Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/11.10.2005/

Телецко језеро



     

      «Ако погледамо карту Азије, њене огромне просторе, пада у очи да се у средишту тог изузетно великог континента налази највиша област Сибира – Планински Алтај.

      «Алтај» потиче од турско-монголског «алтан» – златан. И заиста је златан. Ту као нигде другде запањује разноврсност природних предела, шароликост животињског и биљног света, рудна богатства, и дан-данас добро сачувана природа. Планински Алтај називају бисером Сибира...

      Бајовит крај, необична лепота у свако годишње доба. Нижу се планински ланци, зелене громаде са снежно белим врховима пружају се у даљину иза обзорја. И свугде су неуобичајено плаве велике и мале мрље – језера. Много је језера на Планинском Алтају. Не зову га узалуд земљом плавих језера. Очаравајући призор! Међу њима је највеће и несумњиво најживописније Телецко језеро, «АЛТИН-КОЉ» – како га Алтајци с љубављу зову, што дословно значи «Златно језеро». Оно од памтивека привлачи и својом тајанственошћу, и лепотом, и богатством тајге и рудним благом. Туристи и научници из многих земаља света одвајкада жуде да посете необично језеро у далеком Сибиру.

     

      КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈЕЗЕРА.

      Телецко језеро – један од највећих водних резервоара Јужног Сибира – смештено је на североистоку Планинског Алтаја на надморској висини 434 м. Окомите стене, стрме планинске падине покривене бујним растињем, шњунковите и пешчане плаже, живописни и мирни сањалачки заливи стварају незаборавну обалску панораму језера. То је највећи планински водни резервоар јужног Сибира, други по величини после Бајкала резервоар изузетно чисте слатке воде.

      Основне морфометричке карактеристике језера:

      Координате:

      – између 51°21`46" и 51°48`36" северне ширине

      – између 87°14`40" и 87°50`54" источне дужине

      дужина језера – 77,8 км

      дужина обалске линије – 181 км

      површина воденог огледала – 223 км2

      максимална ширина у јужном делу – 5,2 км

      минимална у северном делу код рта Караташ – 0,6 км

      просечна – 2,9 км

      садржи 40 км3 воде

      максимална дубина језера – 325 м (просечна – 174 м).

      Оно се по дубини налази на другом месту у Русији после Бајкала (1.741 м) и на двадесет петом месту међу језерима света.

      Језеро по облику подсећа на слово «Г» окренуто у супротном смеру. Има два корита:

      јужно – основно – дужине 49,9 км, постављено меридијански и северно дужине 27,9 км које иде географском ширином.

     

      Језеро има два основна залива – Камгински (дужине до 6 км), смештен на самој окуци на источној обали, и Кигински (дужине до 2 км) у његовом јужном делу.

      На јужној обали корита налазе се заливи Колдор, Идип и Ајраташ (најмирније место на језеру).

      Једно мање острво налази се код рта Ажи (привременог карактера) и веће (острво Камаин) – у делти реке Чулишман.

      Вода у језеру је кристално чиста (бистрина 14 м).

     

      Језеро је окружено планинама надморске висине 600-1.300 м у ширинском делу и 1.700-2.400 м – у меридијанском.

      Просечна висина планина износи 1.940 м. Рељеф планина је врло разноврстан.

      Поједини врхови на југоистоку достижу висину од 3.000-3.350 м, а на крајњем северозападу – 700-1.300 м. Ту се наилази на високе планинске ланце и изравнате висоравни, дубоке клисуре у виду кањона и широке речне долине.

      Источно од јужног корита протеже се гребен Корбу који се види малтене са сваког места језера. Његови врхови достижу 2.100 метара. Јужно од Корбуа уздижу се шиљати врхови обронака Абаканског гребена – такозвани Чељушински белки (веверице).

      Планина Туалок (2.100 м) окружује језеро с југа. Источно од ње се налази врх Кољушту (2.150 м). На југозападној обали се уздиже врх гребена Алтин-Ту (2.213 м). Од самог врха па све до обале гомилају се стене. Мање речице се у брбљивим слаповима спуштају кроз узане клисуре, поједине степенице достижу висину од 50-60 метара. Северно корито је оивичено нижим планинама. Ту су најзначајнији врхови планина Чепту и гребен Торот. Обале су покривене крупним облуцима и каменим крхотинама или су стеновите, стрме. Састав стена: шкриљци, гранити. Пешчане и шљунчане обале се већином срећу на ушћима река.

