У апсолутно незаконитој судској инстанци познатој као Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), 22. новембра ће бити изречена пресуда српском генералу Ратку Младићу. Рећи да је садржај пресуде унапред познат, не значи ништа. За злогласну „међународну заједницу“ чије је живо оваплоћење МТБЈ (у даљем тексту – хашко судилиште), Ратко Младић је постао злочинац већ у том тренутку када је, остајући веран војничкој заклетви, устао на заштиту своје Отаџбине, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – када је крајем јуна 1991. године био пребачен у Книн (Република Српска Крајина) за команданта 9-ог корпуса ЈНА. Тамо је он не само успео да разблокира касарне ЈНА које су се налазиле блокиране од стране хрватских усташа, него је и прешао у офанзивна дејства узевши под контролу низ важних објеката које су пре тога држали Хрвати.
Своју кривицу он је продубио у мају 1992. године када је био постављен за начелника штаба и команданта Другог војног корпуса ЈНА са штабом у Сарајеву. Наравно, кривицу је продубило не само постављање, него и то што је Младић приступио формирању регуларне армије од припадника Југословенске војске и територијалне одбране из Босне и Херцеговине, као и бораца добровољачких одреда који су се већински састојали од Срба који су се осмелили на „дрско супротстављање“ (у очима „међународне заједнице“) злу, које је потпуно отворено изјавило и продемонстрирало да намерава да уништи српско становништво бивше југословенске републике Босне и Херцеговине. Тада је он и постао Врховни командант Армије Републике Српске (АРС) и то остао до децембра 1996. године.
Може се утврдити да је пресуда Младићу била потписана и изречена званично већ 11. јула 1996. године, када је „међународна заједница“ у лицу хашког судилишта, издала налог за хапшење српског националног хероја.
* * *
Ратко Младић је био приморан да се повуче у истинску илегалу после хапшења и изручења у Хаг Слободана Милошевића, у лето 2001. године. Отворено прозападно руководство Србије кренуло је у истински лов на Младића. Довољно је рећи да је за његову главу расписана награда од 1 милион евра. У октобру 2010. године за „информацију која би помогла хапшењу Младића“ одређена је већ награда у висини 10 милиона евра. Колонизатори и њихови сатрапи су увек високо ценили главе бораца за слободу и независност.
Несумњиво да су сарадници и присталице генерала из безбедносних ресора и специјалних служби помогли Младићу да избегне хватање и испоручивање Хагу, које би без њихове помоћи било неизбежно. Током 2006. године разоткривена је група грађана која је организовала у Београду мрежу за подршку националном хероју, који је био принуђен да се скрива од иностраних „ловаца за главама“ и српских колаборациониста.
Несумњиво да је подршка управо из структура специјалних служби дозволила генералу да остане на слободи тако дуго време. Схема дејстава присталица Младића из специјалних служби била је веома проста. Информација о предстојећој операцији за хватање генерала, пошто је откривено место његовог лоцирања, процурила би у медије. Генерал би добио сигнал и једноставно би муњевито мењао место сакривања.
Тим пре чудно изгледа историја његовог хапшења 26. маја 2011. године.
У другој половини маја 2011. године, низ српских и српско језичких листова саопштили су да је београдска врхушка дала „зелено светло“ свим специјалним службама за почетак опширне акције потраге за Ратком Младићем. Између осталог, српско језички франкфуртски портал „Вести онлајн“ је саопштио да у тој акцији први пут треба да узму учешће и сарадници западних специјалних служби.
Неколико неименованих извора „Вести“ су саопштили издању о најширој акцији у потрази за Младићем и навели су два могућа датума за које се спрема „завршно решење питања“ о Младићу. То је 6. јун, када главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц буде наступао у УН са извештајем о сарадњи Србије и Хашког трибунала, и то је септембар, када руководство ЕУ буде разматрало кандидатуру Србије за „зближавањем са ЕУ“.
Тих дана су и београдске „Вечерње новости“ такође писале о значајном интензитету у потрази за генералом.
