„Писмо Стаљину“ Захара Прилепина, написано у име „руске либералне јавности“ – када се појавило – изазвало је праву буру. Али, не краткотрајну и брзопролазну. Сада је „Писмо Стаљину“ у свом „Бесогону“ – вратио под рефлекторе филмски режиссер Никита Михалков.
( Никита Михалков у својој емисији Бесогон)
„Писмо Стаљину“ Захара Прилепина, написано у име „руске либералне јавности“ – када се појавило – изазвало је праву буру. Али, не краткотрајну и брзопролазну.
И зато што је погодило у живац и западне владајуће русофобе који деценијама покушавају да СССР и Стаљину подметну кривицу за избијање Другог светског рата, а њега да макар изједначе са Хитлером.
И зато што је скинуло „до прљавих гаћа“ руске либерале, који су америчке слуге, па своју издају, историјску и пљачкашку природу и стерилност деценијама покушавају да оперу оцрњивањем и СССР и (још више) Стаљина.
Сада је „Писмо Стаљину“ у свом „Бесогону“ – вратио под рефлекторе филмски режиссер Никита Михалков. У целости га је унео у ту своју ауторску емисију.
Ево зато Прилепиновог „Писма другу Стаљину“.
Социјализам је изграђен.
Настанићемо у њега људе.
Борис Слуцки
Ми смо се настанили у твом социјализму.
Ми смо разделили земљу коју си ти створио.
Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.
Ми смо продали ледоломце и атомске бродове које си ти изградио и себи купили јахте. Иначе, то уопште није метафора, то је факат наше биографије.
Зато нас твоје име бриди и сврби изнутра, хтели бисмо да ти никад ниси постојао.
Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било наше дедове и прадедове подавили би у гасним коморама брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, а наше питање било би коначно решено. Ти си уморио седам наслага руских људи да би спасао живот нашег семена.
Када о себи говоримо да смо ми такође ратовали, ми схватамо да смо ми ратовали само у Русији, са Русијом, на грбачи руских људи. У Француској, у Пољској, у Мађарској, у Чехословачкој, у Румунији и свуда даље, нисмо успевали да се боримо
тако добро, тамо су нас скупљали и спаљивали. Успели смо само у Русији, где смо под твојим мрским окриљем нашли избављење.
Ми не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кучко.
Али, потајно ми знамо: да тебе није било – не би било нас.
То је уобичајен закон постојања човека: нико не жели да неком буде дуго захвалан. То замара! Сваког човека нервира и мучи ако је неком дужан. Ми желимо за све да будемо захвални само себи – својим талентима, својој храбрости, свом интелекту, својој снази.
Тим пре, не волимо оне којима смо дужни велику суму новца коју нисмо у стању да вратимо. Или не желимо да вратимо.
Зато желимо да ствари прикажемо тако као да нисмо ни позајмљивали од тебе него сами зарадили, или нам је неко донео на поклон сто кила новчаница у великим апоенима, или су просто ником непотребне лежале – да! изврсно! лежале ником непотребне и ми смо их просто покупили – тако да, откачи се, откачи се, мичи нам се с очију, нестани, гаде.
Да бисмо се избавили од тебе – стално смо измишљали нове приче у жанру алтернативне историје, у жанру варања и подвала, у жанру тупоглавих лагарија, у жанру чаробне и подле демагогије.
Ми говоримо – а то је редак случај да ми говоримо готово истину – да ти ниси жалио и да си повремено истребљивао руски народ. Ми традиционално увећавамо број жртава десетине па чак и стотине пута, али, то су детаљи. Главно је да прећуткујемо да нама самима нимало није драг ни овај народ, ни његова интелигенција. За садашње гигантско, непрестано нестајање становништва земље и народне аристократије ми неуморно и несебично оптужујемо – какав диван парадокс! – тебе! Па, нисмо то ми убили руско село, руску науку и срозали руску интелигенцију на ниво гоља и копилана – то си, немој да се смејеш, све ти. Ти! Који си умро пре 60 година! А ми уопште немамо везе с тим. Кад смо ми овде дошли – све је већ било разбијено и пропало. Ми смо своје милијарде зарадили сами, својим трудом, из ничега! Кунемо се нашом мамом!
