Московска улица Бољшаја
(Велика) Ординка... Хиљаде Московљана журећи том централном магистралом Замоскворечја
(део Москве на супротној обали реке Москве од Кремља) највероватније и не слуте због чега је та улица чувена и славна. Заиста, године су пролазиле, улица је мењала свој облик, пролепшавала се, читавом дужином обрастала кућама, дворцима, светим Божјим црквама... Заувек је сачувала сећање на оне славне и трагичне догађаје који су се у њој одиграли пре скоро четиристо година.
Почетком 17-ог века, у доба Смутње, 24. јула 1609. године пољски хетман С. Жолкевски стиже пред Москву и зауставља се код села Хорошево. Бољари-самозванци, преотевши пуну државну власт, у ноћи уочи 21. септембра 1610. г. пуштају у Москву 8.000 пољских војника хетмана Жолкевског који заузимају Кремљ, Китај-град, Бели град и Новодевички манастир... Читавом земљом тумара војска интервената-освајача и разбојника, пљачкајући и убијајући житеље Московске државе. Изгледа да тој сведозвољености никад неће доћи крај. Преостаје само уздање у чудо Божје. И такво се чудо, молитвама руског народа, заступништвом Пресвете Богородице, преподобног Сергија Радоњешког и свих руских светаца, и десило.
По читавој земљи започиње народноослободилачки покрет у циљу што скоријег протеривања освајача и престанка Смутње. Душа родољубивог порива руског народа постаје Патријарх Гермоген који у својим посланицама пуним смерности али истовремено и чврстине, позива војни сталеж, козаке и обичне сељаке да одлучно устану у одбрану Вере православне и Руске Отаџбине. Када освајачи патријарха Гермогена бацају у тамницу, његово дело настављају Троице-Сергијевски и Кирило-Белозерски манастир, шаљући у градове своје грамате с позивима на уједињење и «велико стојаније (одбрану)» против непријатеља.
До пролећа 1611. године настаје Прво земско ополчење
(народна војска локалне самоуправе) чији основ чине грађани из Калуге, Туле, Рјазања, племићи и «бољарска деца», козаци. На чело те народне војске стају у то доба чувени рјазањски војвода Прокопије Љапунов, кнез Димитрије Трубецки и козачки атаман
(старешина) Иван Заруцки. Међу ратницима је и млади зарајски војвода Димитрије Пожарски. Прво ополчење већ у марту 1611. године стиже пред Москву; чим се приближило, у граду се спонтано диже устанак који пољски окупатори окрутно гуше. Град је претворен у задимљене рушевине. Земско ополчење 23-24. марта 1611. године опкољава Москву. Љути бојеви воде се на Сретенки (Д. Пожарски), од Јаузске капије до Трубе (П. Љапунов), на Воронцовом пољу (И. Заруцки и Д. Трубецки). Током тих бојева тешко је рањен Димитрије Пожарски кога хитно отпремају на лечење у његову очевину код Суздаља.
Почетком априла на јуриш је заузет Бели град, а у јулу се Пољаци и седмобољарштина
(влада у чији састав су ушла седморица бољара који су се затекли у Москви у тренутку свргавања цара В.И. Шујског јула 1610.г.) успешно сатерују у Кремљ и Китај-град. Покушаји Пољака да пробију блокаду не доводе до успеха, али ни ополчење нема снаге да заузме Кремљ. Услед заваде међу вођама ополчења, козаци 22. јула 1611. године убијају П. Љапунова. Војни сталеж већином напушта Москву, у којој остају само козаци (око 10.000 људи).
Рекло би се да је све готово. Ипак је Господ послао Русији човека чији је позив допро до душа и срца свих правих Руса који страсно желе ослобођење своје Отаџбине од сурових пољских агресора. Тај човек је обичан грађанин Нижњег Новгорода, говедар Кузма Мињин. Он се септембра 1611. године обраћа грађанима ватреним говором: «Православни људи, помозимо Московској држави, не жалећи своје животе, и не само животе – продајмо своја газдинства, жене и децу заложимо и замолимо некога да нам руководи. Колика ће захвалност бити свима нама од Руске земље за то што тако мали град као што је наш покреће тако велику ствар».
