Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/22.9.2019/

У знак сећања на Брата

 

     

Чланак сам насловио у част филма који је дотакао и испричао судбину тог младића. Ако се сакупи читав његов животни пут у једну слагалицу, постаје јасно зашто ваљда на територији Заједнице Независних Држава више нема тог врха који он није освојио. Његова храброст запрепашћивала је чак и ветеране који су прошли не једно жариште, а жеља за окршајем бацала је у засенак сопствени нагон самоодржања. Ко зна како би изгледао даљи живот тог младог и врло храброг момка да тог дана није отишао у акцију? Ради се о задивљујућем човеку задивљујуће судбине. О Дмитрију Чекалину.

     

     

Дмитриј Чекалин

     

И читав свет је мало.

     

Дмитриј се родио 3. јануара 1971. године у Москви. О његовом детињству нам готово ништа није познато. Знамо да је живео у обичној пуновредној породици. Нажалост, родитељи му више нису живи. Дмитриј је са 16 година открио свет планинарења при Московској високој енергетској школи и учествовао у такмичењима. Пешице је одлазио до Бауманске у спортску дворану где је постојао терен прилагођен за планинарење и касно увече се враћао кући.

     

Дмитриј је јако волео планинарење. Сви који су га знали причали су о његовој упућености у планинарење и вештини опстанка у екстремним условима.

     

Нисам га дуго познавао, али многе људе сам заборавио, а Диме се сећам. Ствар је у његовој личности и карактеру. Сећам се, питали су га шта би изабрао: живот или новчаник, одговорио је – нож.

     

(с) Марат К., друг Дмитрија у време планинарења.

     

 

     

После земљотреса у јерменском граду Спитаку 1988. године, седамнаестогодињи Дмитриј је сместа све оставио и кренуо да као добровољац спасава људе из рушевина, где су његове планинарске вештине биле тако потребне. Тих дана погинуло је преко 25.000 људи.

     

     

А у лето 1990. у клисури Адирсу (околина Елбруса) упознао се са Владиславом Касином (будући ветеран Придњестровља, Босне и Косова), који му је помогао да смири сукоб са тамошњим становништвом. Тако је почело њихово пријатељство и побратимили су се. Такође треба истаћи да су нешто касније обојица учествовала у евакуацији тела Николаја Берјозкина са северне падине Елбруса (5.000 метара!), које је тамо лежало од 1982. године.

     

     

Елбрус

     

 

     

Дмитриј је почетком 1990-их година позван у редове Совјетске армије и почео да служи у „планинарској“ спортској чети. Током службе командир га је „протерао“ у цивилство, где се бавио индустријским планинарењем (кречио облакодере итд.) и део зараде је давао командиру да затвара очи на Чекалинову одсутност.

     

Дмитриј није горео од жеље да, како је говорио, „гради викендице генералима“ и није журио да се врати у војну јединицу. А у то време је започело оно што нико није очекивао. У Молдавској ССР избио је међуетнички сукоб између становништва руског говорног подручја у Придњестровљу и прорумунски настројених Молдаваца. Чекалин не само да је просто хтео тамо да оде, он је хрлио у Придњестровље у рат.

     

     

Рат у Придњестровљу – пролеће-лето 1992. године

     

Није ми успело да свог побратима, свог брата зауставим. Мој главни унутрашњи мотив одласка да ратујем у Придњестровљу био је један – кренуо сам због свог брата, који је тамо просто хрлио. Руке би му се тресле кад чује да негде Русима ограничавају права и тако даље.

     

(с) Владислав Касин у интервјуу каналу Cassad TV.

     

     

Владислав Касин на Косову.

     

Помози нам, Русијо!

     

И Дмитриј је отпутовао. Имао је 21 годину. Оставио је „службу“ и индустријско планинарење. А скупа са њим отпутовао је и његов побратим Владислав Касин. Обојица су ратовала код Тираспоља од пролећа 1992. године.

     

Дезертер Совјетске армије. Дојадило му да гради викендице својим командантима. Два месеца пре демобилисања. Допутовао је да помогне нашој браћи-Словенима.

     

Од Придњестровља ће започети препород Русије. Ми тако сматрамо. Влада препушта Русе милости Република. Ако Американцима узму десет талаца, дотераће своју шесту флоту. А овде је 800.000 руских талаца које су продали, предали. Да скратим, ми се не слажемо са политиком наше... Зато смо овде.

     

„Помози нам, Русијо!“ је филм који прича о тешком рату у Придњестровљу. Тај филм смо јако дуго тражили. Веома смо захвални Михаилу Поликарпову (писац, публициста, војни историчар, ратовао у 3. Руском добровољачком одреду) за тај филм. И то је само мали исечак на коме се види Дмитриј.

     

До лета 1992. рат се завршавао и многи руски добровољци почели су да размишљају шта ће даље. Већина је одлазила у Русију. Али Дмитриј се још није „наратовао“. Рат га је обузео, што се често дешава са онима који су „ратовали“ и Дмитриј је одлучио да оде у Босну у рат. Владислав Касин се вратио у Русију. После краћег боравка код куће Чекалин је рекао родитељима да иде да ради и крајем децембра 1992. стигао у Југославију, где се већ увелико одигравао грађански рат. Тамо се прикључио Руском добровољачком одреду (РДО 2) чије језгро су чинили ветерани Придњестровља. Срби су их крстили „Царски вукови“. Командир одреда био је чувени „Ас“. Дмитриј је почео да проучава од Срба добијени митраљез М53 југословенске производње, што је копија немачког МГ-42.

     

     

Митраљез МГ-42

     

     

2 РДО одлази у акцију. Почетак 1993.

