Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.11.2017/

Слова у свечаним одеждама

Источник: православна породица

 

     

ОЛГИЦА СТЕФАНОВИЋ

     

СЛИКОВНИ БУКВАР ПРАВОСЛАВЉА

     

     

Ове јесени Градска библиотека из Новог Сада обрадовала нас је својим новим издањем – Сликовним букваром православља Олгице Стефановић. Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном сродству са оним нашим „обичним, старим“ букваром, него је овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита обличја...

     

Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна, јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у својим свечаним и раскошним одеждама. Сва попут детета које се прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. Сва попут анђела који украшавају Царство небеско.

     

Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Како каже др Жарко Димић: „И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави, учењу и знању.“

     

     

Слова су овде украс, али и оно што самим собом бива украшено, како то истиче Драгомир Ацовић. Са друге стране, записи који су обасјани смерним ватрометом тих слова и ликова, сведени су колико на основне, насушне истине, толико и на дубокомислен и песнички говор духовника и богослова Српске православне цркве.

     

У моћном окружењу таквог краснословља, нека утврђена академска правила навођења текстова  морала су донекле да устукну. Да устукну пред Лепотом. Записи, понекад дати у целини, а понекад у деловима,  углавном су наведени као цитати, али неки од њих су невидљиво испреплетани са ауторкиним речима у виду слободних парафраза. Речи духовника и песника, попут река понорница, изненадно избијају на површину да би се исто тако изненадно изгубиле у дубинама и заметнуле свој траг. Једноставно (наизглед), као када се пише песма, као када се разговара са децом.

     

     

Оптерећивати овакву књигу академском доследношћу и прецизношћу, књигу која нити је историографска, нити је теолошка или филозофска – било би неприкладно. Наравно, имена аутора и њихових дела наведена су (засебно) у књизи. Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Весне Башић: „Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потврђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.“ Или, речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.“

     

Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.

     

Дамир Малешев

     

     

 

     

 

     

 




Просмотров: 2087