Већ смо пишући о светом Сави Крипецком писали о приливу српске духовне елите у руске земље у периоду српског падања и руског ослобађања од туђинског ропства. Словенска писменост на Светој Гори у ХIVвеку носила је јако изражену српску ноту, што је и разумљиво јер је тада Србија била политички веома моћна, па се то одсликавало и на књижевном и уопште уметничком пољу (непревазиђена лепота архитектуре и фресака Милутинових храмова и данас изазива дивљење). Огроман део рукописа из тог периода који је стизао у Русију, одликовала је српска рецензија. Према Добровском, чак и знаменити Капонијански црквени календар који се у Русији појавио почетком ХIV века, дело је српских монаха. Ресавска школа, Данило II, па и у ХV веку Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, српски народни епос - били су недостижан идеал за све европске народе тога доба, па тако и за руску браћу која су се будила после татаро-монголског ига. Знаменити су преводиоци попут Исаије, Кипријана (за њега неки тврде да је Бугарин, неки да је Србин, али његов преводилачки потпис је несумњиво српски обојен, па ако је и био Бугарин, био је засигурно “посрбљени Бугарин”, јер су тек после његових превода у руски календар убачени српски светитељи), Цамблака (да кажемо да и Цимблака многи сматрају Бугарином, међутим, тешко је поверовати да би Бугарин тако писао о Стефану Дечанском после Велбужде, а и познавање до у ситнице и прилика и природе у Србији говоре нам да и уколико је био Бугарин, био је посрбљен), а било је и многих других српских монаха у Русији тога времена. Дакле, несумњив је благотворан утицај српске књижевности у Русији крајем XIVи током читавог XVвека, па захваљујући управо српским монасима-преводиоцима, Москва и у просвети почиње да преузима примат над Новгородом.
На ову сјајну ниску надовезује се и наш јунак, веома свестрана и надарена личност која је оставила дубок траг у верском, књижевном и уопште културном животу Русије петнаестог века. Ради се о Пахомију Логотету (у Русији познатији као Пахомий Серб), српском јеромонаху који је са Свете Горе допутовао у Новгород (претпоставља се око 1430), а 1440. године стигао је у Велику Московску Кнежевину. (Колико је клептоманија по питању “побугарења” Срба узела маха, говори податак да су чак и Пахомија покушавали да “побугаре”. Извесни професор Шевирјев је у Трећем делу “Историје руске словесности” изнео мишљење да је Пахомије у ствари Бугарин (!) иако није имао за такву тврдњу апсолутно ни један једини извор, иако је на буквално стотине места у најранијим рукописима његових савременика истицан и потписиван искључиво као Пахомије Србин, иако се тако и сам Пахомије потписивао испод неких својих дела – Р.Г.). На жалост, о Пахомијевом животу пре доласка у Русију зна се веома мало, осим да је био српски монах који је са Свете Горе дошао у Русију. Једино што се може претпоставити јесте да је био везан за Подунавље јер је очигледно одлично познавање локалних прилика у “Повести о убиству Батија”. Реч логотет упућује да је можда пре монашења био начелник канцеларије неког српског владара, мада реч “словослагач” може имати и сасвим другу конотацију па то није поуздана претпоставка.
Сматра се да је Пахомије у Русији провео најмање 46 година. У Првом тому Зборника материјала “Москва – Србија, Београд – Русија”[1]који су приредили заједно Архив Србије са Архивом Москве и Руским федералним архивом, каже се да је Пахомије без преувеличавања створио читаву једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно. У чувеној Свето-Троицко-Сергијевској лаври провео је око 20 година и иза себе оставио мноштво написаних, преведених или редактираних радова. Из рукописа Тројицко-Сергијевске лавре видимо да је овај велики Србин урадио редакцију Псалтира, а у рукопису № 16 Тројицке лавре из ХVвека који не противуречи Пахомијевом, видимо на страни 167 скраћени потпис “Јеромонах Пахомије” (ермонах пахомiи). Савременици га описују као “достојног монаха, благочестивог мушкарца који монашки живот проводи у благочестивом труду”. Овај учени јеромонах био је значајан на пољима проповедништва, агиографије, преводилаштва, био је састављач и редактор великог броја житија, химнограф… Пахомије се сматра најзначијнијим делатникoм руске књижевности ХVвека, пером овог Србина исписана су житија таквих величина древне Русије попут Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског, Митрополита Алексеја, Варлама Хутинског, Михаила и Теодора Черниговског…, који су постали истински симболи руске државе и цркве тога доба. Приписује му се укупно око 50 састава различитог жанра, од тога нека дела у више рецензија.
