Поштовани читаоци, настављамо са текстовима о многодетним породицама које су, по речима В. Путина - будућност човечанства. Уместо трагичног лика саможиве, усамљене и вечито незадовољне жене која је највише и настрадала од пропаганде безбожне Интернационале под маском ''8. марта - Дана Жена'' - којим је утрт пут чедоморном геноциду србског народа, овде доносимо лик пожртвоване Србкиње, супруге и мајке, која је, као што је то пречесто било у нашој историји, на својим плећима изнела сву тежину трагичног времена у коме живимо. Из пера наше сараднице Славице Ђукић.
Овде се уместо реченице: „Ми немамо“, изговара: „Све што имамо , ми делимо“, па се зато, у овој и оваквим породицама, и не дешава да некоме нешто од основних потрепштина за живот, у дужем временском периоду, фали. А љубави и радости коју такође дели шесторо деце, деветоро унучади и шесторо снаха и зетова породице, сада већ преминулог Мирослава и Даринке Даре Трифовић, такође има доста, и за родбину, кумове, пријатеље...
-„Одувек сам волела децу. „Страшно“ сам волела децу, док сам још и сама била дете. Мајка ми се због тога мало и прибојавала па је говорила: „Она или неће имати деце или ће их имати десеторо“. Овако започиње своју причу Даринка Дара Трифовић , родом из Главичице код Пећи која је и сама рођена у породици која је имала осморо деце.
Даринка се, најчешће, када се упознаје овако представља: „Ја сам мајка шесторо деце и деветоро унучади. Засад.“ Децу Дара истиче, поносна на свој пород. И „љута“ на све жене и мајке које нису рађале више деце, а које су могле, и то са огорчењем сликовито и са прекором описује: „Само кукавица једно јаје носи“ а „ветар и један лист сам на грани заобилази“. Велика Кина се забринула за свој наталитет, па се мисли шта ће бити са њеним народом за четврт века, а где смо тек ми, са нашом „белом кугом“, пита се она.
Случајност је хтела да смо се у продицу Трифовић из Пећи, сада настањеној у породичној кући у београдском насељу Крњачи, која је 1999. морала да избегне пред најездом албанских терориста, запутили управо у дане када су давали годишњи помен глави породице, Мирославу Трифовићу, којег су од миља више звали Миро него именом..
Годишњи помен Миру, можда то и није случај, поново нас је повезао са свим његовим укућанима.
Децу смо учили да раде све у кући
Када смо дошли у кућу, на столу је стајала свећа, погача и вино и како то обичај налаже у православним породицама, припремљен ручак...А миомирисни тамјан ширио се домаћинством...Дочекали су нас са осмехом на лицу али и са тугом која није и неће никад ишчилити из њихових срца. Дара је црнуну за мужем носила годину дана, баш према неписаним православним правилима. И још је била у некој тамној одећи, јер не излази се одмах из црнине у „веселе боје“. Не може то ни да се уради сасвим лако... неће душа. Синови и кћери такође још жалосни за оцем ...
О томе како су се деца рађала и како се живело са шесторо деце, три сина и три кћери, са свекром и свекрвом, прасвекрвом, два девера и две јетрве и њиховом децом, Дара каже: У Пећи сам радила као медицинска сестра, а Миро је радио на бензинској пумпи, загребачкој „ИНИ“. Када смо се узели обоје смо волели да имамо пуно деце. Родила сам три сина и три ћерке: Југослава, Данила, Миљана, Данијелу, Јелену и Милену. И можда бих још родила, али се то, из ко зна којих разлога, није десило... Југослав има Илију, Душана и Марка; Данило Анђелију и Мирослава; Данијела има Балшу и Анђелу; Јелена има Лидију а Милена Милицу, Миљан још нема деце, прича нам Дара , док лепа Јелена послужије кафу.
-У ствари, овако је било, наставља причу она. Ми смо у Пећи, док нисмо направили своју кућу, живели у истом дворишту и у истој кући са деверима, свекром и свекрвом али свако у својој великој соби. Децу смо васпитавали да свако има свој задатак да би „кућа“ била уредна, храна припремљена и да би они могли неометано да уче. Наша деца и деца мојих девера су се непрестано дружила. Син једног девера , седамнаестогодишњи Драган убијен је у кафићу „Панда“ пред бомбардовање. То нам је велика трагедија...
-У тој великој заједници а и у самој нашој породици поштовао се ред. Кад би неко дошао у госте деца су ћутала, устајала су увек када неко уђе у собу. Навикли су и да поспреме обућу, па се једном десило да се мој ујак изненадио, када је једном долазио код нас са већим бројем гостију, што су, када су излазили, све ципеле биле очишћене и поређане испред врата, сећа се наша домаћица.
-Живели смо у свету где су нас сви волели. И када смо бежали из Пећи 13. јуна 1999. године, само сам успела да узмем славску икону Св. Алимпија Столпника...и тако смо дошли у Београд. Миро је када смо овде дошли једно време радио...Стално смо покушавали да продамо кућу коју смо направили у Пећи, али нам то није пошло за руком. Миро је прошле године , баш у ово доба, отишао у Пећ да би нашао купца...Али десила се трагедија, умро је напрасно од срчаног удара...а ми смо то сазнали на „вестима“... Много ми је тешко без њега...
