27. март је Дан сећања на жртве депортације.
У марту 1920. г. – пре 85 година – 35 хиљада ставропољских и терских козачких породица протерано је из Северне Осетије у степе Ставропоља
Руско козаштво није ништа друго до делотворно практично оличење руске идеје у одупирању околним непријатељским снагама.
Козаштво није етнос, није националност нити сталеж. Сматрати тако – значи умањити достојанство и подвиг нашег козаштва које има васељенски значај на ваги историје. Козаштво је самоорганизовани, најделотворнији, најодважнији и најпожртвованији део богоносног руског народа који је развио посебно устројство живота и службе, и који је запала мисија да служи Божјој замисли о Русији као Трећем Риму који задржава светско зло.
Духовним и војничким подвигом наших предака и верношћу Закону Божјем наша је васељенска православна империјална државност од Бога заслужила посебно позвање у људској историји – да пружа отпор злу у свим његовим испољавањима, те управо зато историјски живот и мисију козаштва чини непрестани рат против сила зла и управо је зато козак пре свега одважан ратник. Без тог служења козаштво би изгубило смисао свог постојања и претворило се у ситан егоистички народ попут многих – управо ка томе воде како самостијники-казакијци (самостијники – украјински: индипендисти, присталице независности), тако и светске закулисне снаге које такве теорије уводе у стремљењу да отклоне све препреке светској превласти и жељи да ослабе како козаштво тако и Русију у целини.
У својој задивљујућој и лепој историји наше је козаштво у ствари и извело геополитичко чудо Трећег Рима, пионирски раширивши пространство доличне православне државности на шестину Земље. Најважнији услов за тај подвиг била је верност Православљу и за то је као награда добијена Божја помоћ, без које би то геополитичко чудо било немогуће.
И лична неустрашивост козака-ратника заснивала се пре свега на дубокој вери у Бога и тежњи да служи Руској ствари као Божјој ствари чак и по цену свог земаљског живота.
И уопште, читава је Руска војска одувек била више од обичне војске. Руска војска се разликовала од армија других земаља света по томе што није штитила само материјалне и територијалне вредности и националне интересе своје земље, него и васељенску задржавајућу државност Трећег Рима, која спречава ширење светског зла и греха као норме.
Козаштво је било у првим редовима те Руске војске у заштити државности како од спољних тако и унутрашњих непријатеља. Руско козаштво је било толико неодвојиви део руске православне државности да је после њеног слома 1917. године изгубило главни – историософски – смисао свог постојања као штита и «специјалаца» Трећег Рима. Оно је, истина, пружило највећи отпор комунистичкој власти, поставши исходиште Белих армија, али у условима свеопште смутње, као и читав Бели покрет, није успело да води борбу на основу праве руске идеологије (изузев кратког раздобља генерала М.К. Дитерихса на Далеком Истоку, где је козаштво такође одиграло врло важну улогу).
Не чуди ни то што су богоборци-бољшевици у својој борби против «црностотинашке националне културе руског народа» (Лењин) нанели посебно страшан ударац његовом активном делу, извршивши геноцид над козацима као својим најупорнијим противницима већ у годинама Грађанског рата (сада је позната тајна директива Свердлова од 24.01.1919. г. о «потпуном истребљењу» контрареволуционарног козаштва), а затим у годинама колективизације и безбожне петолетке.
Услед непрекидних репресалија и социјалне унификације у совјетској Русији, козаштво није могло очувати чак ни свој традиционалан свакодневни живот. И, на жалост, када је после пада комунистичке власти 1991. г. почео покрет за препород козаштва, већина његових учесника више није има пређашњу империјалну службену самосвест. Нису схватали да је препород истинског козаштва немогућ без препорода православне државности. Постојање козаштва независно од ње (као што су повремено хтели поједини частољубиви самостијни атамани још током смутње Грађанског рата) значило би – поновићемо – претварање козака у малу, пред светским закулисним снагама немоћну, ништавну народност «као све друге», уз одрицање од своје јединствене државне улоге «специјалаца» васељенске задржавајуће Империје.
Посткомунистички «препород» козаштва јељциновског раздобља углавном се изразио у спољним обележјима: извештаченим униформама, орденима и чиновима ручне израде, и повицима «Љубо!» (милина) (како Јељцину, тако и Зјуганову) уз заборављање службене суштине козаштва.
Не чуди што такав «препород» козаштва није одолео ни искушењу стицања посебног статуса од садашње проамеричке власти РФ, ни мамцу «посебног етноса» и чак «народа» који се разликује од руског. Увођењем такве теорије прво су се бавили Аустријанци и Немци у намери да отргну козаштво од Русије, а у годинама хладног рата – Американци који су 1959. г. у свом «Закону о поробљеним нацијама» прогласили извесну «Козакију» окупирану од «руског комунизма».
У сврху подстицања козачког сепаратизма током 1980-1990. г. ширено је доста одговарајућих издања, штедро штампаних нечијим парама, и уопште не чуди што је у попису становништва РФ 2002. године 140 хиљада људи навело да су козаци а не Руси! Они не схватају да лишавање козаштва руске самосвести води и његовом духовном уситњавању, и слабљењу Русије. Не буде ли Русије, неће бити ни козаштва.
