Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.10.2015/

Обраћање Стефана Каргановића – о истраживању догађаја у Сребреници

Обраћање Стефана Каргановића – о истраживању догађаја у Сребреници јула 1995. године – на ХХ међународној научно-практичној конференцији „Социјално-економски проблеми развоја општина“, Москва, 30. септембра 2015. године     

Уважене колеге и драги пријатељи,     

Захваљујем се организаторима на великој части коју су ми указали да вам се данас обратим на тему Сребренице. Жао ми је што услед сплета околности не присуствујем физички, да вас све лично упознам и да се са вама дружим. Сигуран сам да ће нам Бог ускоро  пружити нову прилику.     

За српски народ, Сребреница је питање од превасходног моралног и политичког значаја. Да појасним: када говорим о Сребреници, реч је о догађајима на том локалитету у Босни и Херцеговини за време рата, у јулу 1995. године. Или, да будем још прецизнији ради се о званичној верзији тих догађаја, а ту верзију чињенице које смо ми истражили и открили не подржавају. Ми смо невладина организација „Историјски пројекат Сребреница,“ регистровани смо у Холандији, и од 2008. године бавимо се научним истраживањем чији је коначни циљ да одговори на питање: шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници?     

Ја се зовем Стефан Каргановић, као што по презимену можете да закључите на очевој страни имам руске коренове, а рођен сам у Београду, у Србији. Од једанаесте године са мамом живим у Сједињеним Америчким Државама, где сам стекао образовање и дипломирао на правном факултету, али никада нисам заборавио српски језик нити сам изгубио моралну приврженост земљи у којој сам рођен.     

Од 2001. године радим на неколико предмета у Хашком трибуналу где сам имао прилику да се уверим у политичку позадину и низак професионални квалитет оптужби за геноцид и убијање 8.000 ратних заробљеника против српске стране у вези са Сребреницом. Када се мој посао у Хагу почео приближавати крају, осетио сам дубоку моралну обавезу, у првом реду према правди и истини, а затим и према народу из којег сам потекао, да истраживање важног питања Сребренице уздигнем на један виши научни и професионални ниво. Уз помоћ међународне групе блиставо образованих колега разних професија – Срба, Руса, Јевреја, Американаца, Енглеза, Финаца и других националности – успели смо да покренемо наш Пројекат, да обавимо низ фундаменталних истраживања и да објавимо до сада седамнаест стручних публикација на тему Сребренице. Овим желим да се захвалим свим нашим сарадницима на уложеном труду, као и Републици Српској која нас је једно време материјално помагала, јер без њиховог доприноса ми не би могли да постигнемо ништа.     

Уважене колеге, покушаћу да у оквирима једног кратког предавања изложим, пре свега, значај теме Сребренице, затим да укажем на тешкоће са којима се сусреће свако ко ту тему објективно истражује, и најзад неке од најглавнијих резултата до којих смо дошли.     

Што се значаја Сребренице тиче, ја бих вам указао на следећа два момента.     

Прво, не умањујући важност фактографије самог догађаја, Сребреница није превасходно питање о томе колико је људи било стрељано или која би правна квалификација била најприкладнија – геноцид, масакр, освета или нешто друго – него који је геополитички циљ за који се Сребреница користи? Ко профитира од  верзије догађаја у Сребреници коју је наметнула западна пропаганда и како се та перфидно исконструисана прича користи?     

Слика о Сребреници коју су западни СМИ и политички руководиоци од средине деведесетих година пласирали у свету, много пре него што су основи факти могли бити установљени, гласи  да су Срби тамо починили геноцид над муслиманским становништвом, да је то најстрашнији злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата, да Западне силе сносе огроман терет кривице што су биле нејединствене и недовољно одлучне да тај злочин у Сребреници спрече, али да им тај пропуст  од тада намеће моралну обавезу да увек и на сваком месту војно интервенишу да се нова „Сребреница“ не би поновила.     

Ви сте софистицирана публика и сигуран сам да већ схватате један од перфидних начина коришћења Сребренице. То је као морална подлога и политичко оправдање за доктрину такозваног „права на заштиту“ угроженог становништа, или на енглеском R2P. Ту доктрину западне силе користе искључиво за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, под изговором да „крше људска права.“  Ти напади се редовно одвијају мимо одредби међународног права и противно њима.     

Карактеристика те доктрине је да западне државе, које себе проглашавају за „међународну заједницу,“ себи резервишу искључиво право да одреде околности и начин њене примене, као и то ко ће бити следећа мета, односно жртва.     

