Сава Росич: Александр Пушкин и сербский крестьянин о расставании

 В твою светлицу, друг мой нежный,

 Я прихожу в последний раз.

 Любви счастливой, безмятежной

 Делю с тобой последний час.

 Вперёд одна в надежде томной

 Не жди меня средь ночи тёмной,

 До первых утренних лучей

     Не жги свечей.

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, зора свиће, нахрани пилиће.

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, вежи кера, свану зора бјела.

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, гаси свјећу, јер ја доћи нећу.

Ой, пора, пора, вставай, крошка, уже заря,

Вставай, крошка, рассветает, накорми цыплят.

Ой, пора, пора, вставай, крошка, уже заря,

Вставай, крошка, привяжи пса, белеет заря.

Ой, пора, пора, вставай, крошка, уже заря,

Вставай, крошка, туши свечу, ведь я не приду.