На граници двају предела
Ољокмински забран (национални парк) се налази на југу Републике Саха (Јакутија) где се брежуљкаста Приленска зараван граничи с Алданском висоравни. Брдовит рељеф на југу забрана прелази у планине чији врхови, огољени или покривени тундром, достижу висину од 1.000 м. Скоро до исте коте уздиже се и планинска тајга, рашчлањена великим и малим рекама: 85 река, речица и потока носе своје воде у реку Лену на чијој се обали, у граду Ољокминску, налази седиште забрана.
Читава територија забрана обухвата област вечито смрзнутог тла до дубине од 100–200 метара, чији површински слој се лети отапа до дубине од свега 2,5–4 метра. Интензивно осунчавање током лета и дуга обданица ипак обезбеђују бујан развој и разноврсност биљног света који обухвата зимзелени кедар и северну јелу, представника алпске флоре – рододендрон злаћани и у народу Саха омиљену «сардану» чији цветови символишу лепоту покрајине. Ту расте 650 врста васкуларних биљака (Plantae vasculares, Tracheophyta), од тога 34 врсте спадају у ретке биљке којима прети нестанак, и зато су под заштитом државе.
Ко ту живи?
Разноврстан предео и богата флора забрана обезбеђују живот за преко 40 врста сисара и 180 врста птица. Ту спадају у Сибиру врло раширени самур, сибирска куна, пругаста веверица, од птица – сибирски дрозд и «чечевица» (Carpodacus roseus), славуј – звиждач и камени тетреб. Већина сисара и птица живи у тајги. И то не чуди. Шума, претежно светлочетинарска, покрива 87% површине забрана. И премда скоро половину чини даурски ариш, а трећину – бор и бреза, остале врсте дрвета (јела, сибирска јела, кедар, чозенија, јасика) стварају шумски мозаик. Самур је једна од основних врста ловних крзнашица, истовремено и елитна животиња, ендем Сибира. Средином XVII века је скоро нестао, и тек је у другој половини прошлог столећа, захваљујући реаклиматизацији и посебним заштитним мерама његова бројност обновљена и достигла 2.500 јединки.
Од двопапкара се често наилази на лоса, распрострањеног у Палеарктику. Појединих година бројност достиже до 5.000 јединки, а велико послемиграционо окупљање се запажа зими на појединим местима, поготово на зарастајућим шумским згариштима, те бројност лосова достиже и 30 јединки на 10 км2. Није редак ни представник јужнијих ширина – «изјубр» (источносибирски јелен). Лети, после отапања снега, може се удобно посматрати на сланачама. У мразно јесење јутро, трубни зов источносибирског јелена у доба парења надалеко одјекује околним шумама. У забрану се могу срести дивљи северни јелени када се у јесен у стадима окупљају у ретким шумама ариша на горњој међи шуме, крај изворишта потока. На летњој испаши се у забрану затекне око 400–500 јелена. Има и најмањег међу нашим јеленима – мошкавца. Он бира планинске области под тајгом у суседству с планинским избочинама (ћувицима) и голим стенама на којима се јелен скрива од грабљивица. Мрки медвед, чије летње стазе воде кроз скоро све биотопе, среће се знатно ређе од других грабљивица – вука, риса, црвене лисице, ждеравца, сибирске куне.
У забрану живи видра и амерички визон (нерц). Средином прошлог века визон се аклиматизовао на југу Републике Саха, премда је врло незаштићен током шестомесечне хладне зиме када се жива у термометру спушта до -50С.