Косово 1999. године било је први пример примене ове доктрине. Као и у наредним примерима, идеолошки основ за интервенцију био је спој лажних тврдњи контролисаних медија о наводним масовним злочинима против албанског цивилног становништва. У једном тренутку током НАТО агресије на Југославију, ширила се прича да су Срби на Косову побили неколико стотина хиљада Албанаца. Упоредо са тиме иде синхронизована операција западне политичке елите да домаће и светско јавно мњење убеди у неопходност војне интервенције.     

Затим следе други примери. У Ираку 2002 године, поред лажних оптужби у вези са непостојећим оружјем масовног уништења, Запад је лансирао и лажну причу о масовном убијању Курда на северу земље, као други основ за војну интервенцију. У Либији 2011. године опет видимо инсценирану кризу и паролу да се војном интервенцијом Запада мора спречити да снаге Гадафија изазову „Сребреницу“ над њиховим противницима у Бенгазију. У Сирији, исти сценарио. Не само западни СМИ и политичари, него је и турски министар иностраних послова Давутоглу у једном тренутку упозорио, и то од речи до речи, да „морамо интервенисати у Сирији да Асадов режим не би уништио своје противнике на исти начин као што су Срби масовно побили Муслимане у Сребреници.“     

Давутоглу је ово изјавио непосредно после наводног напада на сиријске цивиле на локалитету Гута у августу 2013. године, за који је ускоро затим утврђено да је био класична обавештајна операција „под лажном заставом,“ коју су организовале западне службе са својим сиријским плаћеницима да би дискредитовале сиријску владу и створиле хуманитарни изговор за војну интервенцију. Ово је врло интересантно и значајно зато што наша истраживања позадине догађаја у Сребреници у све већој мери изазивају оправдану сумњу да је и сребреничка операција била изведена „под лажном заставом,“ да би се инкриминисала српска страна.     

Да сумирамо, као привидно хуманитарна потпора за извођење војних интервенција са циљем уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада, Сребреница у овом геополитичком тренутку игра улогу од огромног значаја. Где год је Запад Сребреницу користио за извођење агресије у питању су били политички интереси који немају везе са хуманошћу, или, истовремено, материјални интерес да се нациљана држава окупира и опљачкају њени природни ресурси.     

У овом смислу, јасно је да је злоупотреба Сребренице битна и за Русију јер у сваком од примера које сам навео западна агресија, наизглед мотивисана хуманитарном бригом да се „не понови Сребреница,“ фактички била је замишљена да на одређеним тачкама света нанесе штету интересима Русије.     

Поред овог начина коришћења Сребренице, који бих ја назвао геополитички у широком смислу тог појма, Запад користи Сребреницу и на локалном плану на Балкану. Сребреница се претворила у оснивачки мит такозване бошњачке нације, а то се односи на словенско становништво Босне и Херцеговине и неких делова Србије и Црне Горе које је за време турске владавине примило исламску веру. Интерес Запада у балканском региону своди се на стару римску девизу, divideetimpera, завади па владај.     

Слично братоубилачко начело примењује се у Украјини у процесу стварања вештачке, анти-руске украјинске нације. Запад зато снажно подржава стварање вештачке муслиманске нације у Босни, са самосвешћу која је што удаљенија од словенских и српских корена њених припадника. Званична верзија о геноциду у Сребреници, претворена у мит о покушају православних Срба да истребе своје суседе муслимане, постаје моћно средство трајног раздора између људи исте крви и порекла.     

Да би овај механизам боље разумели, опет вашу пажњу усмеравам на догађаје у Украјини. Од тог раздора корист имају само западне силе које се сада појављују у улози арбитра. Одржавање тог мита је, према томе, неопходно да би се на великом делу територије бивше Југославије присуство и мешање Запада оправдало.      

Поред тога, постоји још једна корист коју Запад црпи од подршке босанским муслиманима. Жртве агресије Запада од развала СССР и нестанка мултиполарног света су највећим делом муслимани. Када се све те жртве саберу, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, у Јемену, и на другим местима, ради се о између два и три милиона невиних, мирних људи. То је двеста или триста пута више жртава него што их је наводно било у Сребреници. Лицемерна подршка босанским муслиманима Западу пружа могућност да тврди да он нема ништа против Арапа, муслимана или ислама као таквог, и да пропагандно истиче подршку босанским муслиманима и опсесивно инсистирање на међународном признању „геноцида“ у Сребреници, који су наводно починили православни Срби, као доказ да је стварно тако.     

Сада ћу укратко прећи на тешкоће са којима се сусрећемо у истраживању Сребренице. Тешкоће су велике и бројне. Неки важни архиви су запечаћени за следећих 30 или 50 година. Лоше се гледа на сва тумачења расположивих чињеница која одступају од усвојене, „политкоректне“ верзије која уједно служи и као идеолошко оправдање за геополитичке претензије Запада.     

Поделићу трагање за истином о Сребреници на три нивоа доступности информација.     