     

     

      Реке

      У језеро се улива око седамдесет великих и малих река. Дужина главне притоке Телецког језера – водом богате реке Чулишман – износи 241 км. Извире из највећег планинског језера Џулукуљ («Топло језеро») које је на висини од преко 2.000 метара. На широком платоу око тог језера сместило се преко 300 језера разних величина. Њихово плаветнило уокружено сивим стенама и зеленилом ливада пружа необичан призор. Чулишман је читавим током типична брза планинска река са много опасних прагова.

     

      Из Телецког језера извире река Бија. У почетку је то бурна река са много прагова. Даље, пошто се у њу улије река Лебед (Лабуд), постепено се смирује и стиче обележје типичне равничарске реке.

      Дужина реке – 301 км

      Површина слива – 37.000 км2

      Просечан проток воде код Бијска – 472 м2/сек.

      Пловна је на 225 км од ушћа.

      Бија у горњем току није широка, али је дубока и дубина местимично достиже 7 м.

      У самој реци и њеним притокама Пижи и Лебеду наилази се на злато. У доњем току реке почиње чувени појас борове шуме који се протеже читавих 700 км.

      Пилотажа за реку Бију наведена је на сајту «Риболов на Алтају».

     

      У северозападни део језера уливају се реке Самиш дужине 30 км и Ојор (14 км).

      Обе реке су нанеле много земље из долина у језеро. У делти тих река су непроходни честари разноврсног грмља, рукавци.

      У делти реке Самиш некада је постојало насеље старовераца (противника реформи патријарха Никона средином 17. века) и одатле је полазио пут према налазишту злата Количак.

      С источне стране протиче река Камга (23 км). Река Камга извире с Абаканског гребена и у горњем току је брза планинска река, стиснута у узано камено корито. У доњем току се река шири и последњих 6-7 километара протиче равном долином, правећи омања острва, замршене окуке и тихе деонице дубине до два и више метара. Даље се дуж источне обале уливају реке Корбу, Ај-Кичнес, Кокши, Чељуш, Баскон, Камга. С леве стране западне обале у језеро се уливају Велика и Мала Чили, Куркуре, а на јужној обали у ширинском делу језера – река Колдор. Све реке су типичне планинске, прилично брзог тока. Карактеристичну особеност представља брз пораст водостаја током киша и опадање после њих. Долине река су код извора по правилу широке, мочварне, са слабим воденим током. У средњем и доњем току су узане, дубоко се урезују у планинске масиве, правећи тешко проходне кањоне, корито је затрпано камењем, обореним дрвећем, водени ток им је буран. И тако до ушћа у језеро где су реке нанеле конусе разне величине. Већи део река и њихових притока истиче из омањих али многобројних планинских језера којих је у сливу Телецког језера преко 2.600. На планинама источног дела Алтаја има много великих и малих језера, из којих по правилу истичу планинске реке. Већина тих језера налази се на висини 1.500-2.500 метара. Међу већа језера у сливу Телецког језера, осим њега самог, спадају Џулукуљ, Чејбокољ (два у систему р. Шавле), Дерикољ (у систему Куркуре), Итукољ и Сајгониш (у систему Чуљче), Каракољ (на југоисточној падини гребена Корбу), Буландукољ (западно од Телецког језера). Мноштво великих и малих река ствара сложену географску мрежу. Језера и мочварно земљиште у целини покривају око 3% површине читавог слива.

      Најпознатији водопади су на источној обали Телецког језера. То су Корбу где вода пада с висине 12,5 метара, Киште – 8 метара, водопад на Великом Шалтану. Река Велики Шалтан, лева притока Камге, улива се у њу 10 километара пре њеног ушћа. Недалеко од ушћа налази се један од многобројних величанствених водопада. Вода пада с висине од око 20 метара. Окомите стене стискају реку с обеју страна, образујући одозго теснац у који она хрли, уз тутњаву се обрушавајући. Ударивши о избочину стене, вода се диже и поново обрушава на дно клисуре.