Међутим, истински препород руског козаштва је могућ ако се исправно реше два питања:
1) под којим условима и на којим територијама се у наше доба реално може препородити нешто налик на пређешњи козачки свакодневни живот и самоорганизовање?
2) какво оличење у наше време може и мора наћи козачки дух посебног ратничког сталежа – «специјалаца» Трећег Рима?
I. Одговарајући на прво питање, мора се признати да је на већини пређашњих козачких територија, одавно унификованих административним устројством и СССР, и савремене РФ, обнова козачких војски у виду некакве тачне копије пређашњих – и утопија, и непотребан самоциљ. Та, и раније су, када би Империја у свом расту престигла територије козачких војски, оне постајале непотребне и укидале се, а козаштво се премештало на нове међе као штит. Данас би у истом својству козаштво могло одиграти сличну улогу управо тамо где је нашем народу потребна одбрана од непријатеља.
Могу се издвојити три таква ступња одбране. Први је на руским територијама одсеченим од Русије вештачким бољшевичким границама и упркос вољи тамошњег становништва незаконито укљученим у састав новостворених самопроглашених држава. Делимично су то управо козачке земље, као што је Јужни Сибир припојен Казахстану. Ако се тамо створе козачке организације, станице (козачка села) и територије компактне настањености, могло би као минимум постати важан облик заштите интереса читавог староседелачког руског становништва, а као максимум – средство припреме њиховог будућег легалног уједињавања с Русијом. Такви облици козачке организације били би умесни и на територији садашње самостијне Украјине (Малорусије) – тј. у завичају руског козаштва, и у Приднестровљу (козаци-добровољци су тамо већ дали свој допринос одбрани руске независности), и на древним руским земљама у саставу прибалтичких држава.
Наравно, развој и успех васпостављања таквих козачких структура незамислив је без одговарајуће подршке и државничке политике руске власти. Од садашњих власти се то не може очекивати, али морални императив козачког покрета мора гласити: треба служити Руској православној ствари као Божјој ствари, независно од данашњих шанси на успех и не израчунавајући Божје рокове.
Други ступањ су територије дуж граница садашње РФ којима је потребна одбрана од спољног деловања. То је пре свега Северни Кавказ и Далеки Исток дуж границе с Кином за њену одбрану од нелегалне имиграције. Такође је могуће увођење на тим територијама наоружаних козачких станица (укључујући и административно враћање козацима земљишта које су бољшевици доделили Чеченији), с тим да им се пруже олакшице и државна подршка, наравно, само у виду специјалног државног програма у сарадњи с министарством одбране. То се не тиче само оних који су по пореклу козаци, него и свих оних Руса који желе да постану козаци да би пожртвованије служили Русији.
Трећи ступањ козачке одбране је у дубини саме Русије за заштиту нашег народа од навале етничких криминалних група и свакојаких врста инородне мафије. И то не само у Ставропољској и Краснодарској покрајини, Астраханској, Волгоградској и Ростовској области, где је врло напето стање, већ и у Средишњој Русији, поготово у великим градовима и самој престоници. Такве козачке структуре би требало да настају слободним пријављивањем и по типу добровољних народних дружина (за одржавање јавног реда), и у виду производних задруга или других видова економске делатности у циљу самофинансирања. У том случају је важно добијање подршке не од централне власти, већ од локалне управе и органа заштите јавног реда, који би у начелу требало да су заинтересовани за завођење реда. Нараво, у ту сврху треба у локалне структуре власти уводити одговарајуће неподмитљиве Русе.
Изузетно је важно да се под руководством бивших и активних војних лица организују омладински центри војно-родољубивог васпитања заснованог на козачким традицијама. На тој основи потребно је хитно стварати козачке патроле за систематске акције против развратних уличних реклама, делатности секташа и трговаца наркотицима, за заштиту грађана од разузданости инородне мафије.
По речима једног савременог козачког атамана-предузетника (атаман – козачки војни старешина) предузимљивог кова: «Козаштво је систем за опстанак Словена у условима непријатељске околине» (В.П. Мелихов). И наш народ мора тај систем стварати свугде где затреба, укључујући стварање корпоративних козачких структура у великим предузећима, при службама за заштиту јавног реда, природе и другим.
Сликовито речено, задатак козаштва у наше доба може се формулисати на следећи начин: васпостављање на читавој територији историјске Русије, путем слободног пријављивања, жаришта и инфраструктуре истинског руског живота у условима антируске власти с гипким облицима пружања отпора према истој, у складу с конкретним потребама и могућностима – од сарадње с достојним представницима власти до смене недостојних. Таква жаришта се већ стварају (као пример се може навести козачка општина «Спас» града Обњинска Калушке области на челу с атаманом И.К. Лизуновом).
II. Што се тиче другог питања: какво оличење у наше доба може и мора наћи козачки дух витешког реда или «специјалаца» Трећег Рима? – укратко се може рећи да он мора бити усмерен на максималистички циљ: васпостављање историјске православне државности на челу с Божјим Помазаником – само се уз такав циљ можемо надати Божјој помоћи. Ако је раније у руској историји козаштво служило њеном јачању и самим тим Божјој замисли о Русији, оно сада мора послужити њеној обнови, јер без тога козаштво губи смисао свог постојања. То јест, руски народ у овој историјској епохи мора из себе на основу традиција и духа старог козаштва изнедрити ново козаштво које одговара потребама времена и његовим изазовима.