Пахомије Србин је као врстан познавалац Светог Писма и историје Цркве Христове лично познавао многе познате византијске и руске проповеднике, а уз све то био је и студиозан познавалац словенске богослужбене литературе. Да би и сам, као сочинитељ, редактор, преводилац или проповедник у том занату био на високом нивоу, поред литерарног талента и израђеног стила са обавезном поуком током приповедања, била је неопходна чврста и опитна вера. Све то му је омогућило да дуги низ година буде међу најомиљенијим писцима житијске литературе, иако није био до танчина упознат са животом свих својих јунака чија је житија писао. Код њега је све било у функцији благочестиве поуке. Управо је Пахомије на неки начин поставио темеље, својеврсне каноне у виду обавезних клишеа, руског писања житија.
Вероватно први рад Пахомијев у Русији било је Житије Никона, ученика преподобног Сергија Радоњешког. Написао је укупно 10 или 11 житија (Сергије Радоњешки - као редакција Епифанијевог рада, Варлаам Хутински, Кирило Белозерски,…), 14 служби (Варламу Хутинском, Сергију и Никону Радоњешкому, Антонију Печерском, Стефану Пермском,…), 21 канон (Покрову, Знамењу, Сергију и Никону Радоњешком, Митрополиту Антонију, Митрополиту Алексеју, Евфимију Новгородскоме, Петру и Февронији,…), мноштво похвалних говора и прича (На Покров Пресвете Богородице, на обретење моштију Митрполита Алексеја, Клименту Римскоме, о смрти Батија итд.).
Нису само Тројицко-Сергијевска лавра и манастири у Новгороду имали срећу да сачувају од заборава многе бисерне подвижнике древне Русије захваљујући овом великом Србину. И у архивама Кирило-Белозерског манастира проналазимо дела написана руком Пахомија Србина. Тако у Минеју Кирило-Белозерске библиотеке из ХVвека № 1258 који нема сачуван почетак, испод похвалне речи Покрову стоји својеручни потпис Пахомија:«сіе блгдрное гранесловіе покрову написас повел?ніем и блвніем прсщннаг архіеппа великаг новоград и пскова влдкы іоны. рукою гр?шнагермонах иж отъ стіа горы сербина». Можда најбоље Пахомијево дело представља управо “Житије Кирила Белозерског” (1427). Као да је Промисао Господња чекала да додели достојног писца несвакидашњем житију једног од највећих руских подвижника ХIVвека. Пахомије је дошао у Белозерски манастир где је затекао доста монаха који су памтили великог подвижника благочашћа, тако да се у житију налази неуобичајено много појединости у односу на друга житија, приповедање карактерише жив доживљај и времена и појединаца из тог времена, у приповедању се једноставно осећа утицај живе речи о светитељу… Тачно је да ово дело није тог нивоа као рецимо опис живота Деспота Стефана од стране Константина Филозофа које се такође у првој половини ХVвека појавило у Србији, али је исто тако тачно да није исто писати житије владара и житије духовних лица. Пахомије је писао искључиво житија духовних лица. И у овом, као и у неким другим Пахомијевим делима, осећају се неки моменти пренети из српске књижевности (на пример из стваралаштва Српског Архиепископа Данила II). Даље, акростих се у српској књижевности почео веома рано користити, а Пахомије практично први уводи овај уметнички приступ и у руску књижевност иако поједини савремени руски критичари који не изучавају довољно древну руску књижевност наводе књигу Стефана Јаворског[2]о пришествију антихриста из ХVIIвека као првенац који у руску књижевност уводи овај уметнички приступ. Тако у стиховима појединих глава Пахомијевих канона (Востоков истиче Пахомијеве каноне Митрополиту Петру и Стефану Пермском) само почетни слогови и слова дају нам следећи смисао: “наредбом владике Филофеја епископа, руком многогрешног и непотребног раба Пахомија Србина” (повел?ніемъ владыки фіілофия епископа рукою многогр?шнаго и ненотребнаго раба Пахоміа Серба). Да кажемо и ово. Бољи познаваоци руске историје тог периода знају за чувено “ривалство” између старог “господина Новгорода” и надолазеће “самодржавне Москве”, које је понекад морало да се решава и путем оружја. Пахомије Србин је писао житија и Московских и Новгородских светитеља, увек истичући у први план њихово Христољубље, а не “локал-патриозам” (као што су то радили појединци на обе стране), што је свакако допринело и бољем узајамном разумевању две супротстављене средине тадашњег још увек не сасвим јединственог руског света.