     

      КЛИМА

      Клима језера је у целини континентална: на планинама оштра и хладна зими, у приобалном појасу блага. Ту је јарко изражена такозвана вертикална зоналност. У свако доба године температура се на супротним крајевима језера разликује. Просечна годишња температура ваздуха у јужном делу језера је плус 4 степена, док у северном (Артибаш) једва премашује један степен. Особеност климе представља околност да током свих годишњих доба у планинама температура може пасти испод нуле, док је код језера током читаве зиме изнад нуле. У планинама и у летње доба може доћи до знатних дневних колебања температуре. Северни рејон слива језера је највлажнији. Ту има до 1.000 милиметара падавина годишње, док их је у јужном делу двоструко мање. Највеће падавине су током летњих месеци. Током зиме у северном делу језера такође често пада снег. Висина снежног покривача ту достиже 1,5 м.

     

      Језеро спада у хладне водне резервоаре. Преко 10 степени загрева се само горњи слој воде (10-20 м). На дубини од 100 м температура је око плус 4, а на дну језера пада до плус 2,5.

      Вода се крајем јула и у првој половини августа загрева до највише 17-20 степени.

     

      Северни део језера сваке године се заледи, док се јужни, најдубљи, релативно ретко леди. Лед почиње да се хвата од извора реке Бија. Ледом се одједном покривају велике површине језера. Појединих година лед је изузетно провидан, кроз њега се види дно на дубини 5-6 м. Просечан датум почетка замрзавања (насеље Јајљу) је 20. јануар. Лед је током првих 6-14 дана чист и гладак.

     

      Вода у језеру почиње да се загрева тек крајем прве декаде јула. Јужни део језера се брже загрева због дотока топле воде Чулишмана. Ту се већ средином јуна температура површине воде пење на 14-18 степени.

     

      РЕЖИМ ВЕТРА

      Сматра се да на језеру преовлађују два ветра. Са севера се према Телецком језеру устремљују ваздушне масе са Западносибирске равнице, које ту зову «низовка». Крећући се узводно долином Оба и доспевајући у узани коридор долине реке Бија, низински ветар, често као страшна олуја, избија на простор језера. Приближавање таквог ветра је могуће предвидети. У почетку се на северозападу појављује модрикастоцрн облак који, полагано испузавајући иза планина, некако неприметно прекрива небески свод. Испод олујног облака се врзмају, час се појављујући, час нестајући, бели искидани облачићи. Засад је још тишина и све замире. И ево већ се чује бука, у даљини се на површини језера појављује тамна пруга. Бука нараста и ветар са страшном силом почиње да дејствује. За трен ока се дижу огромни таласи, ветар отрже воду са креста таласа и смрвивши је, тера над површином језера облаке водене прашине. У стопу за тим следи пљусак који, обрушивши се на језеро, смирује узбурканост. Све то траје 30-40 минута, после чега наступа релативна смиреност. Сви мањи бродови би требало да пристану у најближи залив и склоне се од ветра и узбурканости.

      Кроз долину реке Чулимшан отвара се приступ ваздушним масама с југа, које називају «верховка» (висински). Јужни ветрови доносе лепо време, северни – хладноћу и падавине. Током јесени и зиме већином дувају јужни ветрови, поготово од новембра до јануара. На правом јужном кориту таласи се разиграју, достижући висину од преко три метра. Висински ветар, крећући се огромном брзином пространством, на окуци језера бива захваћен моћном струјом ветра који дувајући из Камгинског залива као да га усковитлава и ту, на прелому долине, ветар, узвитлавши водену прашину, образује вихоре од десет и више метара. Током зиме се из насеља Јајљу добро виде стубови водене прашине како се крећу површином језера. Лети кад се устали лепо време, пре подне дува слаба «верховка» која се стишава око 11-12 сати. Настаје бонаца која потраје 1-1,5 сати, а онда почиње да јача ветар одоздо и до вечери се разиграју прилично високи таласи. Обично увече из бочних клисура и долина дувају локални ветрови – фенови, каткад прилично оштри, које називају по долинама одакле дувају.

     

     

      ФЛОРА

      Растиње у сливу језера је у целини планинско и својствено тајгама. Шуме су претежно четинарске: сибирски кедар, сибирска и обична јела, бор, сибирски ариш. Западна обала и сав ширински део басена покрива тамночетинарска тајга – већином расту сибирски кедар, сибирска јела с мањом примесом листопадних врста.