Први ниво информације је оно што садржи пажљиво филтрирани званични наратив. Та верзија је подешена да служи пропагандним циљевима центара моћи који су је саставили. Већина људи којима су званичне СМИ једини или главни извор сазнања налазе се на овом нивоу. Ту нема критичког размишљања и сложени догађаји се своде на поједностављене, карикатуралне лозунге: Сребреница – геноцид, Асад – масовни убица свога народа.     

На овом нивоу се износи само оно што служи интересима западних центара моћи, углавном без превише података који би просечног човека могли да подстакну на критичко размишљање. Свака сличност са истином је случајна и ненамерна.     

Други ниво информације је плод критичког односа према званичној верзији. То је наш задатак. Међутим, то претежно има карактер иманентне, унутрашње критике. У нашем раду углавном смо ограничени на релативно оскудне и непотпуне податке које нам пружају управо они којима је циљ да догађај замагле и битне елементе прикрију, а не да потпомогну поштену истрагу. Поред доказа које прикупљамо ту и тамо независним радом, на овом нивоу користимо податке које је супротна страна непажњом пропустила и указујемо на недостатке, противуречности и нелогичности њених аргумената. У многим сегментима успевамо да покажемо да чињенична база коју је супротна страна обелоданила не подржава закључке који се из ње изводе.     

Даћу вам један пример у случају Сребренице. Форензички подаци које су прикупили експерти тужилаштва Хашког трибунала уопште не подржавају закључак о 8.000 убијених људи. Када смо анализирали све њихове аутопсијске извештаје показали смо да се у масовним гробницама везаним за Сребреницу не налази ни приближно толико, него око 1.920 особа. Притом, образац рањавања и начин смрти, по белешкама форензичара тужилаштва, нису једнозначни. У само око 1.000 случајева могло би се закључити насилно убиство од метка, дакле могућност стрељања. У око 650 случајева особа је несумњиво погинула током борбених дејстава и није била жртва противправног акта. У још неколико случајева узрок смрти је нешто треће, што не сугерише насиље, а то је и логично јер у енклави Сребреница током три године рата неко је морао да умре и природном смрћу.     

Суштина другог нивоа је да он пружа одговор на питање „шта се није могло догодити,“ а у случају Сребренице то значи да није било масовног убијања 8.000 заробљеника у оквиру операције геноцида, али нам то ипак не не пружа јасан одговор на питање: „шта се догодило“.  Ипак, и то је довољно да на службени наратив баци основану сумњу и може да буде довољан разлог за његово одбацивање.     

Трећи ниво је најсложенији, и што је тема осетљивија, као Сребреница, архивски и други подаци дуже остају ван домашаја не само просечне особе него и научног истражитеља.  Нефилтрирани, нови, изворни и релевантни подаци и докази који би могли да радикално промене званичну слику скривени су у недоступним архивама. Они би могли да тешко компромитују званичну верзију, али званична верзија се мора одржати по сваку цену зато што служи остваривању изузетно важних и нечасних политичких циљева.     

Тренутно, истраживање Сребренице се налази на другом нивоу информације.  Ми знамо више о томе шта у Сребреници сигурно није могло да се догоди, да није било стрељано 8.000 људи и да није био извршен геноцид, него што знамо како и зашто су неки људи тамо жртвовани. Најдраматичнија потврда да је то тачно је издвојено мишљење судије Хашког трибунала Жан-Клод Антонетија у пресуди српском генералу Здравку Толимиру у априлу ове године. У својој запрепашћујућој изјави, Антонети је рекао да када би га родбина убијених упитала ко је и зашто наредио убиство њихових блиских особа – он, судија, након што је саслушао све доказе изнете у току суђења, не би знао како да им одговори на то питање.     

Последња тачка мога излагања односи се на сазнања којима располажемо у овом тренутку о догађајима у Сребреници у јулу 1995. године.     

Ни по једној основној тачки званична прича о Сребреници коју промовишу Западни СМИ, судови које је Запад успоставио и финансира, као Хашки трибунал, и политички руководиоци  Западних држава – не може да издржи критику.     

Геноцид је по својој суштини државни злочин којим се циља уништењу једне од категорија које су заштићене међународном конвенцијом. Ни после 15 година од прве пресуде Хашког трибунала која се односила на Сребреницу, у предмету генерала Крстића, нема доказа о томе ко је, када и зашто у државним или војним структурама Републике Српске планирао да изврши геноцид у Сребреници. Малопре наведени закључак француског судије Жан-Клод Антонетија то убедљиво потврђује. Муслимани жене, деца и старе особе из Сребренице били су превежени српским снагама на муслиманску територију, без људских жртава. Геноцид је незамислив у ситуацији где је страна оптужена да га је починила поштедела репродуктивни део заједнице и пребацила га на сигурно, на територију својих противника.     

