Всем русским добровольцам, которые защищали сербские земли, посвящается…
Приехал он на поезде перед рассветом,
Не провожали его и не встречали,
Он подумал: это хорошо, мне так и хотелось,
Дождусь зверей далеко от дома.
Здесь, на вечной Голгофе Дом защищу свой,
Здесь, где Православие во тьме светится,
Где народ братский, непокорный, его мужество
сверхчеловеческое змею Крестом приручает.
Через миг оказался он на лини огня,
Перед ним наемники, за ним бессильные,
Только Сербы смеют не повиноваться силе
Силе, уничтожающей все, где есть душа.
Каждый клочок земли пахали гранаты,
Небо стало алым от бордовой пены,
Вой звериный зеленого берета слышится
И шепот ангела: Знамя возьми, брат.
Возьми...орде нельзя до него дотронуться
Пока ты здесь с нами, с нами и матушка Россия,
И мертвым я буду с тобой нести знамя,
И виться ему прекратить нельзя.
Слышу призыв: За Крест, за славу, герои!
И видел, как летают, быстрее теней,
Чудесным блеском горели их зрачки,
И он хотел с нами, но что-то бросило...
Его лоб облило теплой и липкой кровью
которая была и Сербской и Русской,
и исчезли лица искаженные, мерзкие,
Только над головой облака серые...
Дрожащей рукой себя перекрестил
И шепнул тихо: да Бог хранит Матушку,
оттолкнул ружье, вдали увидел пушку,
Но то знамя не отпустил.
Оно сейчас над могилой его вьется
В свободном мире как солнце светится,
Тут братавшиеся Сербия, Россия...
Оплот неразрушимый святого Православия.
Автор: Невен Милакович
Свим Руским добровољцима који су бранили Српске земље
Стигао је возом пред само свануће,
Нити га ко чека, нит` га ко пратио,
Помисли: добро је,тако сам и хтио,
Дочекаћу звјери далеко од куће.
Бранићу је овдје,на вјечној Голготи,
Ту гдје Православље усред мрака сија,
Гдје је народ братски,непокорни,чија
Надчовјечна храброст змију Крстом кроти.
За трен се нашао на линији ватре,
Пред њим плаћеници,за њим нејач цвили,
Само Срби смију пркосити сили
Што хоће да све што душу има затре.
Сваки педаљ земље ораху гранате,
Порумење небо од црвене пјене,
Урлик аветињски беретке зелене
И шапат анђела: Узми барјак брате.
Узми...душманин га дирнути не смије,
Док си ту с нама је матушка Русија,
Са тобом ћу мртав носити га и ја,
Ал` никад не смије престат` да се вије.
Зачу поклич: За Крст, за славу, јунаци!
Видје како лете хитрије од сјене,
А чудесним сјајем гораху им зјене,
Хтједе и он с њима, ал` га нешто баци...
Обоји му чело топлом и љепљивом
Крвцом што бијаше и Руска и Српска,
И несташе лица искежена, мрска,
Само изнад главе један облак сиви...
Дрхтавом се руком благо прекрстио
И шапнуо тихо: Бог чува Матушку,
Одгурнуо своју поломљену пушку,
Али барјак онај није испустио.
И сад му виори врх часног узглавља
Са слободном свијету као сунце сија,
Ту су збратимљене Србија, Русија...
Бедем неразвални светог Православља.
Аутор: Невен Милаковић