Тридесетогодишњег кнеза Димитрија Пожарског на Мињинов предлог позивају на положај главног војводе. Он није ишао да се клања странцима. Слава о јуначком подвигу кнеза током московског устанка у пролеће 1611. г. стигла је до Нижњег Новгорода.
Пожарски не прихвата одмах предлог, пристаје да буде војвода под условом да му сами грађани изаберу помоћника који би руководио благајном ополчења. И Мињин постаје «изборни човек све земље». Тако на чело другог земског ополчења долазе два човека које је народ изабрао и дао им пуно поверење.
Стварајући земску војску, њени организатори су се обратили граматама с позивом многим градовима. Оне су биле сличне посланицама које је по читавој земљи слао патријарх Гермоген. И те су посланице пронашле своје примаоце – мноштво народа, поверовавши Мињину и Пожарском, долази у Нижњи Новгород и приступа ополчењу. У борбу против освајача заједно са Русима устају и други народи Поволжја – Мордвини, Маријци, Чуваши...
Баш ту на обалама родне реке
Пожарски с Мињином прикупља чете.
Сви дадоше Отаџбини од срца:
Ми – Руси, и Чуваши, и Маријци
И сви ко један заклесмо се славно
Да своју Москву странцима не дамо
– написао је песник Миклај Казаков у 20-м веку.
Ополчење из Нижњег Новгорода креће у поход почетком марта 1612. г. и месец дана касније стиже у Јарослављ. Почиње «јарославско стојаније» током кога је ополчење наставило да прикупља људство. Образује се привремена влада – «Совјет
(веће, савет) све земље», стварају прикази (
управе, министарства), Ковница новца где се кује руски новац. У Спасо-Преображенској саборној цркви Јарославља освећене су заставе ополчења.
Под заставе Пожарског и Мињина окупила се у то доба велика војска – преко 10 хиљада људи из војног сталежа, до 3 хиљаде козака, преко хиљаду стрелаца
(стајаћа војска) и мноштво сељака-војних обвезника. Део тих снага послат је на север ради пружања отпора Швеђанима, део је распоређен по гарнизонима у разним градовима, део је употребљен за борбу с разбојничким одредима Тушинаца, недалеко од Москве.
У другој половини јула 1612. године, када се сазнало да се Ходкевич креће према Москви, ополчење се упућује према Тројице-Сергијевској лаври где његове вође почињу преговоре са козацима. Међутим, ни тада није усаглашен заједнички став.
Пред Москву 24. јула стиже први одред ополченаца под командом војвода М.С. Дмитријева и Ф. Левашова. Он се, према упутству, поставља у засебан шанац код Петровске капије, не улазећи ни у какве односе са Трубецким и Заруцким. Уосталом, последњи је неколико дана касније побегао, и с њим је отишао најпустоловнији део козака. Пред Москву 2. августа стиже други одред под руководством кнеза Д.П. Пожарског-Лопате; тај одред се утврђује код Тверске капије, такође одвојено од козачких логора.
Примивши од кнеза Трубецког вест да се хетман Ходкевич с многобројном војском и залихама приближава Москви, а козаци намеравају да напусте опсадну војску, кнез Пожарски схвата сву опасност даљег оклевања. Налазећи се у том тренутку код Тројице-Сергијевске лавре, он одлучује да пожури према престоници да би спречио Пољаке да уђу у град и допреме непријатељском гарнизону потребну помоћ. Пожарски сместа упућује војводу кнеза Василија Ивановича Турењина као претходницу, наредивши му да заузме положај код Чертољске капије, а затим и сам креће за њим са старешином Мињином, управником имања лавре Авраамијем Палицином и читавом војском.
Приближавајући се престоници, ополченци су се сместили да преноће код реке Јаузе, пет километара од града. Сачекавши их, Трубецки предлаже Пожарском да се споје у једном логору, али овај одбија. Сутрадан ополченци, стигавши до Арбатске капије, тамо праве логор. Раније приспели одреди заузимају положаје од Петровске до Никитске и Чертољске капије и Алексејевске куле. Тако се дуж западних зидина Белог града стварају нови и јачају стари положаји, што омогућава сузбијање напредовања непријатеља са Смоленског пута.
