Војно-родољубиво васпитање младог нараштаја представља свестран процес. Осим чисто војних практичних предмета, будући бранилац Отаџбине мора у својој души поседовати чврсте духовне основе које се морају полагати од најранијег узраста, када је дечја душа попут чистог белог листа – шта се ту упише, то ће човек читавог свог живота носити. Нажалост, у савременом животу се у дечје душе од школске клупе често полажу спорне, а понекад и отворено штетне основе. А на рђавом темељу зграда Душе се неће дуго одржати.
Али, хвала Богу, није све тако мрачно у савременом богоотпадничком свету. Има, још има добрих људи који воде праву битку за душе младих грађана наше Државе, полажући у њих од најранијег узраста православне духовне основе, обучавајући их да живе у складу с Божјим Заповестима и да буду чврсти у боју за Веру и Отаџбину.
Један од таквих подвижника је јеромонах Теоктист (Петров) који ево већ десет година упорно, циљано и, отворено говорећи, не без успеха препорађа дух Свете Русије, истина, засад на ограниченој територији. Од 1995. године почиње летопис изванредног места – «Витешке слободе» коју је о. Теоктист основао на најлепшем месту Жигуљовског побрђа на обали реке Усе, притоке Волге.
То је место изванредно у првом реду зато што му нема сличног у савременој историји Русије. То није војно-родољубиви клуб, није друштво љубитеља историјске реконструкције, није дечји логор нити православна школа. То као да је кутак древне, Свете Русије, чудесно пренет у наше немирно доба. Ту, на Жигуљовском побрђу, на територији од 21 хектара, постоји и даље се гради староруско насеље, град, својеврсна витешка погранична тврђава из руских билина (епских народних песама). Ту живе прави витезови (васпитаници заслужено, с пуним правом носе то име) – дечаци и девојчице из многих региона Русије. Управо живе, читавих годину дана, спознајући премудрости витешког живота – под руководством искусних и духовно богатих учитеља учећи традиционалне руске ратничке вештине, историјско мачевање, спретност морепловства Старе Русије, различите занате (ковачки, златовез итд.) и друга умећа којима су савршено владали наши преци. Како каже отац Теоктист, Витешка «слобода» је школа будућих руководилаца државе, будуће националне елите. Уистину, не може постати права национална елита, авангарда народа, онај ко није упознао његову културу, историју, традиције. Овде, у Витешкој «слободи», свако ко жели може уронити у чудесан руски средњовековни живот.
«Слобода» се гради. Пројектује се град мајстора, где ће под руководством искусних учитеља – «војвода» витезови упознавати тајне ковачког заната, ковати оружје, стицати земљорадничка умећа. Али и оно што већ данас постоји у «слободи» осликава сву грандиозност пројекта. Изграђен је витешки дом где током зиме живе витезови. Изграђена је светла пространа школа где витезови уче. А у самом средишту «слободе» изграђен је једини на свету стадион у облику руског витешког шлема с осмоугаоним «мегданом» за двобоје усред њега.
Управо ту је у лето 2005. године одржан први национални празник руске борбе прса у прса на коме се окупило преко 500 учесника и гостију из читаве наше непрегледне Домовине. Међу њима су били председник Међународног савеза руске борбе прса у прса Александар Александрович Полуњин, потпредседник те организације Сергеј Јурјевич Демкин, главни судија професионалне спортске федерације «Драка» (туча) Димитрије Гуљин, официри специјалне јединице «Витез», борци Школе традиционалне руске борбе «Љубки», студенти Руског државног универзитета фискултуре и спорта и многи други. Витез Сергеј Сергејевич Хабаров је приказао најлепшу борбу, победивши на крају госта из Дагестана – између осталог, шампиона своје републике и читаве Русије. По замисли о. Теоктиста такве приредбе треба да постану својеврсна годишња смотра руских бораца у борби прса у прса.
Свугде у «слободи» влада дух братства и једнодушности. То се осећа и по томе што и витезови и учитељи-војводе у знак поштовања једни друге зову искључиво по имену и имену по оцу, и по заједничким трпезама у јединственој заједничкој трпезарији која прима 150 људи. Ту се држи до строге хијерархије – војводе седе за високим столом, старија дружина – за нижим столом, док млађа седи преко пута за најнижим столом. Храна се спрема на лицу места, у јединственој пећи са три отвора, у којој се истовремено могу спремати три јела.
