Једино мерило успешности власти је стандард грађана
Честа ТВ препуцавања и поређења са Милошевићевим периодом су за ДОС и садашњу власт највећа срамота и највећи синоним њихове неспособности. То је као кад би поредили привредни учинак човека у затвору и оног на слободи а кога успут помажу и пријатељи.
За време владавине Милошевића Србија је морала да финансира наметнуте ратове, били смо у санкцијама, није продато ништа од привреде, нису добијани кредити ни било каве донације, финансијска средства су нам била замрзнута…. а стандард грађана је био само за 5-10% нижи него што је то данас. Данашња власт све те ограничавајуће факторе данас нема и било каво поређење са владавином Милошевића за њих је срамно јер најдиректније показује степен њихове неспособности и криминала. Зашто криминала, јер се одмах отвара питање а где су онда паре?
* Зашто су се демократске промене од петог октобра 2000. тако брзо претвориле у нешто сасвим друго и изневериле велика очекивања грађана.
* Дали је у питању незнање, неспособност или је све то била само велика шарена лажа у режији домаћих и западних интересних група како би се Србија опљачкала.
ОГЛЕДАЛО
Београд, 28. септембар 2005.
Како пронаћи адекватне речи којима би се могао укратко описати пети октобар 2000 године. Нећемо погрешити ако кажемо да је то био дан велике енергије народа да до промена дође. Каквих, ретко се ко питао. Просто се подразумевало да ће оне бити демократске иако се објективно спроводе на револуционаран а не демократски начин. Велика већина је сматрала да нам горе не може бити и да ће Србија тим променама сигурно почети да излази из каљуге у коју је запала.
Озбиљне друштвене промене се не могу догодити без те макро климе усмерене у правцу промена. И та клима је била створена. Данима нас је са билборда и предизборних плаката гледао човек “који може да нас погледа у очи“. „Умерени националиста“, одмерена и озбиљна личност, легалиста коме нисмо имали много тога да замеримо. Кад све ово подупремо са још „обезбеђених“ 6-7 милијарди са запада које одмах стижу и прегрштом разних других обећања Милошевић и није имао шансе. Коштуницина предизборна обећања да ће се као лав борити за Косово, да му не пада напамет да било кога изручује Хагу, да ће отворити питање Срба протераних из Хрватске….деловала су прилично убедљиво је он је ем националиста ем легалиста, а и запад га хоће, па ће му свакако у томе помоћи.
Тај петооктобарски сан великог броја грађана почео је да се мути већ шестог октобра. Динкић „демократски“ са калашњиковима упада у Народну банку и Платни промет, Ђинђић у Царину, а ситније ДОС рибице у мање новчане базене. Отварају се сефови и трезори носи и разноси све и свашта. Нема примопредаје дужности и благајни, јер они су ДОС, и ко има права да ту сад у њих сумња. Неки су већ првог дана ДОС демократије добили педалу са посла иако су многи од њих те промене прижељкивали са истим жаром као и лидери 19 удружених странака. У целом метежу заузимања позиција нека ДОС комуњара се сетила старог комунистичког рецепта и почела са формирањем ДОС-ових кризних штабова за упаде и преузимање профитабилних фирми. Коштуница је већ тада био „необавештен“ иако су Палату федерације, односно његов кабинет редовно стизали извештаји шта се на терену догађа а догађало се свашта. Вероватно се никада неће знати као је ту шта дрпио, а дрпало се на велико, већ шестог. Шта је са осталим датумима можда ће утврђивати нека КОС коалиција али тек када ДОС, односно његови садашњи остаци, оду са власти.
Ових дана навршава се пет година од тих наводно демократских промена и ако сумирамо резултате они су више него поражавајући. Не желећи да замарам читаоце бројкама подсетио бих их само на нека најкрупнија „достигнућа“ тих промена:
- Мимо свих уставних одредби укинута је Југославија и створена нека квази држава СЦГ која се и даље креће ка распаду, тако да нико не зна кава и колика нам је држава, које су јој границе, и дали ће уопште опстати као таква. Односи са Црном Гором никада нису били на нижем нивоу и пре би се рекло да су скоро непријатељски.
- Распродата је готово целокупна привреда претежно странцима, пара нигде нема, нити је стандард грађана осетније побољшан. Резултат те убрзане приватизације, пре би се могло говорити о пљачки, је повећање незапослених у односу на период Милошевића за коко 300 хиљада људи.
- Комплетна привреда је паралисана и све стоји, а Влада и остале државне структуре као да чекају да плафон падне, или да им амерички тајфуни донесу доларе с неба.
