Историја жостовског заната почиње почетком XIX века, када у низу подмосковских села бивше Тројицке општине (сада Митишчински рејон Московске области) – Жостову, Осташкову, Хлебњикову, Тројицком и другим – настају радионице за израду осликаних лакираних рукотворина од папирмашеа (папирне масе помешане с лепилом, кредом и др.). Прво предузеће за израду лакираних предмета била је фабрика трговаца Коробова-Лукутиних, основана крајем XVIII века у селу Федоскину, 7 км од Жостова.
Упоредо с табакерама и другим мањим предметима – новчаницима, кутијицама и другим, у појединим радионицама током 1830-1840-их година почињу да се израђују и послужавници, овални или округли, прилично скромно орнаментисани – најчешће само златним бордурама. И они су прављени од папирмашеа.
Средином и поготово у другој половини XIX века расте производња послужавника у Жостову и околним насељима, с тим што је папирмаше заменило гвожђе. Гвоздени послужавници су постепено истиснули табакере и друге «папирне» предмете из радионица Тројицке општине.
Повољан положај у близини престонице обезбеђивао је занату стално продајно тржиште и омогућавао избегавање посредништва накупаца, док су из Москве набављани сви материјали потребни за производњу.
И Жостово је попут других врста народне радиности око 1910. године запало у кризу. Тражња послужавника је опала, производња је смањена. Мајстори су одлазили у пољопривреду и печалбу. Преостали су 1912. године у селу Новосиљцево организовали Радну задругу, али се она убрзо распала.
Тек током 1920-их година, са свеопштим успоном народне уметности и препородом задруга у многим местима, оне настају и око Жостова, објединивши се 1928. године у једну «Метални послужавник», од 1960. године под новим називом Жостовска фабрика декоративног осликавања, која и данас постоји.
1920-1930. године нису биле лаке у историји Жостова. Тенденције праволинијског увођења савремености и реализма у совјетској уметности уопште доводе су до тога да организације које руководе народним занатима покушавају да промене традиционалан правац њиховог развоја, уводећи у жостовско сликарство примере орнаменталних и тематских композиција – радове професионалних уметника без узимања у обзир специфичности локалне уметности, с обележјима сликарства на платну и натурализма. Водећи уметници Жостова схватали су колико су такве новотарије стране самој суштини народног стваралаштва, умели су да им се одупру и нове идеје усмере на продубљавање традиционалног мајсторства.
1960-е године отварају ново поглавље у историји Жостова које још увек траје. Уметничко осликавање послужавника све више стиче високи углед и популарност не само робом широке потрошње, већ и јединственим рукотворинама водећих мајстора који све чешће привлаче пажњу на многобројним изложбама у земљи и иностранству.
Жостовски послужавници су током своје историје од предмета свакодневне употребе постали самостални декоративни панои, а занат који је некада служио као помоћна делатност уз земљорадњу, стиче статус јединствене врсте руске народне уметности.
Декоративно сликарство Жостова данас доживљава успон. То не значи да у животу тог заната нема потешкоћа. Оне постоје у свим областима наше културе која је принуђена да одолева савременој непромишљеној комерцијализацији. Жостово опонашају, покушавају да имитирају стил па чак и манир уметника. Али само неупућени у ову уметност могу да се преваре. Колектив који се бави овим занатом, изузетно је стручан, што је постигнуто дугогодишњим истрајним радом и стваралачким трагањем, усавршавањем вештине и сталним угледањем на најбоље узоре из наслеђа старих мајстора. Томе треба додати проучавање историје уметности, класичне мртве природе и разних врста руске примењене и народне уметности, чиме се допуњава «арсенал» мајстора. Приврженост мајстора уметности и заокупљеност својим стваралаштвом заразили су омладину, тако да мајсторе наслеђује нови нараштај, што значи отворен пут за даљи живот заната.
