Игор Ивановић Стрелков испричао је о свом односу према подвигу руског народа током Великог Отаџбинског рата и осудио оне који се одушевљавају издајницима и колаборационистима.
— Испричајте како ви доживљавате Велики Отаџбински рат као човек који је видео рат новог типа.
— Био је то страшан, окрутан рат у коме је, сматрам, изгинуо цвет руског сељаштва. Цвет руске интелигенције, официрство. Тај рат нанео је ненадокнадиве губитке руском народу, не у смислу броја жртава него њихових одлика. Нема никакве сумње у то да су били у праву војници и официри који су бранили Домовину. То је морало да се уради.
Мој деда по мајци отишао је као добровољац у тај рат, премда је био ослобођен војне обавезе, доспео је у војску народне одбране и прошао све до краја — пет пута био рањаван, прошао пут од редова до команданта пешадијског батаљона. Учествовао је у Одбрани Москве, у Курској бици, у бојевима код Вороњежа, у ослобађању Прибалтика, у ослобађању Пољске, последњи пут био тешко рањен код Кенигзберга (марта 1945. године). Од детињства сам растао у атмосфери сталних прича о рату.
Други мој деда ратовао је на Далеком Истоку против Јапана. Био је награђен. Био је активни ваздухопловни официр, служио као војни инжењер. Мене све што је у вези са Великим Отаџбинским ратом просто генетски занима. Још од младости и све досад читам разну историјску и научну литературу на ту тему.
Био сам студент Института за војну археологију, радио у институтском одреду «Судбина», учествовао у поновном сахрањивању (вероватно стотине) бораца које смо проналазили по бојним пољима — у првом реду на реци Угри, на поприштима из пролећа 1942. године, у првом и другом Вјаземском котлу, у 33. армији Јефремова, у Рамушевском коридору, где сам неколико пута учествовао у експедицијама.
Рат — то је када је сва земља и после више од пола века изрована експлозијама, рововима и свугде су, на свака два метра, кости, крхотине оружја. То је био страшан, језив рат. Не бих желео да понављам баналности, али је уистину испољено колосално јунаштво, свеопшти подвиг и испољене све најбоље одлике руског народа.
— А какав је ваш однос према Власову и сличним појавама?
— За мене је Власов био, јесте и остаје издајник. Увек. Никада се према њему нисам позитивно односио, иако себе сматрам монархистом и присталицом империјске Русије каква је до 1917. године била. И поред свега тога, немам никакве симпатије према власовштини.
Он је издајник — издао је и Отаџбину и Заклетву. Као добровољац се прикључио Црвеној армији 1918. године, а 1942. је издао све: и своју власт и своју Партију, којој се заклео и која му је све дала, захваљујући којој је направио каријеру. Са сваког становишта он је издајник. У овом случају не може бити никаквог оправдања ономе ко је с оружјем у руци устао против сопственог народа.
Истичем да, и поред мог негативног односа према свему што се тиче власовштине, и уопште учешћа Руса (укључујући имигранте) у рату против СССР-а — правим разлику између имиграната белогардејаца, који су у Југославији ушли у састав Вермахта и ратовали прво против Титових партизана, а потом и против савезника (па и против совјетских јединица) и оних пребеглица које су живеле на територији Совјетског Савеза, а потом се обреле у саставу антисовјетских формација.
Ту разлику правим не зато што одобравам радње једних и осуђујем друге: одвратни су ми и једни и други. Али, мигранти из Царске Русије који су доспели на Балкан, никада нису полагали заклетву Совјетској власти.
Њихова логика се, у најмању руку, може објаснити. То је њихова лична трагедија што су, игром судбине, доспели у редове агресора уместо у редове бранилаца своје Домовине. Понављам, то их не оправдава. Али у мени нема према њима ни мржње и презира. А власовце дубоко презирем.
— Може ли се победа у Великом рату сматрати једним од највећих достигнућа Руске цивилизације и Руског народа?
— Да, свакако. Јер са становишта морала и воље, са становишта моралне нужности, то је била апсолутна победа. У тако тешком рату с таквим полазним условима није победио ниједан народ на свету. У почетку је и морално стање народа било мањкаво. Јер ти милиони заробљеника и испољавања колаборационизма, није се то из ничега појавило. Ипак, 20 година после крваве револуције народ је смогао снагу да се обједини око главног у борби за свој суверенитет, за своју самосталност.
И данас, када чујем: «како је то тешко ако нам уведу додатне санкције» — запрепастим се, зар је уопште могуће тако нешто говорити о нашем народу, да неће издржати санкције? Да ће устати против власти?
Ако се руском народу приступачно објасни: ЗА ШТА се води борба — он је способан за велике подвиге. И Велики Отаџбински рат је то показао. Стаљин и Комунистичка партија пронашли су у том тренутку потребне речи и Руси су их чули.
Посрбила Сава Росић