      У шикарама је заступљено разноврсно грмље, углавном бобичасто. Свугде се може наићи на црне и црвене рибизле, сремжу (дивљу трешњу), јаребику, брусницу, калину (црну худику), малине. У долини Чулишмана у великим шипразима расте пасји трн (вукодржица, злолесина) из чијих се бобица добија драгоцено лековито уље. Приобалне стене су свугде покривене честаром зимзеленог жбуња «мараљника» или рододендрона (горска ружа) даурског. Док цвета то жбуње изузетне лепоте, падине и обале покрива нежна ружичасто-љубичаста боја. Под шумама је 52% укупне површине територије. Границом шуме и голети протежу се алпске и субалпске ливаде које лети, поготово у његовој другој половини, пружају велелепан призор. Ливаде покривене високом травом постепено мењају боју из небескоплавог у бело-ружичасту, а онда и жуту. Појас већином листопадног дрвећа протеже се отприлике до висине 700 м. Горњи појас тајге на висини 1.200-1.700 м карактеришу врсте погодне за дрвну грађу, већином сибирски кедар. Свугде је моћан покривач од траве. Изнад границе шуме налазе се алпске и субалпске ливаде. У већем делу источне обале расту мешане шуме северна јела-кедар и бор-бреза. Западна обала је покривена тамночетинарском тајгом у којој преовладавају кедар и северна јела, уз мању примесу брезових шума. Тајга језерског слива је у целини непроходна – малтене недирнута. По мишљењу научника, у сливу Телецког језера расту најбоље кедрове шуме на свету.

      Флора језерског слива садржи преко 1.200 врста биљака. Обилне падавине утичу на покривач од траве. Трава на пољанама у тајги на читавој северној обали достиже висину од два и више метара, супротна обала језера, истичући његову величанственост и лепоту. Богатство флоре омогућава сакупљање великих количина лековитог биља. То је најперспективнији регион за сакупљање биља по врстама и обиму. Читаво мноштво лековитих трава расте у прителецкој тајги. Међу њима се поебно истичу за медицину драгоцене врсте – то су родиола ружичаста (златан корен), «леузеја сафлоровидна» («корен сибирског јелена»; Rhaponticum carthamoides), божур, кантарион, хајдучка трава, бадан (бергенија) дебелолисти, «серебрјанка» (биљка сребрнастих листова), иђирот, јарчија трава, подбел, вратић, спориш жућкасти (коњогриз) и многе друге. Највише има бадана. На стрмим планинским падинама, на високим стенама – свугде су шипрази те кожасте биљке чији се крупни црни листови користе за прављење лековитог чаја. У пролеће и почетком лета пољане се покривају разноразним цветовима. Нарочито много има наранџастог «агањока» (пламичка), љубичастог кошутца, модре кандилке, жутог вратића, малиновог каранфилића и свугде – беле капице штитарица. Нешто касније се појављује мноштво крупних нежно белих метлица спориша жућкастог које локални житељи скупљају и укључују у састав изузетно мирисног чаја. На тешко доступним местима долине реке Чулишман, код водопада и на мањим избочинама стена може се видети скромни бели рунолист који као да је постао стални сапутник алпиниста. У доба цветања алпских ливада запањује разноврсност палете боја. Поједине биљке, тек што су се пробиле кроз танак слој неотопљеног снега, већ почињу да цветају. Тако јарки алпски макови, кандилке, линцуре цветају лежећи на снегу. У јесен, кад захладни, траве, жбунови и дрвеће се покривају разноврсним бојама, и поново запањује вештина природе. Ето где је уистину златна јесен! Нарочито су лепе планинске падине – горе јарко златним ватрама. У септембру кад се устали лепо време, после подне настаје идеална бонаца, у води се јасно одражава супротна обала језера, истичући његову величанственост и лепоту. Високо у планинама смештени су огромни масиви тундре.

     

      ЖИВОТИЊЕ

      Разноврсност природних предела, богатство биљног света одређује и богату фауну. Захваљујући постојању националног парка ту влада прилично велика густина разних животиња. Око 70 врста сисара, преко 300 врста птица и око 10 врста гмизаваца и водоземаца живи у тим скоро нетакнутим местима.

      Практично читав слив језера насељава медвед.

      Та крупна, наизглед трапава, шепава, не нарочито покретна животиња поседује велику снагу, и не зову је узалуд господаром тајге. Тежина појединих примерака достиже и преко 350 кг. Медвед је свеждерац, и у тренутку легања у брлог запати велику количину сала тако да може преспавати дугу сурову зиму. Медведићи се појављују уочи пролећа сасвим беспомоћни, тежине око 400 грама, а до тренутка изласка из брлога почетком априла већ су прилично самостални. Овде, у долини Телецког језера, на падинама окренутим према језеру, медведи праве брлоге у многобројним пећинама и нишама и ту проводе дугу зиму. Медвед је изванредан објекат лова, и уз строго поштовање његових правила и рокова, та крупна животиња неће нестати.