Пожарски 21. августа издаје заповест извиђачима да открију правац кретања Ходкевича. Сазнавши да хетман прилази Москви од Вјазме, он почиње да се припрема за пружање отпора.
Бројност руске војске код Москве, укључујући козаке Трубецког, износила је 8-10 хиљада људи. Један део су били козаци (око 4.000) и стрелци (до хиљаду њих), други део – племићке чете коњаника и сељачко-приградска ополчења. У Ходкевичевом одреду је било 12 хиљада људи; Кремљ је бранио пољско-немачки гарнизон од 3.000 људи. Најпоузданији део Ходкевичеве војске чиниле су коњичке чете шљахте
(пољско ниже племство). Пешадију (до 1.500 људи) чинили су мађарски, немачки и пољски ландскнехти-професионалци; сем тога, под командом талентованог војсковођа налазило се и до 8 хиљада украјинских козака. Интервенти су Русе надмашивали не само по бројности, већ и по наоружању и војној вештини. Међутим, морално преимућство било је на страни Руса.
Ходкевич се зауставља код Поклоне горе; сутрадан прелази реку Москву код Новодевичког манастира и приближава се Чертољској капији. Ту против њега креће Пожарски. Трубецки, који је на другој обали реке, код Кримског двора (недалеко од садашњег Кримског моста), моли Пожарског да му додели пет чета коњице, обећавајући да ће ударити на непријатеља са друге стране. Не слутећи превару, Пожарски предаје под команду Трубецког своје најбоље коњичке јединице.
Рано ујутру 22. августа ополченци и Пољаци замећу дуготрајан бој код Арбатске и Чертољске капије. Поподне непријатељ почиње да надвладава. Међутим, Трубецки не жури да помогне. Немоћан да даље одолева снажној хетмановој навали, Пожарски наређује коњаницима да сјашу. Замеће се жестоки окршај, али Руси убрзо почињу да попуштају. Видећи то, чете које су раније послате Трубецком, не чекајући наредбу хитају у помоћ својима. Њиховом јуришу се придружују четворица козачких атамана из пукова Трубецког. Управо је то омогућило да се одбије хетманова војска, одбаци преко реке Москве и нанесу јој се велики губици. Покушај опсађеног гарнизона да изврши испад из Кремља према Чертољској капији, у позадину ополчења, такође нема успеха.
Ноћу Ходкевич покушава да допреми провијант у Кремљ, али Руси преотимају непријатељску комору; уосталом, 600 хајдука
(коњица састављена од племићких слугу) успева да се пробије до опседнутих кроз Замоскворечје које је било у «зони одговорности» Трубецког. Управо ту је одлучио да се убудуће пробија Ходкевич; рачунао је на несугласице у руским редовима, а такође на слаба утврђења која су град у том правцу штитила. У складу с новим пољским планом, за који Пожарски некако сазнаје, обе стране врше прегруписавање својих снага.
Главнина ополчења се помера на југ и заузима позиције по обали реке Москве. Сам Пожарски је на Остоженки, спреман да сваког трена прегази реку да би пружио помоћ угроженим местима. Његове војводе су смештене дуж Земљаног града; по рову према Земљаном насипу који штити прилаз престоници с југа распоредили су се стрелци са два топа. Трубецки са козацима, изашавши из логора, заузима положај у источном делу Замоскворечја, у Лужницима. Козаци заузимају шанац на споју Ординке и Пјатницке (код Климентовске цркве) који штити пут од Серпуховске капије до Пловећег моста (веза Замоскворечја с Китај-градом).
Пољски логор се прво налази код Поклоне горе, а затим код Донског манастира. Ходкевич са залихама у зору 23. августа поново креће од Сетуње према престоници; Пожарски, који је делом заузео положај код цркве Илије Обичног, делом на месту бившег Дрвеног града, креће на непријатеља.
