Некада сам мислио да је психичко здравље америчких, па и свих западних посленика културе уопште, испољено у њиховом манијачком стремљењу да све Србе прикажу као кољаче и параноичаре, врло сумњиво. Нисам дуго тако мислио. Убрзо сам схватио да су ти филмови моћно пропагандно оружје које тачно копира гебелсовске методе вођења информационог рата. Није било тешко доћи до таквог закључка. Зато што ако претпоставимо да су помисли америчких стратега чисте, а Срби уистину ужасни, онда за то није потребна толико бестидна лаж коју је немогуће оправдати ни замислима режисера, ни уметничким методама, ни глумачким заносом. (Колико само вреде одломак из «Стене» са Шоном Конеријем и Николасом Кејџом где пресрећу пошиљку Срба Муслиманима с отровним гасом у дечјој лутки, Срби који подмећу атомску бомбу у Сарајеву у филму «Миротворац», српски терористи како заузимају америчку амбасаду у Букурешту у филму у коме играју Д. Хана, Џ. Вудс и Т. Беренџер, српски партизани који америчког ратног заробљеника после страшног мучења поливају бензином и живог спаљују у филму «Девет живота» са В. Снајпсом, недавно приказани «У позадини непријатеља» са Џ. Хекманом. И то су само филмови са звездама америчког филма, па макар оне биле и разне величине, док филмова са другоразредним глумцима има кô плеве!) А и сасвим су свеже и аналогије с филмовима где совјетски војници до смрти муче мирне житеље у разним земљама да би потом и сами на стотине били ништа мање крваво срамотно исецкани на резанце од свакојаких Сталонеа. Добро де, ово ја онако узгред... У рату – кô у рату, и не би вредело о томе писати. Да није једног АЛИ. И то чак не једног, већ неколико.
Прво и најнепријатније је то што у филму «Миротворац», макар филм и био релативно стар (1997. година), учествује Александар Балујев у улози руског генерала, трговца атомским оружјем итд. Свеједно ми је чиме ће то формално објашњавати, узвраћајући на моје прекоре, али ја сасвим одређено изјављујем – осећање патриотизма се код «домаћих» глумаца оцењује количином «зелембаћа». Данас је он – шљам за потребе западне светине, сутра – јунак рата код нас. Прекосутра? Рећи ће – та глумио је Балујев немачку уходу у филму по књизи Богомолова. Осетите разлику – тамо су крај њега совјетски јунаци. У «Миротворцу» је он сâм. Он је оличење свега онога што је запад увек видео, и видеће у Русу, тим пре војнику. «У позадини непријатеља» (ни он није најновији – 2001. година) је, штоно кажу, посебна прича. Ту Владимир Машков игра српског кољача који подло пуца (чак невезано за елементарну логику сижеа) заробљеном америчком пилоту у потиљак. Шта, није ваљда да је у «Холивуду» мало Хрвата, Муслимана, Албанаца? Има тамо и Срба (најпознатији Раде Шербеџија се специјализовао за руске мафијаше). Убеђен сам да се међу њима (и Србима, и Хрватима, и Муслиманима) није нашао ниједан вољан да одигра ту улогу – убеђен!!! Скупља дара него мера! Има своји да те рашчерече.
Страшније је нешто друго. Не говорим о филму «Стена», више пута приказаном на државној телевизији. Ипак је српска тема тамо споменута само у пролазу, премда због тога није мање подла. Филмови «Миротворац» и «У позадини непријатеља» изграђени су на (анти)српској теми. Ту су и руски глумци. Први филм је не једном приказан на првом програму. Другим су нас усрећили у понедељак (13. децембра) и то опет, као и «Миротворцем», у ударно време (дуго и смарајуће рекламираним – «Први ће показати!»). Подмуклост «У позадини непријатеља» је још и у томе што су амерички војници надсинхронизовани, док Срби говоре српски и преко њиховог гласа иде глас преводиоца. Стиче се потпуни утисак рата између Руса и некаквих странаца! Могу ми рећи – не гледај, пребаци на други канал.
А ево и следећег. Паралелно са филмом «У позадини непријатеља» на другом државном програму (РТР) приказиван је чудовишан «Девет живота» са сценама како Срби муче Американце и једног од њих живог спаљују. Притом је иста та гнусоба неколико сати пре тога приказана на једном од дециметарских канала! Први пут сам се почетком октобра ове године замислио над чудном чињеницом подударности приказивања два антисрпска филма на ОРТ и још једном каналу. То су били злогласни «Миротворац» и «Девет живота». (Што се тиче последњег, можда и грешим, у последње време су га толико често трпали у програме разних канала да ми је већ почело да игра пред очима. Тако да је то могло бити и друго ремек-дело – о томе како српски терористи заузимају америчку амбасаду у Букурешту са Вудсом, Беренџером и Д. Ханом). Како год окренеш – ништа не ваља. Тако да такво понављање «двоструког удара» (два антисрпска (читај – антируска) филма истовремено) двапут за тако кратко време – нешто више од два месеца – може изазвати у најмању руку чуђење.
И тим пре чуди несхватљива логика руководилаца домаћих ТВ-канала, у првом реду ОРТ и РТР, где сву ту убогост приказују с упорношћу достојном боље примене. Уистину, људска гнусоба нема краја!
Рећи ће ми – код нас је слобода, можеш да то и не гледаш. Добро де, приватни канали, али зашто ми на државним каналима за моје паре показују тај амерички дрек?
Где је Михаил Леонтјев из партије «Јединствена Русија» који се некада заузимао за Србе? Како њему изгледа то што је на Првом програму у суседству с таквим гебелсовским работама? Да ли се добро осећа? Лепо ли му околина мирише? Премда мислим да паре не миришу.
(Сајт «Српски крст», 23.12.2004. Има и слика рекламног плаката америчког филма. Адресу знате: www.srpska.ru )
.