      Од крупних грабљивица ту су ждеравац, рис, вук. Вукова има прилично много у јужном делу језера и у долини Чулимшана.

      Рис је украс наше тајге. Та крупна грабљивица из породице мачака није многобројна, премда насељава велики део слива језера.

      Ждеравац је такође малобројан. По облику је попут малог медведа. Обитава у забаченим, неприступачним местима, живи скривено и биологија те занимљиве животиње је слабо проучена.

      Тајга поуздано скрива и храни различите крзнашице. Ту обитавају самур, веверица, сибирска куна, бели зец, ближе рибом богатим речицама и обали језера обитавају видре и визон (нерц). Малтене у читавом приобалном појасу живи алтајски јазавац. Значајно место у лову на крзнашице имају самур и веверица. До успостављања националног парка сматрало се да је ту самур сасвим истребљен, али се неколико преживелих животињица на неприступачним местима размножило и временом запосело сва пригодна места језерског слива. Крајем прошлог века на Алтају је био прилично велики улов самура. Тако је 1896. године на Планинском Алтају уловљено преко 4.000 комада. Амерички визон (нерц) је прилично млада зверчица на Алтају. Ту је пуштена 1937. године у средњем току реке Сара-Кокша (лева притока Бије), аклиматизовала се и већ одавно постала уобичајен објекат лова. У мањем броју у камгинском заливу, у делти речица Камга и Велики Мионок обитава ондатра (бизамски пацов). Та животиња је придошлица. Раније на Алтају уопште није било ондатре. Прва партија ондатри је 1937. године пуштена на територију покрајине, између осталог и на реци Лебед, одакле је продрла на Телецко језеро и у мањој групи се населила у Камгинском заливу. Кад је родна година за кедрове семенке, појављује се много веверица које прилично густо насељавају читав слив језера, изузев тундре. Ако се организује ловни туризам, те животиње могу бити стални објекат лова. Високо у планинама наилази се на колоније мрмота који продорним звиждуцима одају место свог боравка. И најзад, пругасте веверице. Те лепе животињице, жуте боје са црним пругама на леђима, у великом броју насељавају читаву тајгу у језерском сливу. Човека се не плаше, врзмају се буквално свугде, улепшавајући и оживљујући сурову планинску тајгу. Двопапкаре овде представља осам врста. То су: лос, сибирски јелен («марал»), сибирска срна, сибирски планински јарац, планински ован, мошкавац (врста сибирског јелена) и дивља свиња. Посебно су занимљиви сибирски јелен, мошкавац и дивља свиња. Сибирски јелен је крупан, леп јелен, подврста племенитог јелена. По висини и тежини заузима друго место међу јеленима, после лоса. Маралу расту «панти» (тек израсли рогови) који су драгоцена лековита сировина. Сибирски јелени сваког пролећа, као и сви јелени, збацују старе рогове, и малтене одмах им почињу да расту млади. У почетку су то хрскавичаве творевине пуне крви и покривене плишаном кожом, које се зову «панти». «Панти» се користе у медицини за израду тонизирајућих препарата. Сељаци Алтаја су одавно покушавали да лове сибирске јелене да би их држали у сужањству, где би им «панте» отпилили, док животиње не би морали да убијају. Познати путник и истраживач Алтаја Г.Н. Потањин истиче да су на Бухтарми и Алтају прве фарме сибирских јелена имали сељаци Семјон Лубјагин (око 1825. године) и 5-6 година касније породица Ошликова и браћа Родион и Афанасиј Чернов. На Планинском Алтају се у специјализованим газдинствима узгаја преко 10.000 сибирских и пегавих јелена који су ту доведени с Далеког Истока у сврху добијања «паната». Током доба парења у септембру, у долинама река језерског слива могу се дуго слушати отегнуте, с модулацијама, изузетно лепе и истовремено сетне песме рогатих сибирских јелена који дозивају женке. За разлику од сибирског јелена, мошкавац је најмањи јелен од свих који живе на територији наше земље и једини без рогова. Његова тежина достиже највише 15-17 килограма. Мужјаци су наоружани лепим шећерно-белим очњацима чија дужина достиже 10 сантиметара. Мошкавац живи у тамночетинарској тајги, под дрвећем обореним олујом, на недоступним местима, где се скрива од многобројних непријатеља. То је изванредан скакач коме нема равна. Спасавајући се од потере, мошкавац у огромним скоковима, оштро мењајући правац, може да скочи на малу избочину стене, смештајући на њој све четири танане ножице, и дуго тамо остане недостижан за непријатеља. Ловци таква места зову таложницима. Али, у биологији мошкавца је најзанимљивије то што мужјаци у области трбуха имају мирисну жлезду с пријатним мирисом мошуса која се користи у медицини, а донедавно је налазила примену у козметичкој индустрији код прављења квалитетних парфема.

