Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/10.7.2020/

На првој и последњој идентитетској линији

Источник: Печат

 

     
     

Шта је на Првој интеркатедарској србистичкој конференцији, одржаној 19–21. јуна 2020. године у Тршићу, речено (и учињено) поводом ситуације у којој се последњих деценија статус српскога језика и књижевности све више урушава и у образовном систему, и у свакодневној употреби?

     

Српски језик и српска књижевност, уз српско ћириличко писмо, основни су идентитетски критеријуми српскога народа. Истовремено, Српски језик и књижевност јесте најзначајнији наставни предмет у основном и средњем образовању и наставни језик (језик образовања) за све друге предмете. Међутим, последњих деценија статус српскога језика и књижевности се све више урушава како у образовном систему, тако и у свакодневној употреби. Свесни те чињенице, српски филолози из свих релевантних наставно-научних и научних институција на којима се изучавају српски језик и српска књижевност одржали су 19–21. јуна 2020. године у Тршићу Прву интеркатедарску србистичку конференцију, на иницијативу Програмског одбора конференције, а у организацији Научно-образовно-културног центра „Вук Караџић“. Најновији догађаји око изостављања многих српских канонских писаца из гимназијског програма, а који су дошли неколико месеци након заказивања конференције, само су указали на дубину проблема и неопходност једног оваквог скупа.
На конференцији је поднето више реферата у којима су анализирани основношколски, средњошколски и универзитетски програми наставе српског језика и књижевности, између осталих: Питања српског језика и књижевности у основној школи (проф. др Рајна Драгићевић), Питања српског језика и књижевности у средњој школи (проф. др Александар Милановић), Српска књижевност у настави у средњој школи (проф. др Бошко Сувајџић), Питања српског језика и књижевности на учитељским и/или педагошким факултетима (проф. др Александар Јовановић), Питања српског језика на несрбистичким филолошким катедрама и на ненаставничким факултетима (проф. др Милош Ковачевић), Питања српског језика и књижевности у Републици Српској (проф. др Миланка Бабић), као и читав низ изузетно значајних кореферата проф др. Вељка Брборића, проф. др Зоране Опачић, проф др. Александра Јеркова, проф. др Весне Ломпар, проф. др Славка Петаковића и других. Уз присутна различита виђења појединих проблема и њиховог решавања, истраживања су указала на читав низ системских недостатака који урушавају наставу матерњег језика и књижевности, почев од недовољног броја часова у основној и средњој школи, преко непостојања наставе српског језика чак ни на наставничким факултетима, па све до кратких рокова за израду наставних планова и пренаглашавања тзв. исходовне наставе, умногоме погубне по идентитетске предмете. Занимљиво је, рецимо, поменути да је српски језик у наставним плановима у Србији имао крајем XIX века неупоредиво већи број часова у основној школи (10 – 1894, у просеку 7.5 – 1891, 7 – 1926, између 6 и 10 – 1945), да би од 1950. године он био свођен и сведен на данашњи број. Слична ситуација је била и у средњој школи, с тим што је у њој, поред основног, било више обавезних предмета из овог подручја. Изгледа да су наши преци добро знали оно што смо ми лако заборавили.
На конференцији су једногласно усвојене две декларације о српском језику и књижевности: 1) Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи; 2) Декларација о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима. Обе се овде доносе у целини.
Многе од проблема с којима се суочава српски језик и књижевност у свим сферама своје употребе није могуће на одговарајући начин решити без хармонизације филолошких и политичких деловања. Организациони одбор Конференције је већ упутио декларације нашим највишим политичким, образовним и културним институцијама. Оне нису донете из синдикалних разлога, да би се добио покоји час више и да би се запослио већи број наставника српског језика и књижевности. За њихово прихватање и примену неопходно је ново сагледавање улоге матерњег језика и књижевности, и уопште идентитетских предмета, у нашем образовном систему. (Зато су питања где наћи додатни број часова и примедбе о преоптерећености ученика у овом случају беспредметне и служе као могући изговор: не ради се о повећању укупног броја часова него и њиховој прерасподели и уважавању вишеструко значајне улоге матерњег језика његовим местом у наставном плану.) Декларације, такође, нису донете ни да би представници наших србистичких катедри умирили савест и рекли да су учинили све што је у њиховој моћи. Напротив, обавеза је наставника и професора на свим србистичким катедрама, али и у свакој основној и средњој школи да се, сваком својом наставном и стручном делатношћу, боре за њихову примену и да своје учешће у раду других институција самеравају према њиховом стварном односу према декларацијама. Тек тако може доћи до њихове примене у пракси, на добробит не само српског језика и књижевности него и српске културе и српског народа у целини.
Декларацијама су наши најзначајнији србисти са свих матичних катедри, поновимо, указали на немале проблеме и начине њиховог превазилажења у настави и статусу српског језика и књижевности. Сад су на реду институције: да схвате и прихвате захтев струке, тим пре што су и најзначајнији државни функционери, почев од председника Србије, више пута посебно истицали да су српски језик и ћириличко писмо оно што Србе обједињава, што је њихов основни идентитетски критеријум, и што се мора чувати готово као зеница ока свог. А декларације управо показују да то јесте и мора бити тако – али и у пракси, а не само декларативно.