На тај начин је Младић био поново информисан да су га открили. Због чега он није променио своје место скривања, као што је то радио и раније? Да ли су само старост и болест одиграли своју улогу? Или се нашао неки „добронамерник“ који је наговорио човека са подривеним здрављем да се преда. Онда уз какве услове? Ја могу претпоставити, чак утврдити, да је ту било и уцена по питању живота генералових рођака. Неко је наговестио генералу да ће, уколико он поново побегне или примени оружје (које је имао са собом приликом хапшења), погинути неко од његове најближе родбине. Та судбина би чекала и човека блиског Младићу уколико би он разгласио чињеницу са уцењивањем. Пошто је 1994. године преживео убиство своје 23-годишње кћери, Ратко је, по тој логици, био принуђен да се покорно сагласи. Тешко је наћи друго објашњење онога што се десило ујутро 26. маја у селу Лазарево.
* * *
После хапшења и затварања генерала у затвор хашког судилишта, јавност је покушавала да створи комитет за заштиту Ратка Младића. На жалост, на фону изјава представника МИД РФ о томе да се они надају на „праведно разматрање предмета“, покушаји стварања таквих комитета су у најмању руку изгледали као некакав нејасан сан, посебно када се један од учесника руског комитета, посланик Државне Думе Русије, заклео да ће „довести у Москву Младића жива и слободна“. Истовремено, сарадник руског стратешког института који се сматра водећим, којим је руководио бивши обавештајни генерал, недвосмислено је изјавио: „Ја не скидам са Ратка Младића одговорност за то што је починио. Хашки трибунал несумњиво има шта да му предочи“. Самим тим је још једном формално легитимизован незаконити судски орган. nasledie.ru/node/5122
Штавише, представник РФ у СБ ОУН ни једном није гласао за затварање хашког судилишта, сваки пут се уздржавао при гласању о продужетку „пуномоћја МТБЈ“. Последњи пут је таква одлука прошла у децембру 2014. године. Оштро негативну оцену читаве двадесетогодишње позиције руских дипломата по питању МТБЈ дали су 27. марта 2013. године, посланик К. Затулин и правник, стручњак за међународно право А. Мезјајев.www.materik.ru/institute/tv/detail.php?ID=16204
* * *
Садашње кривично право у Европи је толико хумано, да ће предвиђени за најстрожу казнену меру, херој српског отпора Ратко Младић, добити веома људску „доживотну робију“, попут данас већ покојног његовог најближег сарадника и заменика генерала Здравка Толимира.
Пресуда српском националном хероју ће бити не само завршно оверавање печатом у сведочењу о „несумњивој кривици“ Срба у распиривању „најстрашнијег европског рата ХХ века“ и у спровођењу „најстрашнијег покоља после Другог светског рата“. Сценарио предвиђа постављање ултиматума Србима – или ћете се ви одрећи од својих врлина оличених у Младићу – части, достојанства и идентитета – истовремено га признајући заједно са целом „међународном заједницом“ као „крвавог касапина, злочинца број један“ југословенских ратова, или… Међутим, никаквог „или“ неће бити. У српским уџбеницима историје Ратко Младић ће бити представљен управо као ратни злочинац. И ако услед разумљивих околности руководство Републике Српске (РС) себи не дозвољава да се сагласи са одлуком хашког судилишта по предмету држављанина РС и првог председника земље Радована Караџића, то, како ће се понашати званични Београд у односу према држављанину Србије Ратку Младићу, буди много више стрепње.
Но, оно што је најважније, 22. новембра се доноси пресуда последњем вођи отпора америчком хегемонизму у свету, који је још жив. Младић је не једном у својим интервјуима приказивао себе као доследног борца против америчког диктата у свету, као борца против агресивног ширења НАТО пакта. У свом последњем обраћању „Руским пријатељима“ он је писао да је рушење СФРЈ које је починио НАТО први корак светске америчке агресије, чији је крајњи циљ – овладавање целокупном територијом Евроазије.
Но, он је на то упозоравао још од самог почетка рата у Југославији, када се још није догодио 24. март 1999. године, када још нису били разорени и згажени Ирак и Либија, када НАТО авиони још нису били на сат лета до Москве.
Нису хтели да слушају, одбили су да подрже, нису хтели да спасу… Сада немојте говорити да вас нису упозоравали!
„Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“.
Ратко Младић, 5. фебруар 2013. године.