Пресудни бој започиње у зору 24. августа. Ходкевич изводи последњи покушај да се пробије у Кремљ. Предходница пољске војске је требало да пробије пут заштитници са комором. У сусрет непријатељу креће руска коњица и неколико сати одолева његовој навали. Онда хетман у бој уводи све своје снаге и потискује коњицу; Пољаци отварају ватру на ров у коме су смештени стрелци. Под навалом непријатеља, стрелци су приморани на повлачење.
Освајање утврђеног Земљаног насипа представља несумњив успех Ходкевича. То му је омогућило да у град уведе 400 кола намирница за опсађене. Комора се сместила недалеко од цркве св. Великомученице Катарине на Вспољу.
Последњи хетманов успех представља пробој Мађара Грајевског и запорожаца Зборовског у Замоскворечје и заузимање Климентовског шанца. Пољаци истовремено врше испад из Кремља и такође стижу до шанца. Међутим, непријатељу не успева да се одржи на заузетим положајима.
Без обзира на успехе хетманове војске, Руси не подлежу паници. Њихово повлачење уопште не личи на бекство. Ополченци заузимају погодне јаруге, јаме, шипраге корова, скривају се у рушевинама зграда да би наставили борбу. Утврђивање на новим положајима одвија се стихијски, често на иницијативу самих бораца и млађих старешина.
Предосећајући неминовну катастрофу, вође ополчења овлашћују кнеза Димитрија Лопату да позове управника имања Авраамија и налажу му да наговори козаке да крену у борбу. Авраамију успева да обави тај задатак, и козаци који су се налазили на другој обали реке код Никитске цркве, крећу за саборцима. Два ополчења Трубецког и Пожарског, спојивши се, нападају с обе стране непријатеља код Катарининске цркве. Крвав бој је завршен тако што Руси заузимају утврђење код Климентовске цркве, освајају комору, док су браниоци шанца побијени (само је Мађара погинуло 700). То је била прекретница у бици с пољско-литванским интервентима. Одатле се војска Ходкевича повукла до цркве св. Катарине на Бољшој Ординки, до своје коморе.
Када се смркло, Мињин даје сигнал за противнапад. Узевши са собом коњичког капетана Хмелевског са триста племића, прелази реку Москву и зауставља се преко пута Кримског двора где се налазе две чете непријатеља. Мињин им наноси бочни удар и они се, не сачекавши судар, дају у бекство према пољском логору. Газећи једни друге, чете уносе пометњу у редове других јединица. Притајена руска пешадија такође прелази у противнапад. Козаци, који се налазе на супротној обали, одлучно прелазе реку и подржавају своје. Та демонстрација силе је довољна да Пољаци напусте не само утврђења Земљаног насипа, него и свој логор, оставивши комору са шаторима, заставама и разним залихама. Многи ополченци желе да крену у потеру за Ходкевичем, али их вође мудро убеђују да «у исти дан не могу бити две радости». Застрашени хетман се повлачи ка Донском манастиру и Врапчевим горама, а сутрадан ујутру одлучује да се сместа врати у Литванију.
Тако је у бици 22-24. августа војска хетмана Ходкевича, која је покушавала да се споља пробије у Кремљ, била до ногу потучена и претрпела тешке губитке. Учесници народног ополчења су у бици испољили масовно јунаштво, а њихови руководиоци – високо умеће командовања и личну храброст. Та победа је одлучила судбину непријатељских гарнизона у Кремљу и Китај-граду, и они су 22-26. октобра (4-8. новембра по «новом» рачунању времена) 1612. године положили оружје. Москва је била ослобођена.
Ослобађање Москве од Пољака послужило је као добар подстрек за почетак васпостављања руске државности и општенародно покајање за грехе због којих је Господ нашој Отаџбини послао доба смутње. Тако је 1612. године отклоњена реална опасност губљења државне независности, која је нашој држави од 1605. године претила. Започео је препород и јачање државе. Државе, за коју су проливале своју крв хиљаде знаних и незнаних руских јунака. Та крв је између осталог проливана и на Бољшој Ординки.
Путниче који својим послом журиш том улицом! Заустави се! Одај пошту јунацима што 1612. године на том месту падоше. Макар 4. новембра...
Извори: «Сто великих битака». Москва, 1998.
Сајт војне катедре Московског државног института електронике и математике