                                         
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду − једногласно су усвојили      

 

     

ДЕКЛАРАЦИЈУ О НЕОПХОДНОСТИ ПОВЕЋАЊА БРОЈА ЧАСОВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ У ОСНОВНОЈ И СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

     

Декларација се заснива на природи и значају наставе српског језика и књижевности у нас, свести о њеној улози у образовању као наставног предмета и наставног језика, богатству језичког и књижевног садржаја, као и месту и броју часова овог предмета у европским образовним системима.
1 Настава српског језика и књижевности представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности, са пресудним утицајем на изграђивање не само њихове језичке и књижевне културе него, још битније, њиховог односа према култури уопште. Готово свакодневно, у можда најзначајнијем периоду за развој личности, они се сусрећу са логиком и лепотом матерњег језика и светом књижевних дела. Представа изграђена у школи не губи се никада сасвим и због тога је њена сазнајна и образовна улога немерљива. Колико су улога и значај матерњег језика и књижевности велики, говори и податак да није било ниједног образовног система у било ком времену у коме овај предмет није имао статус најзначајнијег предмета.
Ученици једино наставом српског језика и књижевности развијају својe говорне способности, обогаћују речник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе, што је све нужни предуслов за добро савладавање садржаја других предмета. Језичко стваралаштво не може се поредити са било којим другим типом стваралаштва. Моћ језика је оно што човека највише одваја од свих других бића, а та се моћ младим људима најбоље може и мора предочити кроз моћ књижевне речи, као најпотпунијег испољавања језика.
2 Матерњи језик и књижевност јесу највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе. Зато матерњи језик никада није само средство комуникације (као што се, неретко, чује), он је носилац наше колективне и индивидуалне меморије које се међусобно допуњују и снаже. Језик и књижевност су у темељима не само личног него и националног и културног идентитета: најбоље се, ако не и једино, кроз садржаје књижевности може код ученика развијати љубав према властитој култури, према властитим националним вредностима и њиховом месту у ризници европске и светске културе. Они поседују дубину у коју су унети памет и памћење културе који се, читањем и разумевањем, надодају на читаочеву појединачну памет и памћење. Није без разлога речено да је улагање у матерњи језик и књижевност једнако улагању у националну безбедност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа.
Једино се кроз континуитет српског језика и српске књижевности може пратити континуитет културног развоја српскога народа – од Светога Саве до данашњих дана. Српски језик и књижевност су наша културна и духовна вертикала. Снажно ослоњена на језик и културно памћење (а својом природом делујући на човекове емоције, чула и интелект), књижевност повезује све епохе развоја српске културе. Није могуће ниједан период тог развоја заобићи. Зато се у програмима и за oсновну и за средњу школу морају наћи представници свих књижевних епоха. И зато програми изгледају преобимни. У њима нису нити могу бити само српски аутори, него и светски, јер се мора успоставити међуоднос са светским епохама и писцима, пошто се вредност једне књижевности увек одређује и компаративно.
3 Због недовољног броја часова, упркос изузетним напорима учитеља, наставника и професора, свесних своје улоге и мисије, настава српског језика и књижевности није у могућности да у потпуности остварује вишеструку и изузетно значајну улогу: да изграђује темељна граматичка знања и усвајање функционалне писмености код ученика, да негује њихову љубав према читању и разумевању књижевности, да развија и снажи њихов културни и национални идентитет. Богатство и разноврсност наставних садржаја у супротности су са малим бројем часова, што ауторе програма ставља пред непремостиве тешкоће, наставнике присиљава на сажимање градива, а ученике онемогућава да у потпуности стичу знања и уживају у лепоти свога језика и књижевности. Тако се нужно уместо потпуних знања, због броја часова, често остварују само парцијална знања. А парцијална знања, познато је, и нису права знања.
4 Број часова матерњег језика и књижевности у Републици Србији је знатан у поређењу са већином других предмета (5 часова недељно у млађим разредима, укључујући и пети, а 4 у старијим, 4 и 3 у гимназији), осим са математиком, са којом је готово изједначен по броју часова. Међутим, недељни фонд часова приметно је мањи у поређењу са свим европским, па и многим ваневропским земљама. Други, не мање паметни од нас народи никад нису доводили у питање посебан положај свог матерњег језика и националне књижевности. Ево неколико примера: Француска има од 8 до 10 часова недељно, Турска 8 до 10, Русија 9 (у овој земљи матерњи језик није само општеобразовни језик првог реда већ има натпредметни статус), Словачка 9, Аустрија и Португалија 8 итд. Нема ниједне европске државе која има мање од 7 часова у почетним разредима, да би потом тај број варирао, зависно од узраста ученика.
Захтев за повећањем броја часова јесте насушна потреба не само наставе српског језика и књижевности него целог образовног система. То не подразумева унапређивање знања само једног изолованог предмета него целог образовног система, јер се унапређивање у знањима и ученичким способностима у српском језику и књижевности нужно шири на учење свих предмета. Српски језик и књижевност није, наиме, само наставни предмет од изузетног значаја већ је и наставни језик, основа за учење свих других предмета. Окосница основношколског и средњошколског програма морају бити садржаји српског језика и књижевности јер се по њиховој успешности мери успешност реализације и садржаја свих осталих предмета.
5 Због тога са пуним правом тражимо да предмет Српски језик и књижевност добије у нашем образовном систему оно место које заслужује, односно да се, најпре, повећа број часова у основној и средњој школи: на најмање 7 часова у млађим разредима основне школе, на 6 часова у старијим разредима основне школе, на 5 часова у гимназијама на свим смеровима и на 3−4 часа у средњим стручним школама (зависно од типа школе и године учења).
6 Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције сматрају да је неопходно да надлежне образовне институције, пре свега Министарство просвете и науке, Национални просветни савет, Друштво за српски језик и књижевност, Завод за унапређење образовања и васпитања, као и академска заједница у целини, предузму све неопходне мере да Српски језик и књижевност добије оно место у нашем образовном систему које му с правом припада. Најновије измене наставних планова показале су да има простора за остваривање значајних образовних стратешких искорака, а најновија збивања око нових наставних програма још једном су указала на неопходност повећања броја часова српског језика и књижевности. Сматрамо да свако одлагање повећања броја часова наноси ненадокнадиву штету српском образовању у целини.