У крајњем случају, у одумирању руског етноса ми видимо објективан процес. Па, у твоје време су убијали људе, а у наше време умиру сами. Ти чак ниси успевао да их толико много убијаш колико они данас брзо умиру по сопственој вољи. Објективност, зар не?
И још, ми убедљиво говоримо да је Победа остварена упркос теби.
Истина, мало чудно, али од тог времена у Русији се ништа не дешава упркос. Например, она никако не постаје рационална и моћна сила ни упркос, чак ни захваљујући нама и нашој креативној активности. Опет парадокс, ђаво га однео.
Ми говоримо да си ти лично желео да започнеш рат, иако нисмо нашли ниједан документ који то аргументује.
Ми говоримо да си ти убио све црвене официре, а понекад чак и уздижемо на пиједестал војне експерте које си ти убио, а оне које ниси ти убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Бљухера, али си оставио Ворошилова и Буђонија. Зато су последња два тупоглавци и копилани. Да се десило обрнуто, и Тухачевски и Бљухер остали живи, онда би они били тупоглавци и копилани.
Шта год да је било, ми поуздано знамо да си ти обезглавио армију и науку. То што смо ми у твоје време упркос теби имали армију и науку, а у наше време не може да се разабере ни једно ни друго – не укида наше уверење.
Ми говоримо да уочи ужасног рата ти ниси хтео да се договориш са „западним демократијама“, упркос чињеници да су се неке „западне демократије“, као што ми потајно знамо, саме одлично договарале са Хитлером, а да су друге западне, као и поједине источне демократије, исповедале фашизам и градиле фашистичке државе. Штавише, финансијски кругови Сједињених Америчких Држава озарених неземаљском светлошћу истовремено су улагали огромна средства у Хитлера и његову погану будућност.
Ми смо опростили све и свима, ми нисмо опростили само теби.
Тебе су мрзиле и „западне демократије“ и „западне аутократије“, и исти они финансијски кругови и још увек мрзе, зато што памте са ким су некад имали посла.
Они су имали посла са нечим што је према свим показатељима супротно нама. Ти си – друга полазна тачка. Ти си други пол. Ти си носилац програма који никада неће моћи да појми наша паланачка свест.
Ти си био на челу земље која је победила у најстрашнијем рату у читавој историји човечанства.
Мржња према теби сразмерна је само твојим делима.
Омрзнути су они који раде. Према онима који ништа не раде нема никаквих замерки. Шта су радили шефови Француске или Норвешке, или, рецимо, Пољске када је тај рат почео, да подсетим?
Они нису издавали наређење: „Ни корак назад!“ Они нису уводили одреде за специјалне задатке да би „спасили сопствену власт“ (ми, алтруисти и бесребреници, волимо баш тако да говоримо о теби). Они нису бацали пукове и дивизије под метке и гранате нити поља заливали крвљу ради неке узвишице. Они нису приморавали тинејџере да раде у војним фабрикама, они нису уводили зверске казне због кашњења на посао. Не! Милиони њихових грађана само су спокојно и одговорно радили за хитлеровску Немачку. Како се њима може замерити? Замерке читавог света окренуте су према теби.
У твоје време утемељене су основе за освајање космоса – да си ти поживео мало дуже, полетање у космос десило би се за твога живота – а то би било потпуно неподношљиво. Можеш ли да замислиш? – цар, бркати цезар који је прекројио читав свет и човека, као птиче, избацио изван граница планете – из своје увек задимљене луле!
Е, да си поживео још пола века – нико не би велику космичку одисеју трампио за ајфоне и компјутерске игрице.
Да, сем тога, у твоје време створили смо атомску бомбу – што је спасило свет од нуклеарног рата, а руске градове од америчких нуклеарних удара, после којих би уместо Петербурга била топла и светлуцаво-фосфорна Хирошима, а уместо Кијева – облачни и мирни Нагасаки. И то би био тријумф толико нам драге демократије.
Ти си учинио Русију оним што она никада није била – најјачом земљом на земаљској кугли. Ниједна империја током читаве историје човечанства никада није била толико јака као Русија у твоје време.
Коме се све то може свидети?
Ми се веома трудимо и никако нам не успева да профућкамо и спискамо твоје наслеђе, твоје име, да светлу успомену на твоја велика остварења заменимо црном успоменом на твоје – да, реалне и, да, чудовишне злочине.