У суботу увече, заокупљена својим послом, изненада зачујем сложну грају из околних зграда. Пожурим да укључим телевизор, па се извалим у наслоњачу да поново уживам у радости коју (сасвим заслужено!) исијавају наша Деца. Не пратим спорт, али овог лета нам се ти узвишени тренуци често догађају – јамачно носећи важну поруку…
Сећам се оне године када је грмело кад му време није – на Светог Саву – најављујући страшна збивања и неизмерну реку избеглица (коју ЕУропа онако ЕУропски није ни запазила), сећам се оног злог пролећа када се оглашавала „шизела“, најављујући нове смрти, нова богаљења, рушења и невоље, да би нам потом „смирела“ огласила како смо засад претекли… И већ четврт века нам, позван или непозван, свако мало бане неки нови белосветски комесар да нас нечему поучи или провери како смо урадили домаћи задатак. Премда, није да нема и овдашњих „едукатора“, задужених да помно пазе на нас и подвикну ако случајно у међувремену застранимо. А ми смо све то трпели, гледајући како нам се фабрике заредом затварају, сва течевина будзашто крчми, бринући како да преживимо до сутра и питајући се зар смо заиста толико заостали и невешти да све што учинимо испадне погрешно… Тешко је и набројати сва подла иживљавања којима смо већ четврт века изложени, добијајући незаслужене пацке кад год моћницима дуне, све са циљем да оборене главе постиђено признамо како смо за сва зла овог света само ми криви, а они нас с пуним правом и за наше добро кажњавањем васпитавају…
А шта се на крају испоставило? Спорт је ваљда једина област у Србији којом се ниједна „невладина“ организација не бави, ниједан комесар није долазио да нас „добронамерно посаветује“ како да га побољшамо, а и финансира се по начелу „ако нешто преостане“. Значи, ту смо били препуштени сами себи. Изгледа да се управо у томе крије разлог успеха! Из тога извлачим закључак како бисмо и државу, и привреду, и све остало умели и сами да организујемо како ваља… Али, биће да нам не дају…
И ова наша Деца већ су, тек рођена или још у мајчиној утроби, преживела све наше страхове и, будући природно цепљена, стекла имунитет. Зато нису устукнула од „светских сила“ него им не само равноправно стала на црту него их и надиграла. „Бој не бије свијетло оружје“… Овог лета у светском спорту побеђују Деца из избегличких колона и кампова, Деца из склоништа, Деца која су се рађала по подрумима породилишта (сећате ли се оног Дечкића из подрума породилишта у београдској Вишеградској улици? Бабица га држи у наручју, а он, само што се испилио, већ са чврсто стиснутом песницом!)…
Драга наша Децо, од срца вам хвала! Ми старији сада можемо мирне душе да одемо на онај свет, пошто Србија има на коме да остане! Оно најтеже смо прегурали, вама преостаје лакши део: ускоро ћете прославити долазак Слободе, а онда подједнако сложно и горљиво, као што сте изборили завидан успех у спорту, изборите и Србији достојно место у породици слободних народа!
Сава Росић