Иван Њекрасов у свом истраживању штампаном 1871. године од стране Императорског Новоросијског Универзитета, са пуно топлине и са изузетном посвећеношћу пише о Пахомију Србину. Он правилно указује да је немогуће да Пахомије приказује такве подробности руског начина живота и такву пројаву руског патриотског осећања као на пример Епифаније, јер је одрастао у другој средини, али указује да по питању уметничког излагања текста Епифаније не може да се мери са Пахомијем. Даље, самоуки Епифаније високо цени своје писање и воли да сам о њему говори у уводу, док се Пахомије са енциклопедијским познавањем историје Цркве, Светог Писма и српске и уопште словенске, као и грчке словесности, извињава читаоцима што се он, странац, прихватио да описује оно што припада руском народу. Заиста, смирење достојно сваке похвале. Поједини савремени руски критичари на жалост немају ни приближно такву ширину схватања и поимања како историјских, тако и књижевних и културних процеса, коју је имао Иван Њекрасов. Већ смо рекли да је Пахомије прерађивао и редактирао и туђе радове. Међутим, није то било из разлога поквареног плагијаторства, него је Пахомије често прилично сиров материјал претварао у литерарну форму, у богослужбени текст користан за практичну употребу или једноставно – у душекорисно штиво. Тај сирови материјал без Пахомијеве редакције свакако не би привукао пажњу читалачког друштва тадашње Русије које је ионако било прилично ограничено, практично читав ХIVи ХVвек Московске Русије прилично оскудева књижевним делима (Поред Нестора Летописца на југу Русије и Епифанија на њеном северу, Русија пре појаве Пахомија није имала тако значајног писца са тако обимним делом). Једноставно – његова појава била је насушно потребна тадашњем руском друштву и његов долазак у Русију не може се описати другачије него као извољење Свесвете Премудрости Господње. Његовој стилистичкој преради огромног “сировог” материјала и данас дугује захвалност не само руско читалачко друштво, него и црквени и остали историчари, научници и знатижељници древне хришћанске историје Русије.
У ХVII веку су службе које је написао Пахомије штампане у комплетима служабних Минеја и ти Минеји се све до данас налазе у употреби у богослужењима руске Православне Цркве. Из српске књижевности као књижевну новину Пахомије је у руску књижевност увео и такозвано “плетење речи” (плетенија словес), а по питању утицаја Пахомија Србина на руску агиографију и химнографију он је био толико велик да Кључевски каже да је све до времена Митрополита Макарија (Московски Митрополит средином ХVIвека) то био владајући стил у Русији. Поред књижевног рада Пахомиј Србин се бавио и преписивањем књига, засигурно се зна за три таква зборника (Зборник састава светог Симеона Новог Богослова, посебна редакција Историјске палеје [превод византијског дела о старозаветној историји – Р.Г.] и Псалтир из 1459. године).