     
                                         
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих филолошких и филозофских факултета, као и представници учитељских и/или педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Заводa за унапређење образовања и васпитања у Београду – усвојили су једногласно      

 

     

ДЕКЛАРАЦИЈУ О СТАТУСУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА НЕСРБИСТИЧКИМ КАТЕДРАМА И НЕНАСТАВНИЧКИМ ФАКУЛТЕТИМА

     

Србисти одавно упозоравају да је језичка култура код Срба на врло ниском нивоу и да је срозавање писаног и говорног стандарда српског језика приметно на сваком кораку. Посебно у писаним и говорним медијима, али, нажалост, и у образовном систему. Основни разлог врло тешког стања српског језика и његовог писма ћирилице без сумње је игнорантски однос државних институција према српскоме језику, српскоме писму и општој језичкој култури. Тај однос најбоље се огледа у чињеници да важећи закон о језику и писму не укључује у службену употребу српски књижевни (стандардни) језик и ћирилицу у школи, чак ни у основној и средњој школи, а камоли на факултету. Зато је услов свих услова за побољшање статуса српског језика доношење новога Закона о службеној употреби језика и писма, одавно припремљеног и предатог у законску процедуру, али прећутно игнорисаног од српске владе, иако најзначајнији њени представници стално наглашавају да је нужно чувати српски језик и ћирилицу као основне идентитетске критеријуме српскога народа.
Уз такав однос владе и надлежних државних институција и не треба да чуди толика неписменост, која је, да чуђење буде веће, постала општа карактеристика и највећег броја оних који се сматрају формално писменим: оних са завршеним факултетским образовањем, па чак и оних са докторатима, а из тога нису изузети чак ни универзитетски професори. Срамота је да неко предаје у основној школи, средњој школи или на факултету било који предмет а да је правописно, граматички и стилски неписмен. Не може се језичка култура и борба за чистоту српскога језика сводити само на наставнике и професоре српскога језика и књижевности. Нужно је да се наставници и професори и других школских и универзитетских предмета прикључе тој борби – да буду носиоци језичке културе, а не као сада, по правилу, носиоци језичке некултуре.
Да би се то постигло, по неподељеном мишљењу учесника Конференције, неопходно је побољшати статус српског језика у образовном високошколском систему, а то се може постићи испуњењем следећих трију услова.
1 Српски језик мора да буде обавезни предмет на свим страним филологијама. Тамо где он то није морају се довести у питање мастер радови и докторске дисертације у којима се истраживање заснива на контрастирању неког страног језика са српским језиком. А да о превођењу и не говоримо, јер је, ваљда, свакоме јасно да нико не може бити не само добар него ни преводилац уопште ако поред језика са кога преводи не познаје добро и матерњи језик.
2 Српски језик мора бити обавезни предмет на свим наставничким нефилолошким студијама, као нпр. на студију математике, хемије, физике, биологије, историје, географије, педагогије, психологије и др. Данас ни на једном од тих студијских програма нема српскога језика. Професори тих предмета морају помагати, а не својим језичким незнањем одмагати професорима српског језика у подизању писмености и језичке културе код ученика основних и средњих школа. Мало је рећи да није логично да наставници српског језика и књижевности улажу велики напор да описмене ученике, а да наставници осталих предмета својим незнањем тај напор готово обесмишљавају. Српски језик мора и практично добити статус језика курикулума или језика образовања.
