Недавно је у Србији објављена важна књига за српско православно-родољубиво друштво. Ствар је у томе што су сада све вести преношене и наметане свести народа сведене на то да је наш циљ – Запад, који нам јемчи процват и лагодну будућност, и зато све снаге морамо усмерити на колосек успостављања пријатељских односа са њим!
У ова тешка времена рововског рата, када се огромна средства улажу у промену свести људи, овакве књиге су веома важне. Књигу „Руси нису издали“ Бориса Земцова, руског писца и добровољца током рата у бившој Југославији, издало је друштво „Ћирилица“, а превела је, припремила и предговор написала моја маленкост.
Књига се састоји из два дела: први део прича о учешћу аутора као добровољца у рату у Републици Српској, у легендарној бици на гори Заглавак; у другом делу је реч о почетку бомбардовања Србије, чији сведок је Борис Земцов био.
На првом представљању књиге 1. новембра у манастиру Сланци код Београда после Свете Литургије присуствовало је неколико стотина верника. Књигу су представили издавач Миодраг Којић и православни публициста и преводилац Ранко Гојковић.
На почетку свог наступа истакао сам да је још велики Достојевски с усхићењем писао о руском народу који поштује своју веру и нацију и који је пружио помоћ многострадалној православној браћи на Балкану, називајући добровољце „амблемом Русије, истинским ликом читаве наше народне Русије“.
„Нације живе великим осећајем и великом мишљу која све сједињује и све осветљава – ето чиме живе нације, а не само берзанским шпекулацијама и бригом о вредности рубље“ – писао је Достојевски, критикујући став западњака да Русија не треба да се меша у политику на Балкану.
И у НАТО-фашистичкој најезди Запада на српске земље крајем ХХ века схватање Срба као браће искрсавало је у свести многих Руса тог доба, иако се владајућа горби-јељцинска клика није одважила на озбиљнију државну помоћ Србима.
Срби никад не смеју да забораве ту неравнодушност руских добровољаца према патњама истородне и истоверне браће и одлучност да ратују против зла! На тај начин су некако искупили кривицу Русије која је по њиховом мишљењу издала Србе...
На такво понашање руске јунаке су позивали и светитељи Православне Русије. Тако је велики руски светитељ Теофан Затворник писао о заједничкој борби против турског јарма: „...Није ли одушевљење што нас је захватило Божје деловање? И будући свесни тога, зар не требамо сви да будемо свесни тога да нам том побудом Бог говори: налажем вам да ослободите те паћенике? Можемо ли одбити? Бог никога не приморава. Али хоћемо ли бити без кривице ако не услишимо Божије знаке? Бог ће и без нас наћи извршиоце Његове воље. И срам нас било, ако не и нешто горе. Онај ко остави брата и сам ће у трену потребитости бити остављен. Све те мисли непосредно воде ка одлуци: хтео-не хтео, крећи да војујеш, мајко Русијо Православна...“
Народ који има такве духовне вође немогуће је победити. Зато ми је мој руски брат Борис Земцов сасвим исправно рекао у интервјуу за српски часопис „Печат“: „И у савременим искушењима наших народа – ми ћемо победити...“
Ранко ГОЈКОВИЋ,
издавач, председник
„Руског Собрања у Србији“,
генерални секретар
„Свесрпског словенског покрета“,
Београд
Са руског посрбила Сава Росић