиљеријских оруђа и граната за њих, оклопних аутомобила, аероплана и бродова са којих су полетали авиони итд. Све то наоружање су потом приграбили бољшевици-интернационалисти, и оно је одиграло важну улогу у исходу грађанског рата. Бољшевици нису приграбили само оружје припремљено за победоносну руску офанзиву 1917. године. У њихове руке је доспео огроман број нових униформи у којима је обновљена традиција руске војске  чувених шињела са клапнама као код стрелаца (војника у Русији XVI-XVII века) и “делијских” шлемова који су потом постали “буђоновке”.

     

     Аутоматска пушка Фјодорова је, неоспорно, у свим тим војним припремама имала изузетно важну улогу. Било је планирано да се том аутоматском пушком наоружају посебни одреди стрелаца у стројевим јединицама, као и посебне ударне јединице. Немачка је средином 1917. године требало да се суочи са сасвим новом, невиђено моћном Руском армијом. Међутим, као што је познато, све се збило другачије  све снаге руског народа биле су преусмерене с победоносног стваралаштва на безумље саморазарања.

      После фебруара 1917. године, природно, није могло бити ни говора о успостављању производње новог оружја  руску армију су циљано деморализовали, а огромну количину оружја су развукле свакојаке црвене гарде, милиције и сепаратистичке формације. Бољшевици су се ипак 1918. године сетили Фјодорова и његове аутоматске пушке. Фјодоров је послат у град Ковров да организује производњу своје пушке. У Ковровским механичким заводима је до 1925. године произведено 3.000 аутоматских пушака Фјодорова. То оружје је тих година постало омиљено оружје људи у кожним јакнама  службеника ОГПУ (Обједињена државна политичка управа при Совјету народних комесара СССР) и авијатичара.

      Овим можемо завршити причу о аутоматској пушци Фјодорова.

      Међутим, остају нема питања која нам историја поставља.

      Зашто аутоматска пушка Фјодорова, која је објективно имала добре полазне особине, није уведена у масовно наоружање РККА (Радничко-сељачка Црвена армија)? Зашто је сам Фјодоров прекинуо рад на усавршавању своје пушке и уопште развоју у том правцу? Елементарна логика наводи на помисао да је требало да Фјодоров и његови ученици пре свега заврше рад на оригиналном метку калибра 6,5 мм и да се активно позабаве отклањањем откривених недостатака да би аутоматска пушка била поузданија и једноставнија како у коришћењу тако и у производњи. Команда РККА и совјетска влада су са своје стране морали повећавати масовну производњу аутоматских пушака, и на све могуће начине доприносити развоју тог перспективног правца. Све је у ствари испало сасвим другачије. Ни сам Фјодоров, ни његови ученици (међу којима су били будући чувени оружари Токарев и Дегтјарјов) ништа нису учинили за модернизацију аутоматске пушке после грађанског рата. Можда Фјодоров свесно није хтео да ради за бољшевичку Црвену армију на чијем челу је тада био Троцки, или му комунисти због своје вапијуће некомпетентности нису ни дали да то учини. Уместо да развија систем Фјодорова, не губећи време на аутомате који никуд не воде, и на тај начин претекне време за 25-30 година, совјетска влада је 1928. године повукла аутоматску пушку из наоружања. То се објашњавало стандардизацијом наоружања и сложеношћу индустријске производње аутоматских пушака. Такве тврдње су неодрживе пошто је за перспективан систем било довољно развити нови метак и започети масовну производњу. То се ионако морало урадити, али тек 1943. године. Интелектуални и технички ресурси су омогућавали озбиљно модернизовање аутоматске пушке  судећи по примеру система Калашњикова, она се могла развити у читаву породицу аутоматског оружја и донети Русији озбиљну предност у технолошком развоју, што значи и у стратегији и тактици геополитичких односа. Уместо тога, започет је развој сасвим новог система аутомата који је по свим параметрима заостајао за аутоматском пушком Фјодорова.

      По истеку 30 година од првих испитивања аутоматске пушке Фјодорова и 15 година од повлачења тог оружја из наоружања, под утицајем неоспорног искуства Великог Отаџбинског Рата, Совјетски Савез је био принуђен да се врати идеји аутоматске пушке. Управо су идеје које је Фјодоров изнео још 1916. године не само постале пресудне у развоју знатног броја светских стрељачких система, него и учиниле аутоматску пушку препознатљивим символом наше земље.

      Данас оне који покушавају да обнове истинске странице Отаџбинске историје, запањује не толико “савременост” бољшевичке револуције 1917. г. која је зауставила Руску Империју на пола пута до невиђеног тријумфа на светској позорници, не толико чињеница наводног или стварног “слепила” совјетских руководилаца 1920-30. године, колико чудна завеса ћутње и заборава која данас покрива то изванредно оружје у његовој историјској отаџбини  Русији.

      Али, ако се присетимо збивања везаних за “Буран”, или светску станицу “Мир”, или совјетске носаче авиона, онда много тога постаје разумљиво и у причи о аутоматској пушци Фјодорова.

      На крају крајева, нико нас не спречава да васпоставимо историјску правичност у оним стварима у којима још увек можемо сами нешто учинити. Тако се у једном од војно-патриотских клубова Москве, који делује у оквиру парохије православне цркве, као учило користи дрвена макета аутоматске пушке Фјодорова. Дечаци су врло задовољни  такву аутоматску пушку нико више нема.