(Лампас – опшивка дуж спољашње стране ногавица на униформи)
Средином 30-их година, због велике популарности романа Михаила Шолохова «Тихи Дон» и «Узорана ледина», учесташе козаци из Вешенског рејона са посетама Москви. И то не просто зарад шетње, већ да у саставу ансамбла песама и игара наступају пред совјетском владом и трудбеницима престонице. Покретач таквог у оно доба невиђеног догађаја био је наш земљак, лично Михаил Александрович Шолохов. Овде у вези с тим треба подсетити на једну не сасвим обичну ситуацију.
По директиви «демона револуције» Лава Троцког на Дон су 1919. године упућени казнени одреди. Они су огњем и оловом прошетали кроз побуњене станице (козачка села) и хуторе (омања села). Била је забрањена и сама реч «козак», није се смела обући козачка униформа, није било дозвољено певање старинских песама тихог Дона. Забораву су предате заслуге козака у бојевима са непријатељима Русије. Строго је ограничавано њихово регрутовање у Црвену Армију као «непоузданих елемената», дојучерашњих «верних псета царског самодржавља». Међутим, козаци су издржали «раскозачивање», одржали свој ратнички дух, нису заборавили старинске песме, нису изгубили ни љубав према животу.
На једном од путовања у престоницу 1936. године у козачки ансамбл је «покупљен» и весељак и немирко, шаљивџија и духовит човек Тимотеј Иванович Воробјов кога су сматрали прототипом деда Шчукарја из «Узоране ледине». Тимотеју Ивановичу је током тог пута предстојало да Стаљину свечано преда донску румену погачу. Била је то, како се потом испоставило, далекосежна замисао Михаила Шолохова који је, као и увек, пратио козаке у Москву. Шта се те зимске вечери одиграло у Кремљу својевремено ми је испричао чудесни композитор ансамбла Спиридон Иванович Шматов.
Тимотеј Воробјов се, поседеле браде, у козачкој шапки, понашао самопоуздано. Није се смео ни када је видео «вођу народа» лично. Одважно се упутио према Стаљину и, као што је традиционални обичај, на извезеном убрусу му свечано понудио раскошну донску погачу.
– Мили наш, драги друже Стаљину – звучним рецитативом је отпевао Тимотеј Иванович. – Ево ти наш поклон. Уручујемо ти га као нашем најпочаснијем, истинском, без иоле примеса, козаку!
Стаљин се шкрто осмехнуо у бркове, па је погачу, не окусивши је, предао у друге руке и потапшао по рамену Тимотеја Ивановича. Њему је лакнуло.
Али онда је Шолохов ситуацију довео до усијања. Предложио је да се Стаљин одмах ту сместа прими у козаке.
Ризичне ствари се латио Михаил Александрович, јој, ризичне. Та знао је за однос «ватрених револуционара» према козацима. А можда је боље од других познавао Стаљина?
Даљи ток догађаја није обећавао ништа добро. Клим Ворошилов, који је присуствовао пријему, нагло је устао и улагивачки закукао: «Не, не!» Јежов је са своје стране пакосно погледао Шолохова, презриво – Воробјова и замахао рукама, као да се брани од злих инсеката.
Али, Стаљин је уистину био непредвидив у својим поступцима. Он се сложио. Међутим, под условом да се пријем изврши јавним гласањем на зборовима.
Први који су примали Стаљина у козаке били су колхозници хутора Андроповског. Тихон Антонович Зелењков, који је тада радио као инструктор Вешенског рејонског комитета партије, сећа се да је одсуство самог Стаљина на скупу објашњено његовом огромном заузетошћу. Искрсла је још једна сметња: та Стаљин је био пореклом из Грузије. Али, ту је устао један од најстаријих козака и подсетио да су у стара времена у редове козака примани сви – «и Калмик, и Турчин или неки други Азијац». Главно је да примљени мора бити одважан у бици, саосећајан према нечијој невољи, поштен, правичан, искрен човек. Према речима и уверавањима пропагандисте пристиглог из рејонског центра, друг Стаљин је све те квалитете поседовао.
Нико се није усудио да у то посумња...
Стаљин је једногласно примљен у козаке. За њега су једнодушно гласали и у другим местима рејона. Сви записници са скупова послати су у Кремљ.
Стаљину се свиђало да носи полувојничку униформу. Од тада је почео да се појављује и у панталонама с јарко црвеним лампасима. То се дешавало још пре него што је постао маршал и генералисимус.
Донци су се у то време шалили: «Козаци ставише на Стаљина лампасе». Управо оне црвене траке на панталонама униформе, символе Донаца, које су у доба раскозачивања биле забрањене и уништене.
Па ипак, шта је стајало иза Стаљиновог поступка?
Када је избио Велики Отаџбински рат, на Дону су већ до јула формиране две добровољачке козачке дивизије. Предстојала им је громка ратна слава...