Докази којима располажемо такође математички искључују могућност да је 8.000 муслимана мушкараца из Сребренице могло бити погубљено. Све компетентне процене становништва сребреничке енклаве, укључујући и самог Хашког трибунала, слажу се у томе да је 11. јула 1995. када су српске снаге заузеле Сребреницу у енклави било око 40.000 становника.  Међународни Црвени Крст и Светска здравствена организација су у Тузли непосредно после догађаја извршили попис особа које су напустиле Сребреницу и безбедно стигле на муслиманску територију. На дан 4. августа 1995. било их је евидентирано 35.632 особе. Посматрачи Уједињених Нација процењују да је у борбама око Сребренице и у пробоју дивизије муслиманске војске која се у јулу 1995. налазила у Сребреници, као последица борби са српском војском, погинуло око 3.000 муслиманских бораца. То оставља простор управо за око хиљаду стрељаних, као што наша анализа форензичких доказа експерата Тужилаштва Хашког трибунала показује да их је највише могло бити.     

Стрељани су били припадници муслиманских оружаних снага у Сребреници и ратни заробљеници, и то несумњиво представља ратни злочин. Али питање које се мора поставити гласи: ко је тај злочин осмислио, ко га је извршио и за чији рачун?     

Већ сам користио аналогије из вашег, руског искуства и сада ћу вам сугерисати још једну. Обарање малезијског авиона у јулу прошле године такође је било тежак злочин у коме је страдало око 300 особа. Одмах, пре било какве истраге и без изношења икаквих доказа за тај злочин су били оптужени Русија па чак и лично председник Путин. Ако се сећате, чак су били подметнути и лажни докази у виду монтираног прислушкиваног разговора између два официра армије Новоросије где наводно признају да су они испалили ракету која је оборила путнички авион.     

Као у случају лажне оптужбе против Русије за обарање малезијског авиона, оптужба против Срба за геноцид у Сребреници исконструисана је без прикупљања доказа, непосредно после догађаја и пре него што су чињенице икоме могле бити познате, коришћењем лажних података и у функцији постизања одређених геополитичких циљева. Када је реч о малезијском авиону, циљ је дискредитација председника Русије и слабљење позиција Руске Федерације у оквиру украјинске кризе, коју је сам Запад изазвао илегалним пучем у фебруару прошле године.     

Паралеле су фрапантне. И југословенску кризу је изазвао Запад почетком деведесетих година подстицањем сепаратизма и у намери да разбије јединствену државу. Као што после 15 година процеса у Хагу немамо одговор на основна питања у вези са Сребреницом, ни после више од годину дана немамо јасне одговоре на питање ко је оборио малезијски авион.  У оба случаја, „истрагу“  воде западне службе и организације које Запад финансира, у случају Сребренице то је Хашки трибунал, а оне имају очигледан сукоб интереса и не могу да донесу објективан закључак. Као што су сви физички докази о авиону и путницима одмах били прикупљени и са територије Новоросије превежени у Холандију, где се налазе под чврстом контролом, тако је и у случају Сребренице Хашки трибунал уграбио највећи део доказа и открива само оно и онолико што одговара његовом задатку, да потврди причу да је Сребреница геноцид у коме су Срби стрељали 8.000 заробљених муслимана, „мушкараца и дечака“.     

Нешто слично се може очекивати и од Извештаја који се пише о малезијском авиону, који ће потврдити, или сугерисати, кривицу Русије.     

Шта желим да кажем?, и тиме ћу завршити моје излагање. Сматрам да су и Сребреница и обарање путничког авиона прошле година изнад Новоросије биле обавештајне операције „под лажном заставом.“ То значи да је злочин организован и изведен тако да намерно остављени лажни трагови упућују на кривицу стране коју треба дискредитовати, док прави аутори остају у позадини и убирају политичке плодове свога злодела.     

После шест година проучавања Сребренице, убеђен сам да су злочин много мањих размера, али и тако врло тежак, организовале и њиме управљале западне обавештајне службе преко својих плаћених локалних сарадника. То није теза коју бих у овом тренутку могао да докажем пред неким судом зато што још нисмо на информативном нивоу три, где су доступни сви релевантни докази и подаци. Али то је једина свеобухватна теорија која објашњава све што смо до сада о Сребреници сазнали, која објашњава понашање свих заинтересованих страна, и која одговара на питање: cuibono? Ко извлачи корист? То је у оваквим ситуацијама увек кључно питање, радило се о Сребреници, малезијском авиону, убијању мирних цивила у Сирији отровним гасом или некој другој сличној, иначе необјашњивој и у сваком погледу сумњивој операцији.     

Захваљујем вам на пажњи и желим вам успешан рад. Сигуран сам да ћу ускоро имати част и задовољство да вас све упознам.     

     

Стефан Каргановић