3 Велики је број ненаставничких факултета, односно смерова студија. Они се, с обзиром на нужност доброг познавања српског језика, могу поделити у две групе. Прву чине смерови (дисциплине) који у свом предмету изучавања готово као иманентне подразумевају садржаје српског језика, какви су нпр. студији новинарства, права и драмске уметности. На тим студијима српски језик мора бити обавезни предмет, јер се језичка (не)култура највише шири преко новинарског и правног језика, тј. преко публицистичког и административно-правног стила. Другу групу чине сви други ненаставнички факултети, на којима српски језик има статус курикуларног језика, тј. језика на којем се изводи настава. Не треба посебно ни наглашавати да је неопходно да сваки како професор, тако и студент влада основама језичке културе, тј. правилне (и) контекстуално примерене употребе српског стандардног (књижевног) језика. У језичке садржаје на ненаставничким факултетима неопходно је укључити садржаје језика струке (специфичне за сваку универзитетску дисциплину, на пример за медицину, машинство, економију и сл.). Тако би у оквиру било ког универзитетског усмерења садржаји српског језика морали бити заступљени бар на нивоу функционалне писмености. Срамота је да факултетски образовани људи не владају бар елементарном и функционалном писменошћу. А данас је то у српскоме језику пре правило него изузетак.
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције сматрају да је – у циљу подизања нивоа писмености, у циљу заустављања процеса ширења језичке некултуре, у циљу обезбеђења стварног статуса писмених онима који тај статус формално имају јер су факултетски образовани а језички необразовани – неопходно да надлежне образовне институције, пре свега Mинистарство просвете и науке, Национални савет за високо образовање и универзитети, али и сваки факултет понаособ, предузму све неопходне мере како би се створили услови за системско искорењивање неписмености и језичке некултуре како код студената тако и код професора.

     
                                         
     

Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције

     

1) Катедра за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду; 2) Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду; 3) Катедра за српски језик Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу; 4) Одсек за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду; 5) Департман за србистику Филозофског факултета у Нишу; 6) Катедра за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Косовској Митровици; 7) Катедра за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Косовској Митровици; 8) Департман за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару; 9) Катедра за српски језик и књижевност Филозофског факултета на Палама Универзитета у Источном Сарајеву;10) Катедра за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањалуци Универзитета у Бањалуци; 11) Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу Универзитета Црне Горе; 12) Катедра за српски језик, књижевност и методику наставе српског језика и књижевности на Учитељском факултету у Београду; 13) Катедра за филолошке науке Факултета педагошких наука у Јагодини; 14) Катедра за језике и књижевност на Педагошком факултету у Ужицу;15) Катедра за језик и књижевност Педагошког факултета у Сомбору; 16) Катедра за српски језик и књижевност Учитељског факултета у Лепосавићу; 17) Катедра за српски језик и књижевност Педагошког факултета у Бијељини при Катедри за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 18) Институт за српски језик САНУ у Београду; 19) Институт за књижевност и уметност у Београду.

     

     
     



Просмотров: 1158