Морам признати да не знам да ли ми је икада обележавање српског Дана државности пало мучније и теже. Тим пре што се (случајно?) поклопило са инаугурацијом хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, којој је, упркос свом државном празнику и упркос свему што је госпођа Грабар о Србији и Србима изјавила пре и после избора, присуствовао и председник српске владе Александар Вучић (скупа са косовском „председницом“ Атифете Јахјагом, „домовинским бранитељима“ Маркачем и Мерчепом, естрадном звездом Томсоном и другим угледним званицама). А мучном утиску додатно су допринели неукусно удворички београдски медији који су читав догађај пропратили тако као да је Колиндина инаугурација, малте не, била у функцији Вучићеве посете Загребу, а не обрнуто.
Ипак, главни разлог мучног осећања било је то што наш Дан државности пада свега пар дана пред проглашење независности Косова и што готово сваког Сретења можемо само да констатујемо колико је атрибута државности Косово у међувремену стекло, а колико је државности – не само на Косову – Србија у међувремену изгубила. И што је најгоре, и једно и друго, дакле, и њихов добитак и наш губитак, одвија се уз обилно саслужење и саучествовање државе Србије, односно њене „кооперативне“ власти.
У протеклих годину дана, Косово је као пуноправни члан примљено у МОК и читав низ спортских савеза, а управо пред ову годишњицу, на преговорима у Бриселу, а сходно Бриселском споразуму, чашћено је проширењем свог правосудног система и на територију севера Косова.
Морам признати да не знам да ли ми је икада обележавање српског Дана државности пало мучније и теже. Тим пре што се (случајно?) поклопило са инаугурацијом хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, којој је, упркос свом државном празнику и упркос свему што је госпођа Грабар о Србији и Србима изјавила пре и после избора, присуствовао и председник српске владе Александар Вучић (скупа са косовском „председницом“ Атифете Јахјагом, „домовинским бранитељима“ Маркачем и Мерчепом, естрадном звездом Томсоном и другим угледним званицама). А мучном утиску додатно су допринели неукусно удворички београдски медији који су читав догађај пропратили тако као да је Колиндина инаугурација, малте не, била у функцији Вучићеве посете Загребу, а не обрнуто.
Ипак, главни разлог мучног осећања било је то што наш Дан државности пада свега пар дана пред проглашење независности Косова и што готово сваког Сретења можемо само да констатујемо колико је атрибута државности Косово у међувремену стекло, а колико је државности – не само на Косову – Србија у међувремену изгубила. И што је најгоре, и једно и друго, дакле, и њихов добитак и наш губитак, одвија се уз обилно саслужење и саучествовање државе Србије, односно њене „кооперативне“ власти.
У протеклих годину дана, Косово је као пуноправни члан примљено у МОК и читав низ спортских савеза, а управо пред ову годишњицу, на преговорима у Бриселу, а сходно Бриселском споразуму, чашћено је проширењем свог правосудног система и на територију севера Косова.
И опет кажем, могу да разумем – мада се са тим дубоко не слажем – да неко сматра да је то у реду, да је Косово независно, да га је признао практично читав Запад, да ми нећемо или не можемо да се томе одупремо итд. итд. То је мање-више оно што је неки дан на овим страницама написао Бошко Јакшић и што, опет, више или мање отворено већ годинама говоре Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Вук Драшковић и добар део овдашњег НВО сектора. И због чега су у српском јавном мњењу (не)омиљени и (не)утицајни колико јесу. Али ово што ради актуелна власт састављена од бивших Шешељевих и Милошевићевих следбеника заправо је још горе и неморалније од тога. Јер да би прикрили то што раде посежу за најразноврснијим механизмима медијске и политичке манипулације, тако да чак и оно мало преосталих декларисаних патриота о Косову и Бриселском споразуму избегава да говори и бави се „лакшим“, односно политички коњунктурнијим темама.
„Добро, али шта је требало учинити“ – питају овде понекад више или мање добронамерни коментатори. Требало је ДРЖАТИ СТАТУС КВО. Сачувати контролу над оним што фактички држиш и што се под српском контролом одржало и 1999. и 2004. и 2008. и 2010. Ништа не признавати и ништа не потписивати. Упорно преговарати о конкретним и „животним“ питањима, али без ултиматума и притиска разних вештачки наметнутих рокова. Не продавати суверенитет за неке фиктивне датуме и виртуелни „напредак у евроинтеграцијама“ (које, узгред буди речено, ионако тапкају у месту). Другим речима, све супротно од онога што су учинили „напредни радикали“ онда када су схватили да се без крупних уступака по питању Косова никада неће докопати власти.
