Ако се зна да је Наполеон прегазивши Њемен рекао за Русију: «Нека се оствари њена судбина,» да ли се може говорити о најезди тадашње Европске уније на Русију? Како год, осим Балкана, који је био под Турцима, цела остала Европа је била увучена у ову кампању. Пруска, Аустрија и Швајцарска – као савезници, а Пољаци, Шпанци и Италијани као вазали. Никога више није ни било. У историји, наравно, није коректно примењивати данашње појмове на прошлост. Али публицисти је дозвољено оно што је забрањено академику. И схватајући сву условност онога што говорим, ипак кажем да је Наполеонова најезда била најезда тадашње Европске уније. А она у то време није била уједињена заједничким тржиштем радне снаге и капитала, већ ју је ујединио геније који је изашао из револуције као отровница из ватре. Геније у којем су многи видели, ако не антихриста, онда његовог претечу.
Наравно, данашња Европска унија је настала онда кад је настала и ни годину раније. А настала је после Другог светског рата на бази Европске заједнице угља и челика. Пратећи циљ, осим новца, – јесте везивање европских индустријских елита међусобном коришћу како више не би ратовале. Ради се о елитама и суперпрофиту од велике индустрије. Ако вам неко по ко зна који пут исприча бајку о малом и средњем бизнису и о правима малог човека немојте се топити као шећер у чају. Имајте на уму: прва ствар су вађење руда, топљење и ваљање метала и остале индустријске радости, далеке од гламура. А тек онда иду фризери, визажисти, дизајнери ентеријера, телевизија за разоноду и ветеринари за домаће животиње. Таква је логика економије. Ако буде било фабрика – биће и тржних центара, и пивница и дечјих вртића. Ако не буде првог – заборавите на друго, са свим песмама о приливима у буџет и грађанским правима. Заборавите.
Узгред речено, Европска унија, реална, а не наполеоновска, тако и поступа. Пева песме о малом и средњем бизнису, а сама у међувремену гуши локалну производњу у земљама које се налазе под њеним утицајем. Откупљује банкарски сектор, уништава индустрију, развраћа људе потрошачким кредитима, одвлачећи их од уобичајеног рада. Однедавно још и благо, али упорно, усађује вазалима нови морал о којем су културни људи навикли да говоре шапатом. Таква је та Европска унија. И ако је Наполеон и био претеча Антихриста, ипак је био мало дете у поређењу с овом безбојном бандом сивих бирократа који с песмама о равноправности и срећи крче пут сатани.
Али желео бих да се моја мисао вине у доба пре времена Кутузова и Бонапарте. Да се вине у XVI век. Конкретно – у 1596. годину. То је година Брестске уније. У ово благословено време Европљани нису захтевали признавање истополних савеза у својству брака. Шта вам пада на памет?! Сами би због тога добро показали свима онима који се не слажу. Будила их је звоњава звона сборних цркава и пажљиво су ослушкивали сваку реч папских енцилика и нису могли да замисле како човек може да живи у браку, а да није венчан. Тада их нису занимале фабрике, јер фабрика није ни било. Богатство се мерило количином и квалитетом земље и умећем потчињених људи да раде. Рај и пакао су били реалност. Живот је био тежак, прљав и кратак, али веома занимљив. Права власт је у ово време припадала сфери идеологије. А идеологија је у благословеном XVI веку била потпуно црквена.
Дакле, у XVI веку је католичка Европа с центром у Риму (тачније – Ватикану) нудила источним Словенима савез (односно, унију, на латинском) и говорила је: «Прими нашу веру, јер смо ми изнад тебе. Без нас и наше вере нећеш спасити своју душу. Без нас ћеш бити роб и чобанин свиња. А с нама ћеш имати исто достојанство као ми и ући ћеш у Рај после смрти. Прими нашу веру и покори нам се добровољно. А ако нећеш, покорићемо те на силу за твоје добро, зато што такво право имамо од Бога преко папе.»
То је била Европска унија XVI века. Ни угља, ни челика, ни ЛГБТ, ни потрошачких кредита. Али иста гордост колонизатора према домороцима; иста гордост и непокајаност. У суштини, онда је то био скривени сатанизам под маском хришћанства, а данас је сатанизам који се уморио од скривања под маском либералне филантропије. Наши скоро неписмени преци нису били лишени ни мудрости, ни природне интуиције, ни осећаја достојанства. У одговор на предлоге о овим савезима они би засукали рукаве и ишли да се бију. Тако је било у благословеном XVI веку који се лагано наставио у XVII и пренео у њега сва своја нерешена питања. Идеја уније је у целини претрпела пораз. Али не одмах и не свуда. Ова болест је успела да зарази део некада здравог тела. Унија се учврстила у западној Украјини и делимично у западној Белорусији. На овим местима је рођен феномен: источна вера с убацивањем западних обреда и послушањем Риму, или напротив, западна вера с источним обредима. Нико више не може да разабере шта је исправно.
За неколико векова људи могу да се навикну на сваку грешку и да заволе сваку изопаченост. Али објективна изопаченост због тога неће променти природу. Она ће само урасти у свест оних који су на њу навикли. А болести и претње које носи у себи никуда неће нестати.
Остало нам је да кажемо нешто за крај. У XXI веку смо се суочили с проблемима, чији корени потичу с краја XVI века. Унија, која је више пута цепала Украјину на делове и која је довела до поделе Пољске, није изгубила свој негативан садржај. Унија је срце свих историјских украјинских проблема. Као што показује сва њена историја, а још више данашњица, она може само да свађа, само да озлојеђује и да наоружава, да олако проналази непријатеље у браћи по крви и да дозвољава проливање крви. На речима је за европску толеранцију, а у ствари за «кристалне ноћи погрома»; на речима је за љубав без граница,а на делу – за јачање национализма са свим последицама које из тога проистичу. Људима је можда тешко да схвате да нека верска појава која има преко 400 година може да утиче на данашњи дан више него курс долара и цена нафте. Али јесте тако. Грешке богослова су скупе. Сва русофобска историја савремене Украјине, сва мржња према Православљу, расту одатле – из уније, из тадашњег модела европског јединства, који је успео да освоји полигон у источнословенском свету.
У принципу, немојте површно гледати на историју. Немојте мислити да новац све решава или да лична корист све објашњава. Историја је сложенија и човек је тајанственији. Ако је јерес ушла у душу веће или мање народне заједнице, људи које је захватила ова јерес радиће против сопствене користи и упркос разуму. Они ће реализовати известан самоубилачки сценарио, зато што је јерес управо духовна смрт. У свом бескорисном умирању људи ће испевати херојски епос и певаће песме о лепоти смрти за слободу. Тешко да ће им то помоћи. Али је најтужније у то што се не могу убедити да није тако.
И последње за данас. Најновије светске вести се могу гледати тако да човек од њих има корист само ако поседује мање-више озбиљна знања о светској историји и ако има општу представу о богословљу. Иначе је то добровољно давање сопствене свести некоме ради манипулација.