      Дивља свиња се на Алтају појавила негде средином седамдесетих година без човековог мешања, у почетку се час појављивала час опет нестајала, али се постепено одомаћила и почела прилично брзо да насељава прителецку област. У давна времена је на Алтају било прилично много дивљих свиња, али су крајем прошлог века сасвим нестале. Очекује се да ће дивље свиње временом населити сва погодна места и постати сталан објекат лова.

      У стеновитој долини Чулишмана обитавају планински јарци или, како их овде зову, «буни». Све донедавно било је прилично много планинских јараца који су насељавали малтене читаву десну обалу Телецког језера закључно са ртом Ажи. Староседеоци причају да је почетком двадесетих година дошло до «помора» и сви су планински јарци настрадали. На поједине примерке се још могло наићи почетком четрдесетих година на стенама рта Ајран, али су и они нестали. Стручњаци сматрају да су планински јарци настрадали од шуге. Планинских овнова има врло мало. Главни разлог наглог опадања њиховог броја је велики пораст броја оваца и коза које попасу планинске пашњаке, и донедавно неконтролисан лов. Занимљиво је истаћи да је последњих година прошлог века на југу Алтаја ловио потомак познатог уралског фабриканта Демидова, оснивача топионице бакра на Алтају, кнез Сан-Донато који живи у Италији. Лов је организован у циљу попуне личне колекције рогова. За кратко време су он и његов пријатељ успели да без већег напора улове 52 овна. Од убијених овнова су узимали само лобању с роговима и најлепше коже. Месо је углавном бацано. Укупна тежина рогова с лобањама износила је 46 пудова (пуд – 16,38 кг). После тог путовања су издали књигу «На Алтајске планине по дивље козе».

      На сибирске срне се прилично равномерно наилази у приобалном делу језера, али највише их има на падинама и у планинама десне обале јужног дела језера. Највећи представник породице јелена – лос – насељава многа места језерског слива.

      Птице су, како је већ речено, заступљене са око 300 врста. Међу ловне спадају тетреб, шумска јаребица, у планинској тундри има прилично много јаребица. У планинама обитава већ ретка птица – «улар» – планинска ћурка. Највећи представник птица – тетреб – насељава читаву тајгу у језерском сливу и представља украс тајге. Свугде су по падинама планина језерске долине и у кедровој тајги разбацана места парења тетреба, где се у пролеће окупљају те крупне лепе птице, да би у праскозорје певале своје песме. Од стално настањених птица треба споменути изванредну птицу «кедровку» (Nucifraga caryocatactes из породице врана). То је једина птица која се у годинама када добро роде кедрове семенке неуморно бави њиховим скупљањем, при чему бира најквалитетније семенке и, напунивши вољку, одмах их ту у тајги, на згариштима и другим местима закопава, правећи залихе хране за зиму, чиме доприноси сталном обнављању кедра. Нико се с њом не може поредити у погледу сађења кедра. Најразноврсније птице се могу свугде видети у приобалном појасу језера. Птица пливачица које се гнезде на језеру нема много, али се на њему у пролеће и јесен све ори од пливачица селица – километара од извора се не замрзава, и у јужном делу језера се током читаве зиме одржавају јата патака-гњураца. Занимљиво је да у горњем току Чулишмана, на језеру Џулукољ, на омањим каменим острвцима прави гнезда велики број галебова и корморана. Од птица се камење буквално не види. Ту се гнезде разне врсте патака, гуске и лабудови. Чује се граја мноштва птица. То је једино место на Планинском Алтају где се окупља толики број пливачица и других врста птица које привлаче водни резервоари богати рибом. На Телецком језеру у делти реке Чулишман и у Камгинском заливу је више пута забележен долазак птица које никако нису карактеристичне за Сибир, као што су фламинго и «колпица» (Platalea leucorodia из породице ибиса). Познати орнитолог Г.Е. Јоганзен је, путујући на почетку овог века кроз источни Алтај, посматрао ружичастог фламинга у делти реке Чулишман. Т.Г. Дуљкејт је у касну јесен у Камгинском заливу покупио умирућег фламинга који је у топлом стану угинуо. Гмизавце у језерском сливу, поготово у његовом јужном делу и долини реке Чулишман представљају следеће врсте: сива и црна шарка, мала змија огњевка, шарани смук и Agkistrodon – најближи рођак америчке звечарке. Многобројне су само шарке, док се све остале изузетно ретко срећу. Змије које живе у сливу језера саме на човека не нападају, и не треба их дирати. Отровне су само шарка и Agkistrodon, док остале не представљају никакву опасност.

