У Русији је завршено величанствено славље посвећено једном од највећих историјских датума – 625. годишњици Куликовске битке. У читавој земљи – од Калињинграда до Владивостока – одржане су масовне приредбе: народна весеља са хиљадама учесника, митинзи, концерти, такмичења учесника војно-родољубивих клубова. Тим поводом је указом Председника 21. септембар проглашен нерадним даном. Тога дана су војници Руске Војске полагали заклетву. Средиште славља, Куликово поље, током празника је по првим проценама посетило неколико десетина милиона људи...
Све би то било тако кад би постојао нормалан државни прилаз том уистину великом датуму. У стварности је све било знатно скромније, чак се може рећи – недопустиво скромније. Обележавање годишњице историјске битке у којој се одлучивало – бити или не бити нашој држави, није имало општенационални, општедржавни карактер. Свечане приредбе су биле локалног карактера и одржане једино на самом Куликовом пољу где је дошло преко 10 хиљада људи, и у Москви, где су свечане приредбе биле још мањих размера и ограничиле се само на освећење звона у храму Рођења Пресвете Богородице у Старом Симонову (где су упокојени јунаци те битке – Пересвет и Ослабја) и омањи митинг на Словенском тргу. Поређења ради, у Југославији је 1989. године обележена 600-годишњица битке на Косову пољу. Тамо се 28. јуна окупило милион Срба!
Полазећи из напред реченог, може се извући жалостан закључак да претежну већину друштва, и наравно власти, уопште не занимају толико значајни датуми историје рођене земље. Штавише, ствара се утисак да је власт некако невољно, «кап по кап», из себе исцедила одлуку да организује било какве свечане приредбе. Што се не може рећи за опсежно прослављање полумитске хиљадугодишњице Казана – испало је да је то несумњиво много значајнији догађај за Русију и руски народ. Просудите сами – на «хиљадугодишњицу» Казана је уприличен самит шефова земаља ЗНД у том граду, прокопан метро који том граду није неопходан (најкраћи на свету), изграђена највећа џамија у Европи итд. Ништа ни издалека слично томе није учињено за 625-годишњицу Куликовске битке – ни у Москви, ни у Коломни, ни, тим пре, у Тулској области (ако не рачунамо завођење узорног реда уочи посете високих гостију из Москве Куликовом пољу). И сасвим вапијућа чињеница – шеф државе није дошао на славље на Куликовом пољу. Нечувено!
Па, са државним структурама је све јасно – оне су апсолутно равнодушне према сличним датумима и слављима. Ипак растужује фактички потпуно мировање родољубиве јавности. Знајући за однос државе, родољубиве организације су могле, наравно, у границама својих могућности, да благовремено организују различите свечане приредбе. Међутим, изузев митинга у организацији Евроазијског савеза омладине, Савеза православних Татара и појединих других у ужем кругу врло познатих организација, 21. септембра ништа слично није организовано. Па и митинг је, све у свему, оставио тегобан утисак како по саставу и броју учесника, тако и по говорима који су се тамо чули. Говорници су на разноразне начине препевавали «врхунску глупост» о томе да су «и с једне и с друге стране били Татари, и с једне и с друге стране били Руси, док су Татари формирали пук у заседи који је одлучио исход битке». А већ што се тиче главнине учесника митинга – момака и девојака са црним «евроазијским» повезима на рукама, гледајући их стиче се утисак да ретко ко од њих има представу где се и када одиграла та битка, ко је руководио сукобљеним војскама и како се на крају крајева завршила. У тој приредби је добро само то што је одржана, што датум ипак није заборављен и игнорисан од «патриотске јавности».
Али, нису све родољубиве организације заузеле пасиван став према годишњици. На Куликовом пољу је средином лета одржан
Слет војно-родољубивих омладинских клубова поводом 625. годишњице, у организацији Удружења војно-родољубивих клубова «Стег». На слету је учествовало око 200 васпитаника 17 војно-родољубивих омладинских клубова из средишњих области Русије. У програму приредбе били су војно-спортска штафета која се одвијала на самом месту окршаја, и историјски квиз у коме су питања већином била непосредно везана за догађаје од пре 625 година. Била је то, дабоме, само омања, незванична приредба која, међутим, показује да и родољуби ако пожеле могу организовати моћне, и што је најважније – корисне акције. Уз постојање довољног броја способних родољубивих удружења са способним вођама на челу, организовање већег броја сличних приредби не представља тешкоћу. Главно је – жеља: ако она постоји, могло би се током јуна-септембра организовати неколико слетова, у неколико (можда чак и у неколико десетина) региона Русије. И није обавезно да држава активно учествује у организацији тих приредби (треба истаћи да је Слет војно-родољубивих клубова одржан само уз моралну подршку државних структура, док је сав терет углавном пао на Удружење «Стег»).
Ако сваки човек који себе сматра родољубом, а тим пре учесник или руководилац неке родољубиве организације, испољи иоле активности невезане за јалово «митинговање», већ усмерене на стварну делатност у разним сферама јавног живота (на пример, да свој допринос организацији приредби посвећених годишњици неке од небројених битака Русије), тек ће онда постати могућа слика описана у првом пасусу.
Узгред буди речено, пред нама је још један важан историјски датум: 90-годишњица Брусиловског пробоја.
