Добар дан!
Зовем се Марија Козлова, радим као заменик директора УВР у Лицеју № 5 у Долгопрудном и предајем у Верској школи. Предлажем Вашој пажњи пројекат „Србија и Русија-две сестре рођене“, који конкурише за Премију Губернатора у номинацији „Подмосковско наслеђе“.
***
Када су 1999 год. САД и НАТО бомбардовали Србију и започели рат на Косову, отац ми је рекао: „Тешко нама ако не помогнемо Србима. Они никада нису ратовали против Руса“.
Запамтила сам те речи. Када сам након десетак година чула да се у Сретенском манастиру прикупља помоћ за обнову светиња на Косову, одмах сам отишла тамо. Затим сам се упознала са Олгом Серебровском – координатором пројекта „Помози делом“.
2012. године први пут смо организовали долазак групе деце са Косова у Долгопрудни. И не само њихов долазак, већ и концерт у храму Казанске иконе Мајке Божје у коме су учествовали ОРНИ „Московија“ и ансамбл „Косовски жубори“.
Након два месеца била сам први пут у Србији, веома изненађена односом Срба према нама. Верујте, нигде у свету не воле Русију, као у Србији. Због тога што смо Руси, што смо православци.
Никада нећу заборавити тренутак када сам у манастиру поклонила икону свете Матроне непознатој жени из Србије. Она је почела да ми се захваљује и љуби руке. Збунила сам се не знајући како да реагујем, а онда сам схватила: она није љубила мене, већ Русију. У том гесту обичне српске жене била је изражена сва љубав и поштовање српског народа према руском народу.
Србија ми је даровала сусрете са изузетним људима. Затим су уследили незаборавни концерти у Долгопрудном са Ј. Јевтушенком и српским песником Г. Лазовићем, а такође и концерт посвећен св. Николају Српском – Златоусту нашег времена. После концерта хор МФТИ запевао је „Тамо далеко“ и „Ој, Косово, Косово“ на српском језику.
Боравили смо на Куликовом и Косову пољу. Сакупили свету земљу и однели је не само у Русију и Србију, него и Новорусију.
Настављамо да дочекујемо децу са Косова. Захвална сам колегама из Школе драмских уметности „Породица“, који су прихватили групу од 12 српске деце. Они су играли, певали, дружили се са вршњацима из Русије. Деца су ми рекла да су их овде дочекали срдачније од своје родбине!
Одредила сам главне црте и смернице нашег рада, као што су: „Браћа заувек“, „Света земља предака“ и „Помозимо делом“.
Пре нешто више од годину дана појавио се и „Голуб писмоноша“- пријатељска преписка између деце из Русије и деце из Србије која уче руски језик. Више од стотину деце већ је нашло своје пријатеље путем преписке. Једна од њих, Милица Јоцић, је написала да, захваљујући руском језику, све више воли Русију. То је најважније!
Наше дело је од државног значаја зато што та деца – наше верне присталице, као и њихови преци, никада неће издати Русију! Из тог разлога смо се прикључили акцији помоћи деци која уче руски језик.
На крају бих желела да се захвалим организаторима конкурса „Наше Подмосковље“. Захваљујући њима, стекла сам нове пријатеље и истомишљенике. У Московској области представљена су три пројекта посвећена руско-српском пријатељству. Захваљујући конкурсу, сазнали смо једни за друге. Убеђена сам да ће се у Подмосковљу ускоро појавити нови градови – побратими са српским градовима, а могуће и Српски културни центар.
То ће бити потврда да српска пословица „На небу Бог, а на земљи Русија“ има чврсте основе.
СЕРБИЯ, РОССИЯ – ДВЕ СЕСТРЫ РОДНЫЕ