     

      РИБЕ

      На Телецком језеру обитава 14 врста риба, укључујући деверику, која је 1964. године доспела у језеро и од тада је стално има.

     

      «Тајмењ» (Hucho Taimen)

      «Тајмењ» је највећа риба у Телецком језеру и највреднија, спада у породицу лососа. Поједини примерци достижу дужину од 1,5 м и тежину до 50-60 кг. Тело је дугачко, нешто спљоштено са страна. «Тајмењ» има лепу боју: зеленкасно-смеђе тело и ружичаста, а у време мрешћења јарко црвена пераја. «Тајмења» има у читавом језеру, али највише у делти Чулишмана, у заливима Камга и Кига. Мрести се у мају. На мрешћење хрли у реку Чулишман и нешто мало у реке Кигу, Камгу и Колдор. «Тајмењ» се лови на спининг у реци Чулишман, на стазицу у језеру, пролазећи дуж обале. Понекад се «тајмењ» током храњења може упецати на спининг у ушћима крупних притока језера.

     

      Телецки липен (липљан; Thymallus)

      Представник породице липена. Та брза риба има необично лепо леђно пераје које се може склапати и ширити, а округле разнобојне мрље на перају чине га сличним пауновом репу. Има је у читавом језеру, поготово се држи ушћа речица које се уливају у језеро. Липен се прилично успешно пеца на вештачку мушицу и кишну глисту. Води активан живот током читаве године. Дужина тела достиже 40-45 см, тежина – до 1 кг. То је врло вредна риба за улов. Мрести се у мају-јуну. Липен на мрешћење хрли у све речице које се уливају у језеро, и често се може видети како те снажне, лепе рибе искачу из воде, покушавајући да савладају мање водопаде. После мрешћења се задржавају у речицама, а део се спушта у језеро и тамо храни током године. Има врло добар укус.

     

      «Ускуч»/«ленок» (Brachymystax lenok)

      Спада у породицу лососа. Личи на «тајмења», али га по укусу знатно надмашује. То је крупна риба до 5-6 кг тежине и дужине тела до 70 см. Изгледа нешто дебље од «тајмења». Такође има лепу боју: златасто-мрку с изразито црним мрљама на леђима и перајама. Мрести се у пролеће, у мају. Полно зреле јединке улазе у притоке језера и крећу се узводно. Нарочито много улазе у реке Самиш, Колдор, Камга, Кокши и Кига. После мрешћења се опет спуштају у језеро и читаве године воде активан живот. На удицу и спининг се пецају крајње ретко и представљају вредан улов.

     

      Телецки сиг

      Спада у породицу лососа. Локални житељи га зову харинга, али за разлику од харинге телецки сиг има масно пераје што је својствено лососима. То је најмногобројнија риба у језеру. Тежина јој достиже 3 кг, а дужина тела покривеног сребрнастом крљушти – до 50 и више сантиметара. Током лета, када се горњи слој воде загреје до 14-17 степени, сиг се храни по читавој површини језера, скупљајући инсекте пале у воду. Благо пљескање свугде се види. За њим се устремљује «тајмењ», и каткад се може видети како те велике рибе, занете потером, парају својим моћним црвенкастим перајама површину језера. Мрести се у октобру-новембру. Пред мрешћење се окупљају велика јата сигова. Нарочито много сигова се окупља у Камгинском заливу и на другим местима где је знатно мирније у доба јесењих олуја.