Лети се тек ноћу стишава жамор птичјих гласова. У тајги, на планинама и ливадама гнезде се десетине птица. Међу њима су царски орао, соко–«сапсан» (Falco peregrinus), у другим регионима Саха изузетно ретка «скопа» (Pandion haliaetus) налик на сокола. Исто ту изводи потомство «казарка» црвене вољке из породице патака (Rufibrenta ruficollis), представница југоисточног Сибира «дикуша» из породице тетреба (Falcipennis falcipennis) која се у условима забрана није ни научила страху од човека. Број птица се у пролеће и лето повећава на рачун далеких и блиских миграната. Стотине пливачица – гусака, лабудова, патака – окупљају се током поводња на рекама, док у јесен узнемирујуће звуче гласови птица које одлећу. А крајем зиме, још на снегу, излежу се птићи птица отпорних на зиму – јеловог и белокрилог крстокљуна, «кукше» (Perisoreus infaustus) и «кедровке» (Nucifraga caryocatactes) из породице врана. Спасавајући потомство од циче зиме, «кедровке» тако истрајно седе у гнездима да често дозвољавају човеку да им се приближи и узме их у руку.
Водоземаца и гмизаваца има мало. Сибирски «углозуб» (Hynobius keyserlingi) сличан даждевњаку и две врсте жаба, гуштер који рађа живо потомство и обична шарка. Зато залихе риба још нису осиромашиле. Међу 18 врста риба у великом броју се срећу и становници изузетно чисте текуће воде – липен и «ленок» (Brachymystax lenok).
Кутак нетакнуте природе
Тајга и рудна богатства на територији забрана у суштини су неискоришћени. Једино су одгајивачи северних јелена и ловци доспевали у тај забачени крај. Још ређе су ту радили истраживачи.
Најближе село Куду-Кељ на обали Ољокме налази се 80 км од граница забрана. Тај регион је у целини ретко насељен: један човек на 5 км2. Речју, јединствени кутак Јакутије представља еталон нетакнуте природе.
Ипак је изградња Бајкалско-Амурске железничке магистрале и Јужнојакутског територијално-производног комплекса на југу Републике Саха могла да поремети целовитост екосистема планина и тајге у региону. Да би се тај процес спречио, одлуком Савета министара РСФСР бр. 2 од 3. јануара 1984. г. створен је забран у који је ушло 847.102 хектара земље Ољокминског рејона (то је око 5% територије рејона и 0,3% површине републике). У забрану је уведена мрежа научних станица и кордона. Један од главних праваца рада забрана представља очување и истраживачко надгледање животињског и биљног света у условима нарастајућег антропогеног притиска. Сем тога, забран обезбеђује додатне крзнашице и друге ловне животиње за околна ловишта.
Рудно благо забрана
Истраживање и експлоатација рудног блага на територији забрана су од тренутка његовог стварања забрањени, премда су ту налазишта руде гвожђа (Џелтуктакско и Нељукинско). Геолози су у горњем току Амге открили златоносна места. У земљи забрана има и камења у боји. Ту се могу наћи зелени и малинов гранат, полихромни турмалини, гроздови провидног кварца и горског кристала.
Јужно од границе забрана је налазиште полудрагог камена који спада међу најбоље у Русији – чароита или, како га још зову, камена боје јоргована. Тај редак минерал се у Русији налази једино ту. Тек треба да се проуче радиоактивни извори термалних вода који често избијају на површину на местима развоја гранитних масива (рејон река Тас-Хајко и Нељуки).
Споменици природе
Сачувана девичанска тајга с кедровима и ајанским јелама у забрану и сама по себи представља јединствени споменик природе. Изнад шумске зоне, поготово у јужном делу, чести су остаци стеновитих творевина – ћувици. Они се уздижу као варке, подсећајући својим необичним обликом на полусрушене замке, егзотичне животиње или јунаке из бајке. Бујно растиње по речним обалама у планинама постаје суровије; на већим висинама га смењују стрме стене у чијим се процепима малтене током читавог лета може видети ледена покорица на води. Речне долине су одавно насељене. Остали су трагови древних насеобина из раздобља позног плеистоцена – почетка холоцена. Старост цртежа на стенама («писаница») код Ољокме научници процењују на четири до пет и по хиљада година.
