Горостасна биљка деценијама подсећа на погибију руских војника 1944. године. Из џепа војника који је сахрањен на Авали никао кавкаски орах, а стручњаци Савског венца му одгонетнули прошлост и направили нови расад
Прошла је 71 година од када су партизанске и совјетске трупе ослободиле Београд од немачких окупатора. Као после сваке битке (а макар их је око овог града било много), прво су држани ватрени говори, заклињало се у вечна сећања, дивило херојству погинулих...
А онда је заборав дошао по свој данак, нова времена донела су своја задовољства али и друге муке и проблеме, а сваки наредни дан и година удаљавали су сећања на борце који су вечни мир нашли у Београду и око њега.
Један необичан живи створ усудио се да се успротиви неумољивости заборава. То је орах са Кавказа о којем су "Београдске приче" већ писале пре једне године. Овог пута, прича је добила нови епилог...
Поникао из џепа
ВОЈНИК Црвене армије који је умро од задобијених рана октобра 1944. године на Авали, сахрањен је у близини покретне војне болнице која се налазила поред друма који данас зовемо Авалски пут. Као и многи војници из Русије и са Кавказа, носио је у џепу орах. После погибије војника су сахранили као и све друге жртве, али је из његовог шињела почео да тиња нови живот.
Кавкаски орах "одлучио" је да никне и тако симболично обележи место на којем незнани руски војник почива.
То је била суштина приче коју су "Новости" објавиле када је обележено 70 година од ослобођења града од нациста. Нисмо ни слутили да ће данас, годину дана касније, прича добити наставак.
За њега је задужен Бранимир Гајић, члан Општинског већа општине Савски венац, као и стручњаци ЈП "Београдска тврђава" са Оливером Вучковић на челу. Они су, прво, потражили прецизнију причу о овој несвакидашњој биљци.
- Прошле године на Београдској тврђави организовали смо изложбу на којој смо поменули ову легенду и назвали је "Прича о другом животу" - каже Гајић. - Први пут сам је чуо од историчара Милана Тлачинца. Дали смо се у потрагу за дрветом, пронашли старе документарце, очевице који су причали о историји ораха, а на једном старом филмском запису видели смо само како времешни сведок показује на место где су црвеноармејци сахрањени. У углу снимка видео се део натписа са радње на кући, а завршавао се са "ара". Закључили смо да је у питању пекара и Оливера Вучковић и ја смо кренули да је тражимо.
Погинули црвеноармејци
Испоставило се да на Авалском друму постоји место које је, отприлике, одговарало опису, а када су пронашли пекару, испоставило се да су власници ту тек од пре две године, док је филмски запис на основу којег су стручњаци започели истраживање био много старији. Ипак, све се разбистрило када су схватили да се овде деценијама уназад, дакле у време снимања, налазила - печењара. Дакле, опет оно "ара" на крају!
- Укратко, данашњи становници знају да је претходни власник, пре око три деценије сазнао за причу да је овде израстао неки чудан, руски орах, а њему је исприповедао човек који је у доба ратних операција живео овде. Испоставило се да су тадашњи житељи у дворишту сасвим случајно ископали разно ордење и друге ратне трагове - објашњава Гајић. - Показао нам је дрво у дворишту и схватили смо да смо стигли до циља.
Руски талисман
ОРАХ је био талисман који су руски војници носили у рат, јер је на неки симболичан начин представљао сећање на родни крај и заштиту коју му он пружа, док је енергетска снага плода могла да помогне и у случају фаталне глади, када његова хранљива моћ може да буде од одлучујуће важности.
- Кренули смо у даље истраживање, овог пута смо упомоћ позвали ботаничаре - наставља Гајић. - Када смо нашли дрво добили смо потврду од власника да није прошла ни једна година, а да орах није родио, без обзира на зимске хладноће. Биљка је изузетно отпорна на мраз и ниске температуре. Рекао нам је да орах најчешће рађа крајем октобра и почетком новембра. Тако смо и ми урадили и убрали смо осам плодова 4. новембра прошле године. Наравно, све смо радили по упутству ботаничара, који су утврдили да је ово заиста биљка са Кавказа, и да је вероватно једина на Балкану. Веома је отпорна на жестоке, руске зиме, па зато овде није имала тешкоће са нашим хладноћама.
Истраживање наших саговорника ближило се крају, а прича је, постепено добијала коначне обрисе. Како су нам објаснили, стабло које постоји на Авалском друму при крају је живота. Његов век је око осам деценија и већ је прегурао већи део свог битисања на падинама најближе београдске планине.
- Са друге стране, сигурни смо и у то да је војник у џепу имао врло млад плод - закључује Гајић. - Да га је Рус имао код себе током године или две, извесно је да биљка не би могла да исклија. Зато није тешко донети закључак како је и војник био млад, и да је вероватно мобилисан недуго пре погибије. Када је спуштен у авалску раку, плод је био довољно свеж и снажан да пусти корен и остави кавкаски траг на прилазу Београду.
Језива битка
Октобар 1944. године био је крај за хиљаде бораца који су ослобађали Београд од Немаца, а Улица кнеза Милоша била је једно од најкрвавијих попришта. Како објашњава Бранимир Гајић, у овој улици остало је уништено осам тенкова, а само у јуришу на један бункер страдало је 23 Црвеноармејца. - Још се чува та фотографија коју је после битке снимио Владета Лимић - каже Гајић. - У Војном музеју постоји и посебан, такозвани Црни албум где су снимци слични овом. Тада су тела погинулих црвеноармејаца била спуштена испред Вазнесењске цркве.
Пет "наследника"
НАШИ саговорници посебно брину о пет плодова које су убрали са кавкаског стабла почетком новембра прошле године.
- Први су добили "Ноћни вукови - Србија", удружење мотоциклиста који се брину о нашој традицији и веома су пожртвовани у томе, а други истоимени клуб из Подгорице. Значајно су нам помогли током овог трагања.
Трећу младицу општина Савски венац гаји како би је засадила у дворишту Куће краља Петра, али ће тај чин сачекати још неколико месеци. Пажљиво чувају младицу да је случајно не би оштетио неки пас луталица или било ко други, мада знају да је биљка изузетно жилава.
Четврта садница намењена је становницима насеља Стеван Филиповић на Топчидерском брду, који су међу првима чули за ову причу и помогли су приликом истраживања, а пети је у расаднику ЈП "Градско зеленило".
Овај, последњи, под посебним је третманом, и наши истраживачи се надају да ће га једног дана видети у једној од леја испред здања општине. Истини за вољу - заслужили су.
Репортери "Београдских прича" зато су имали драгоцену привилегију. Две младице које ће тек стићи на адресу оних којима су намењене Гајић пажљиво чува на тераси трећег спрата Општине Савски венац. Младе биљке ничу из саксија, а ми смо дошли да их снимимо. Сада, док "београдски" кавкаски орах поново ниче.
Са надом да ће ови, млађи, имати да исприповедају неку лепшу, мање тешку животну причу.