     

Током борбе за село Тврковићи фебруара 1993. Дмитриј је применио своје спасилачко искуство. Приликом приласка селу неколико козака је настрадало у експлозији. Врло је тешко износити рањенике по снегом покривеним балканским планинама и том вештином малтене нико из РДО није владао. Осим Чекалина. Он је сместа почео да се бави око рањеника и њиховог превијања. Од приручних средстава направио је носила. Сви су били усхићени његовим умећем. Приликом ношења другова по планинама, што је потрајало неколико сати, добровољци су се на носилима смењивали на сваких 10-15 минута, а он ниједном.

     

Сећам се, када смо износили рањеника, Дима је брзо направио носила од приручних средстава а онда смо кренули кроз планине. За три сата превалили смо свега 200 метара. 200 метара! Рањеник је био врло крупан. Дима је једини без замене теглио до краја. Премда су се остали смењивали на сваких 10-15 минута.

     

(с) Ас, командир 2 РДО

     

 

     

Последња кота.

     

Јануара 1993. започеле су борбе код града Рудо, готово сасвим заузетог од муслиманских снага. Српске јединице уз подршку 2 РДО и Козачког одреда прискочиле су у помоћ. У првој етапи борбе Дмитриј је деловао у саставу ударног одреда. Чекалин је током свих ратова испољавао такву храброст да су се чудили чак и они који су свашта прошли. Ево како је о њему говорио његов друг из Босне Игор Гиркин (сада познатији као Игор Стрелков – бивши командант Војске народне одбране Доњецке Народне Републике) у свом „Босанском дневнику“:

     

Веома храбар, склон непромишљеном ризику.

     

У другој етапи борбе Дмитриј је био у саставу козачког одреда и ратовао је са противником на планинској окуци. Налазио се на оклопу козачког оклопног транспортера БРДМ који је ватром из тешког митраљеза пробијао пут пешадији.

     

Дима је био онижи, нешто преко метар и шездесет и окретан. Био је романтичар. Још се и љутио на мене што га у једну акцију нисам повео, где сам био принуђен да глумим Александра Матросова (црвеноармејца који је својим телом затворио митраљеско гнездо 1943. – прим. прев.). Стално ми је понављао: „Тако сам желео да учествујем у том боју, тако сам хтео...“ а ја сам му одговарао: „Димо, имаћеш читаву гомилу таквих бојева, до миле воље ћеш се наратовати“.

     

(с) Ас, командир 2 РДО.

     

 

     

А онда је дошао 10. март. Тога дана вођене су тешке борбе код Прибоја.

     

Током борбе су почели да опкољавају Муслимане, и Дмитриј, са својственом му храброшћу, поче да моли од командира дозволу да митраљеском ватром одсече отступницу противнику и заузме позицију код неког дрвета. По завршетку борбе Чекалина тамо није било. Нашли су га 200 метара од дрвета! Исувише занет борбом, он се ипак одвојио од својих другова прогањајући непријатеља и на крају остао сам, без подршке сабораца. Муслимани су, схвативши да је Дмитриј сам, одлучили да га нападну. И ту се десило нешто несхватљиво. Нико не зна шта се заправо збило, ма са ким од добровољаца да сам разговарао. Самоубиство или као да је залутали метак погодио бомбу у тренутку бацања.

     

Дмитријево унакажено тело лежало је на снегу. На његов прст био је натакнут осигурач од бомбе, из чега су закључили да је то сам учинио. Сваки добровољац од оних који су Чекалина знали говорио је да је он највероватније сам себе дигао у ваздух како не би био заробљен. У борби је носио маскирно одело, а под њим борбени прслук. Пошто је маскирно одело било неудобно, Дмитрију није успело да извуче резервни оквир из џепа прслука да замени испуцани. Његов оквир у аутоматској пушци био је сасвим празан. Није имао времена да цепа маскирно одело на себи. Чекалинова погибија остала је врло замршена прича.

     

Сећам се очију руског добровољца Димке Чекалина. Сећам се шта је учинио када више није могао да пуца... Колико ми је познато, остао је насамо са непријатељем, занео се, али сумњам да је ико видео да он не може да ишчупа оквир.

     

(с) Вјачеслав Бубљејов, козак Козачког одреда

     

Дмитриј као да је предосећао своју смрт. Написао је завештање 7. марта, три дана пре погибије. Завештао је да се од 1.000 марака колико му посмртно следује 900 марака да родитељима, а 100 за букет од 25 ружа његовој вереници Наталији. Све то учинио је сада већ познати саборац Игор Гиркин „Стрелков“. Осим тога, он је и Чекалинове ствари вратио натраг у Москву.

     

     

Извештај о погибији војника

     

 

     

Испричао сам родитељима да је убијен метком. А мислим да је извршио самоубиство. Оправдано или не – Бог зна.

     

(с) Игор Гиркин, борац 2 РДО

     

     

Медаља хероја Милана Тепића

     

За испољену храброст у борбама против армије Републике Босне и Херцеговине, руководство Републике Српске посмртно је наградило Дмитрија Чекалина највишом војном наградом – медаљом „Хероја Милана Тепића“. То није једина Дмитријева медаља. Награђен је и крстом „За одбрану Придњестровља“.

     

     

Крст „За одбрану Придњестровља“

     

Чекалин је сахрањен крај села где је и погинуо. Код Прибоја. Он је једини Рус на том гробљу. Током трајања рата његов гроб је био запуштен и само су чудом успели да га пронађу. Захваљујући напорима руске ваздушно-десантне јединице у саставу миротвораца Дмитриј је поново сахрањен на другом месту и постављена му је спомен-плоча.

     

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 

     

 




Просмотров: 1950