     

      Правдинов сиг

      Спада у најситније представнике риба из породице лососа које обитавају на територији Русије. Слабо је проучен. Сиг је први пут откривен 1940. године и 1949. године га је описао Г.Д. Дуљкејт. Крајње ретко се среће, али се Правдинов сиг у августу окупља у масама у горњем току реке Бије, где краће време остаје и поново нестаје. Очито да до таквог окупљања долази пред мрешћење, премда тачно време није установљено. Није установљено ни откуд се ту појављује, да ли стиже из доњег тока или се спушта из језера. По нашем мишљењу, та дубинска риба живи у дубини језера, да би у другој половини лета кренула ка површини језера да се, попут телецког сига, храни практично на читавој површини језера, углавном у његовом ширинском делу. Дужина тела покривеног сребрнастом крљушти с лепим модрикастим одсјајем на леђима достиже 15-17 сантиметара.

     

      Манић

      Представник бакалара. У Телецком језеру има прилично много манића. То је крупна дубинска риба која живи на дну. Може се спуштати на дубину од 100 и више метара. Боја манића се мења зависно од дубине и боје земљишта. Дужина тела достиже 80 см, а тежина до 4-6 кг. Мрести се у јануару-марту. Добро се лови на мрежу с удицама (разапету на коцима) и ситну варалицу. Има је у читавом језеру.

     

      Телецки стругач (подљуст; Leuciscus leuciscus)

      Представник породице шарана. Локални житељи га погрешно називају «чебак». Стругач достиже дужину тела до 23 см, тежину од 200 и више грама. Тело му је покривено сребрнастом крљушти тамније боје. Стругач се углавном држи јужног дела језера и само накратко одлази до извора реке Бије. Мрести се у мају-јуну. Углавном обитава у заливу Кига. Зимовник му је у реци Чулишман, где приљубљен уз земљу проводи зиму не хранећи се.

     

      Штука

      Представник породице штука. Штукино стреласто тело се оштро разликује од других врста риба. Дужина тела је до једног метра, а тежина достиже 11 кг. Мрешћење се врло брзо одвија у другој половини маја. Штука на мрешћење залази у плитке спрудове који су поплављени током пролећног поводња и ту се у трави током 4-6 дана одвија масовно мрешћење. Штуке има у читавом језеру, али највише у Камгинском и Кигинском заливу, у делти реке Чулишман и најзападнијем делу језера где је плићак и има много алги. Штука се прилично успешно лови на спининг.

     

      Гргеч

      Представник породице гргеча. У језерским плићацима има много гргеча, нарочито у Камгинском заливу и делти реке Чулишман. Дужина тела достиже 30-35 см, тежина до 800 грама. Мрести се крајем маја – почетком јуна. Гргеч се успешно пеца на кишну глисту и живе рибице, а зими на ситне зимске варалице.

     

      Деверика (сињ)

      Деверика се у Телецком језеру појавила 1964. године, преваливши растојање од Обског мора где се аклиматизовала. Засад се још ретко среће, али се може са сигурношћу рећи да се успешно аклиматизовала на хладну језерску воду, премда претпостављамо да неће постати масовна риба.

      Тренутно је највећа концентрација деверике у делти реке Чулишман.

      Од ситних риба које нису за индустријску прераду обитавају: «гољан» (Phenacobius phoxinus; породица шарана), сибирски «гољец» (Noemacheilus barbatulus; породица бркица), «шаренонога каменарица» (Cottus poecilopus), «сибирска каменарица» (Cottus sibiricus) коју локални житељи називају «широколобка» (широког чела). Свему наведеном треба додати да је 1927. године локални житељ Владимир Иванович Бородин у делти реке Чулишман упецао јесетру. Он је испричао да је на самом почетку нашег века исто тамо већ била упецана јесетра. Нажалост, ни тежина ни дужина тих риба није забележена. Намерно смо навели раздобља мрешћења риба у Телецком језеру да се тада не би пецало. У остало време је пецање на језеру дозвољеним начинима и оруђима могуће и занимљиво. Уопште, пожељно је током одмора на Телецком језеру спремати рибљу чорбу од локалних риба, што омогућава да се осетите ближе природи, потпуније појмите лепоту и јединственост тог водног резервоара, и то још онда када сте сопственим рукама упецали рибу и спремили је на обали језера.