Гледајући очима чисто књижевне критике, Пахомијево стваралаштво свакако не достиже висине касније руске књижевности, као ни нека достигнућа раније руске древне књижевности. Међутим, овде треба истаћи неколико ствари. Као прво, Пахомије је многа житија писао по наруџбини великих кнежева или епископа руских, а књижевност по наруџбини се не може увек одликовати највећим висинама . Као друго, не смемо заборавити да књижевни рад искључиво на богослужбеном црквенословенском језику ограничава књижевно стваралаштво, па у његовим делима нема много типично руских речи које у свом писању користи рецимо Епифаније. Црквенословенски језик је језик анђела, језик који је Господ преко својих великих светитеља даривао Словенима за богослужења и као такав он је апсолутно непревазиђен (усудио бих се рећи да је највећи пад у историји СПЦ представљао прелазак на богослужења са овог анђелског језика на савремени српски језик), али у самој књижевности која није строго богослужбена (па тако и у Житијима), на примеру Епифанија видимо да многе речи матерњег језика могу допринети јачем естетском доживљају неког штива. Уместо надопуњујуће симфоније богослужбеног црквенословенског језика и књижевног језика, која и данас постоји у Русији и која је постојала у Србији, у данашњој Србији имамо парадоксалну ситуацију да многа деца у школама уче јалови латински језик, а нема помена о повратку црквенословенског језика у српске школе. Уосталом и у српској средњевековној књижевности, строго црквенословенским језиком су писани само богослужбени текстови и званичне владарске грамате и слично. Највероватније је Пахомије и текстове који нису били богослужбени свесно писао на неутралном црквенословенском језику, јер би у супротном било неминовно увођење особености српског говора у руски језик. Међутим, учени Србин који је исчитао скоро све доступне књиге у Србији и на Светој Гори, то није желео да ради и његова српска рецензија практично се може осетити само у правопису. Даље, они који поричу неке моменте из Пахомијевих житија недостатком доказа у другим изворима, треба да имају у виду да писац у таквим случајевима мора да се служи манастирским или градским предањем, без писаних извора. Али оно што је неоспорно, моралан и искључиво моралан и богољубив циљ вири из сваке, било оригиналне, било редактиране реченице Пахомија Србина. Дакле, као неко ко је одлично знао речи псалмпојца да је блажен муж коме је име Господње његово уздање, Пахомије Србин је био свестан да не пише паганима или неверујућим људима, него православним хришћанима, па се у свом писању руководио речима апостола Павла из Прве посланице Коринћанима – “духовнима треба духовно јављати”. Због тога неверујући човек и не може истински схватити његову величину па отуда и дијаметрално супротна тумачења дела Пахомија Србина међу оцрковљеним и неоцрковљеним књижевним критичарима у Русији. Овим другим могло би се поставити једноставно питање - каква је корист од високо-уметничког, али истовремено и богоборачког гордог умовања у рецимо неким делима Лава Николајевича Толстоја, које је многе младе душе окренуло ка погубним револуционарно-анархистичким учењима, а самог грофа довело до изопштења из Цркве. За овакве неоцрковљене књижевне критичаре наш Његош би рекао – “све што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема”. Пахомије Србин је са неисцрпног извора духовне благодати наше свете вере Православне тражио пиће животне воде за своје писање, оставивши тако веома значајан утицај на многе касније руске списатеље. Гогољ, Пушкин и Достојевски и читава грандиозна руска књижевност ХIХ века нису могли да се појаве на “голој подини”, него су израсли на величанственим темељима древне руске књижевности. Тој књижевности, свакако не малу лепту приложио је и Пахомије Логотет или Пахомије Србин.
Ранко ГОЈКОВИЋ
[1] Приређивачи Првог тома су: Светлана Долгова, Екатерина Иванова, Анатолиј Турилов и Татјана Суботин-Голубовић.
[2] Митрополит Рјазањски Стефан Јаворски био је велики и храбар руски архијереј који се успротивио неким антицрквеним указима Петра I. Био је веома близак са светим Димитријем Ростовским, писцем чувених “Житија Светих” (Р.Г.)