Извод из емисије ,,Моја Србија“, погледајте шта кажу наша деца о Космету, шта је за њих срећа, да ли верују у Бога и шта би се десило ако би опет дошло до рата.
После оваквих малих, али ипак јако великих речи ниједан Србин не би смео да остане равнодушан.
Није битан један хектар земље, једна кућа или нешто треће, битна су наша деца која су остала тамо и за коју се морамо борити, деца у којој се може видети оно највеће србско достојанство, љубав и скромност.
Како каже мали Александар, тада ученик четвртог разреда, ,,Како Бог каже тако ће и бити, како Бог одлучи“, али да допунимо малог Александра и још кажемо да морамо да заслужимо да нас Бог погледа и да нам помогне, да идемо путем Његовим, путем покајања и љубави, да љубимо ближњег свога, да пазимо на нашу децу у целом свету па и на окупираном Космету.
Зато Срби, као што каже дечак у првом минуту Срби су јаки, ако се уједине, ако живе у слози, биће добро, а ако то не урадимо онда ћемо да пропаднемо.
Зато манимо се политичких манипулација, превара, свађања и препуцавања, а поготово доказивања преко интернета ко је већа Србенда, него ајде да сви допринесемо ко колико може да та деца која заслужују и много више од нас самих, да имају нормалан живот, да имају и они право на храну и воду, на љубав, на другаре, на све оно што ми имамо, али опет похлепни тражимо више.
Можемо ли да се ујединимо макар око питања нашег светог Косова и Метохије, можемо ли да се ујединимо око наше деце која су највећа светиња, можемо ли да се ујединимо око наше браће и сестара?
Ако толико не можемо, онда смо ми заиста мизарни и мали људи, људи који не заслужују да постоје, а камоли да заслужимо место у рају и у ,,Небеској Србији“ што би сваком требао да буде циљ овог живота.
За крст часни и слободу златну, уз Божју помоћ догодине у царском Призрену!