- Криза на Космету није решена и Космет је све ближи формалном отцепљењу а да у Београду готово ништа на томе озбиљније и не предузимају. Мислим да би било превише дегутантно коментарисати апстрактне флоскуле попут „Више од аутономије мање од независности“, јер ни сам „велики аутор“ то није у стању да преведе на практичан језик спровођења и примењљивости.
- Срби на Космету су постали глинени голубови за шиптарска стрељачка увежбавања а о повратку 250 хиљада избеглица се готово и не говори. Избеглице из Хрватске су потпуно заборављене и њихово враћање нико не спомиње јер би се могли пореметити за нас тако важни доби односи са Хрватском.
- Почетком владавине ДОС-а отворена је и криза на југу Србије па је сад те крајеве захватио убрзани процес исељавања Срба, исто оно што се са Косметом догађало у периоду од 1968-1985.
- Педи Ешдаун плански укида Републику Српску али председника Тадића то не занима а могао би да увреди и своје менторе таквим питањем. Као да није упознат да је Србија гарант и потписник Дејтонског споразума и то као заступник РС.
- ДОС-овци су под видом разних реорганизација потпуно разорили безбедносне службе а Војску и разбили и разоружали. Просто су се утркивали ко ће на том плану учинити више. Ваљда опет по налозима својих западних ментора или су тиме хтели да покажу ко је газда у кући.
- И у Ђинђићевој и у Коштунициној влади афере смењују једна другу а таблоиди по добро утврђеном програму за сваку недељу имају по један крупан скандал како би се народ забављао и одвукла пажња од свакодневних проблема преживљавања.
- Ниво корупције, крађе и разних малверзација је фрапантан. Неки економисти су израчунали да би просечна плата била двоструко већа када би се само тај сегмент ставио под контролу.
Доста набрајања. То сви виде и знају па ако овако наставим ниска „црних бисера“ би се могла растегнути на више страна. Оно што можда највише боли људе је уништено достојанство. Национално, државно, људско. Представљају нас гмизавци и постали смо светски отирач. Лове нас као дивљач, испоручују страним квази судовима, суде, пресуђују и пљуцкају по нама чак и они који нам ни до колена нису. Нема ултиматума који наши „државници“ нисмо у стању да прихвате, ма одакле долазио па нам и малена Македонија хапси и осуђује Владике а када ми „жестоко запретимо“ они му придају још две године затвора. Наши пауни у фотељама мудро подвију реп јер они су демократе и легалисти а и фотеља је слатка. Државни и национални интереси су за њих су нека непозната димензија.
Власт без концепта и одговорности
Када је петог октобра 2000 ДОС тако упорно и жарко желео освајање власти, знао је са каквим ће се проблемима срести и шта наслеђује од Милошевића. Требало је да већ тада имају разрађена решења како ће те наслеђене проблеме и решавати. Они за пет година не да ни један проблем нису решили већ су створили нове. Тих пет година владавине квази демократа се претворило у најтежу елементарну катастрофу коју је Србија могла да доживи и коју ћемо дуги низ година морати да исправљамо. Уличари, као их у жаргону а и суштински све чешће називају грађани, дошли су на власт са улице и по свој прилици ће тако са власти и да оду. Чека се само да неки пуковник „полуди“ и изда команду, замном! По свој прилици тек са таквом променом власти јавности ће бити доступна сва разарајућа димензија владања ДОС-оваца.
Основно оруђе политичара и политичког деловања је реч. Кад она изгуби специфичну тежину и значење, политичари постају немоћни да било шта промене. У тим ситуацијама је једино решење сила. Сила која ће рашчистити политички терен и све девијације које су се таквим деловањем нагомилале. Само у тако рашчишћеном простору може се обновити стварна демократија али са неким новим личностима и стварним ауторитетима. Овај принцип није непознат и развијенијим демократијама и он се до сад више пута примењивао. Сличне проблеме нашим данашњим имала је Турска, Грчка….да не идемо даље. Решили су их управо силом, а данас су то земље са солидном демократијом и далеко развијеније од наше. Уосталом и сама реч демократија је грчког порекла и означава владавину народа.
С обзиром на рејтинг политичких странака ако се нема слуха ни жеље за међустраначком сарадњом, за правом а не искључиво страначком кадровском политиком на најодговорнијим државним функцијама, онда су сваки нови избори промашај. Према тренутном рејтингу странака СРС и СПС не би могла да освоје 126 мандата па би Влада опет била састављена од „политичког отпада“, односно већег броја малих странака. Поново би смо добили нестабилну Владу где свака странка води неку своју политику и управља се искључиво својим страначким и личним интересима. Тиме би се само продужила агонија јер би поново дошло до непринципијелних коалиција са мање више истим личностима, да не кажем дилетантима, који нити знају нити желе да нешто озбиљније ураде на решавању нагомиланих проблема.