-Да напоменем, каже Дара, када сам родила прво троје деце, после тога сам 21. новембра 1976. године имала тешку саобраћајну несрећу са три прелома карличне кости. Три месеца сам била непокретна у болници, а затим још шест месеци сам ходала на штакама. Тада сам већ имала Југослава, Данила и Данијелу. Ја се , међутим , нисам обазирала на речи лекара...потом сам ипак родила Јелену, Миљана и Милену. Бабица која ме је порађала у болници у Пећи , Лела, била је из Војводине, имала је само једно дете и увек би ме са осмехом дочекивала. Њој је можда било необично јер је била из средине у којој се рађа по једно дете...
Дара Трифовић са децом
У породици се негује заједништво
Пошто тада у Пећи није било вртића, децу су нам , док су била мала чувале Ромкиње. Касније су старија деца чувала млађу. Била је једна Азбија, Ромкиња која дуго није имала своју децу. Она ми је неко време чувала малишане. Имала сам поверења у њу. Касније сам је, да би јој помогла, одвела код чувеног гинеколога из Пећи, др Мила Вучељића код којег се лечила па је и она добила једно дете. Данас живи у Немачкој.
-Ћерке су ми пуно помагале, истиче Дара. Јелена задужена да повезе кога где треба, а не само она и други помажу. Зет Игор у Чикагу вози камион и новчано нам је пуно помогао посебно ћерку Данијелу која са мужем и децом живи у Црној Гори , у Бару. Зет из Бара је конобар , посао је више сезонски, морали су да се задуже да би преживљавали па им је због тога зет из Америке слао новац и сваку помоћ.
- Сва су ми деца крштена. У породици из које потичем слава се никада није прекидала. А Миро и ја смо увек на Митровдан одлазили код мојих родитеља. Мој муж је из комунистичке породице која је дуго времена није славила славу. Али, како се Миру допала слава код мојих, касније смо и ми почели да славимо, а и његова браћа и родбина. И говорили су нам са захвалношћу: ви сте први почели.
Миров отац Душан у почетку није био расположен да почнемо да славимо и рекао нам је: „Ја вам нећу доћи“. „Како ти хоћеш тата“, одговорила сам му. Али када смо спремили славу, тата Душан је први са здравицом и сузама у очима дошао на славу и честитао нам, прича Дара видно озарена и данас узбуђена и радосна, што су код старог оца тада изазвали емоције, и вероватно сећање на нека још старија времена када се славило и када се слава није ни доводила у питање, Боже не дај.
И једно унуче носи прадедино име , Душан, а један други унук који се родио после Мирове смрти зове се Мирослав. Унучад породице Трифовић се такође окупља за сваку славу, Божић и Васкрс а најчешће и викендом јер их је већина у Београду. Они се такође васпитавају у православном духу. Стално су заједно, друже се и све деле.
– Од деце ми је у вери најревнсонији Дашко (Данило), он пости све постове, иде на литургије, на духовна предавања, па и нас остале поучи у нечему или подсети како шта да радимо. Али и унучад не заостају. Душан и Анђелија похађају и веронауку, прича нам Дара. А Анђелија која је слушала шта причамо, оде да пољуби икону, прекрсти се и повуче са браћом и сестрама.
Браћа и сестре у породици Трифовић деле све што имају. Сестре кад год долазе у кућу у Крњачи, свака донесе нешто што је спремила од хране, снахе такође спреме ручак и софра је зачас спремна. И нико ту не можа да остане гладан...а нису им плате нарочите...економска криза и њих „дебело“ погађа. Али, лакше је кад делимо, кажу они.
- И радост и тугу делимо, можда нас то и спасава, додаје лепа Јелена која ради као медицинска сестра у КБЦ Србије, али упоредо студира Медицину са завидним оценама.
Породица Трифовић, очигледно је, живи у љубави, слози, разумевању... А то је данас реткост. За сваку похвалу,за подршку и за пример, нарочито онима који мисле да је за оснивање породице потребно много, много новца.
Унучад породице Трифовић
Бака Дара пише и поезију
Даринка Дара Трифовић, не само да кува, меси, сири, спрема храну и помаже око унучади већ ова јака и талентована жена и пише. Поезију и прозу. Тај таленат се посебно испољио од прогона са Косова и Метохије када је објавила књиге: „Главу горе“, „Насмејано јутро“, „Косово земљо вазнесена“, „Мамин цвет“, „Света заветница“ , роман „Живот под звездама „ и друге. Песме су јој објављиване у Приштинском „ЈЕДИНСТВУ“, Дечијим новинама, Serbien Times и у другим часописима. До сада је објавила 12 књига за децу и одрасле.
Заступљена је и у антологијама. Добитник је и више награда и признања…кроз њене песме збори, хуји, жубори и светлуца машта која тражи твоју машту да заједно уживате у чарима животу. Дара увек има времена и за родбину, кумове, пријатеље...а тако су и деца васпитана...Најлепше честитке за Божић, Нови годину и Васкрс стижу путем свих модерних технологија од Даре Трифовић и њене породице.