Витезови имају и својеврстан стадион за свакодневно вежбање. Ту се налазе стаза са препрекама, два ринга за мачевање, брвна окачена на ланцима на којима се увежбавају ударци оружјем и песницама, вратила, «крокодили»... Витезови имају и своје коњушнице и хиподром: може ли витез без верног коња-витеза?
У «Слободи» постоји и сопствена мала флота од два руска чамца. На њима су витезови ове године извели поход на веслима по Волги у дужини од 330 километара. Старим руским чамцем је врло лако и занимљиво управљати. Витезови показују изванредно морнарско умеће, складно, ритмично веслају или премештају једро и вешто помоћу њега управљају кретањем чамца.
У историјском стрелишту витезови овладавају руским оружјима за бацање: копљима-сулицама, ратничким секирама, луковима. Ту је и арсенал, складиште мачева, копаља, секира, лукова, верижњача. Све су то направиле војводе и витезови.
Али, као и сви ваљани подухвати усмерени на препород духа Свете Русије, наших традиција и развој истинске културе, и Витешка «слобода» има проблеме – финансијске. Све оно што сада постоји у «слободи» изграђено је незнатним прилозима православних родољубиво настројених људи, ситних и средњих предузетника. Држава недовољно обраћа пажњу на постојање тог јединственог комплекса. Услед тога се тај јединствени пројекат не развија онако брзо како би то желео његов оснивач и стални руководилац јеромонах Теоктист.
Строго узевши, такве «слободе» би морале постојати најмање у сваком федералном округу (идеално – у свакој федералној јединици). Мора се појавити пуновредан државни програм који би такве «слободе» објединио. Оне би користиле држави, обављајући прилично широку лепезу задатака. На пример, ту би током лета могли долазити васпитаници и учитељи војно-родољубивих клубова да буду у додиру с нашом историјом, с нашим традиционалним начином живота, да упију уистину руски светоназор, а истовремено да учествују у практичном раду «слободе» – у такмичењима, походима, турнирима. Сем тога, такве «слободе» могу и морају се потом претворити у својеврсне школе – карике у непрекидном ланцу војно-родољубивог и духовног васпитавања где би се ковали будући управљачки кадрови наше државе. Истовремено би такве установе могле постати место где би се у нормалан живот враћала деца која су из разних разлога остала без родитељског старања. Сада у нашој земљи по најскромнијим прорачунима има преко два милиона деце-беспризорника, деце која апсолутно никоме не требају, чак ни држави. А у таквим би «слободама» огорчени беспризорници, који на читав околни свет гледају смркнуто као вуци, могли да живе и школују се, постепено се мењајући набоље, постајући стварна национална елита која чврсто стоји на традиционалним духовним основама. Васпитаници би после изласка из таквих «слобода» могли да по жељи наставе војно образовање, или да се упишу на факултете и друге високошколске установе. Духовни набој стечен у «слободама», стечена умећа, могли би им касније бити од велике користи.
Нема ничег невероватног у стварању мреже таквих «слобода». У размерама државе финансирање тог пројекта не захтева неке нереалне трошкове. Поједини олигарси и шефови природних монопола месечно зарађују онолико колико је потребно за годишње финансирање седам таквих установа. Опет, позитиван резултат њиховог рада уистину је непроцењив – то су душе наше деце, ишчупане из шапа богоотпадничког света и усмерене на пут чињења добра.
Ствар коју је отац Теоктист започео уистину је важна, животно потребна за духовни опстанак нашег народа. Та ствар није само важна већ и богоугодна – да није тако, не би сада било уистину бајковите Витешке «слободе» на прелепом Жигуљовском побрђу. Тешко да ико сада може замислити сву опсежност будућег пројекта, али је та ствар несумњиво потребна и захтева да читав народ колико може учествује у његовом остваривању. И тек онда када знатан део нашег народа дотакне своје традиције, корене, када упије у себе дух Свете Русије, када се њихове душе испуне бескрајном љубављу према својој прошлости, својој историји, биће могућ духовни узлет нашег народа.
