Како су козаци у Српској Босни у бању одлазили.

Источник: Александр Кравченко

Чланак руског добровољца Александра Кравченка о особеностима свакодневног живота руских добровољаца током Отаџбинског рата српског народа у Босни и Херцеговини (1992-1995)

У свим словенским језицима реч бања означава место где се човек пере, како би му тело било чисто. Тај појам се повезује и са местом где се људи лече.

Реч и појава су врло стари, тичу се не само времена словенског јединства, него и још старијег – ведског, индоевропског, а то је пре најмање 5.000 година. О томе сведочи староиндијска реч „бад, бадја“ која означава место за купање.

Али има и одређених разлика у схватању речи бања код разних словенских народа. У руском језику реч бања означава посебно место, уређено по одређеним правилима, а бањама се називају и места где се паре и купају по правилима других народа, попут финске сауне или турског амама.

Срби и уопште јужни Словени не познају врсту бање коју ми зовемо руском, што посредно може потврдити верзију о томе да су Руси ту појаву попримили од угро-финских народа. Притом у српском језику постоји реч бања, и означава место за купање (углавном код житеља Босне и Херцеговине) и место за лечење водом. Већ у 19. веку у Србији су почели да тако називају на европски начин организоване санаторијуме.

***

Питања телесне чистоће у рату постају горућа. Каткад се човек нема где опрати и чак нема чиме. Сећам се како смо док смо били на узвишици Заглавак код Вишеграда морали да снегом перемо не само лице него и друге делове тела. У томе се истицао Јулик, добровољац из Кијева.

Сећам се и прича нашег наставника Предвојничке обуке, ветерана Великог Отаџбинског рата. Причао је како се током рата врло тешко решавало питање купања. Морало се стално кретати, седети у својим рововима и у немачким. Све је зависило од способног старешине који може да, чим се пружи прилика, организује бањање за војнике у сваком селу где постоји иоле сачуван дом. Врло важно је било напарити одећу и рубље. У том смислу су Руси, по речима нашег наставника, за разлику од Немаца били сналажљивији.

Током рата у Босни није било тако тешко окупати се као у време Великог Отаџбинског рата. Па ипак је купање и прање рубља било проблем.

Када се наш Други руски добровољачки одред налазио у Вишеграду, у самом граду није било не само топле, него воде уопште – водовод је радио са прекидима.

Први пут су нас одвезли у војну базу Вардиште, готово на граници са Србијом. Тамо су били тушеви за војнике, али топле воде готово да није било. Други пут су нас одвезли у санаторијум „Вилина влас“, удаљен 5 километара од града. Тамо су нас распоредили по бунгаловима изграђеним средином 1980-их година за јапанске инжењере који су учествовали у изградњи Вишеградске хидроелектране. У бунгаловима смо могли да се истуширамо.

Неки добровољци су се сналазили тако што су се договарали са тамошњим житељима да се код њих окупају.

Ипак, треба признати да смо били прилично лењи. Сасвим смо могли да организујемо одлично пољско купатило у брдима, на самом Заглавку, где смо боравили читавих месец дана. Тамо је било довољно снега од кога смо могли да добијемо воду, а било је и камења и дрва. Али ми смо се већином само трљали снегом. На другом месту, на Јахорини, где је била база српско-руских специјалаца „Бели вукови“, руски добровољац с надимком Боцман направио је праву руску бању (парно купатило) у шатору.

Живели су козаци у околини

За нову 1993. годину у Вишеград је приспео козачки одред – највећа руска добровољачка јединица у том рату. У том одреду је било 50 козака, премда је њих десетак, на челу са својим командиром званим Максај, на молбу Срба отишло у Скелане. Нешто пре тога непријатељ је извршио пробој и опколио тај градић на обали Дрине.

Козаци су били прави и по изгледу и по духу и по одважности. Срби су у њих полагали посебне наде, говорећи: „Козаци су бољи!“ У смислу да су бољи од добровољаца; истина, нису знали да су половину добровољачких одреда чинили исти ти козаци.

Сместили су их у предграђе Вишеграда у насеље Околиште, што звучи слично руској речи околина.

Козаци су добили оружје, униформе и почели да ратују, одлазећи у брда. Фронт се тада налазио недалеко од града. После сваког одласка на положај враћали су се у Околиште, где су и решавали своја свакидашња питања.

Купање је као и пре било проблем. У просторији која се звала касарна била су два туша са бојлерима, али је у то време било прекида у снабдевању водом и електричном енергијом. А рат као рат и касарна као касарна. Све у свему, питање колективног купања искрсло је само по себи.

Козацима је саопштено да ће ускоро посетити Вишеградску бању. Речено је управо тако како је и написано. Притом су Срби и козаци под изразом Вишеградска бања подразумевали различите ствари.

Козаци су као истински Руси почели да се на познат начин припремају за бању – пославши одред у најближу шуму по метлице. Пошто је то било током зиме, могли су да насеку само храстове или четинарске метлице.

Пре 1.000 година Нестор летописац устима апостола Андреја описује руско бањање овим речима:

„Чудо видех у Словенској земљи на своме путу овамо. Видех бање дрвене и наложе их јако и свуку се и буду наги, и полију се квасом и дижу на себе шибе младе и сами себе шибају и дотле се ишибају да једва живи излазе и облију се водом студеном и само тако оживе. И чине то стално...“

Свети Нестор описује догађаје који су се одиграли 1.000 година пре њега. Од нас су ти догађаји удаљени 2.000 година. Значи да је племе Словени (за разлику од Славјана како Руси зову све Словене) северозапада савремене Русије бањом називало место где се у пари шибају метлицама. Али како тада, тако и 1.000 година касније и сада, другим Словенима је то непознато.

Ето тако је бивало смешних неспоразума. Уместо бање-дашчаре, паре од камења и кваса за обливање козаци видеше базен са плавичастом радонском водом. И дан-данас се смеју кад се сете тог похода у базен са храстовим метлицама. Две словенске традиције, разишавши се у древна времена, спојиле су се на земљи у Српској Босни.

Тада су до миле воље пливали. Козаци су изгледали сурово, многи су тада имали дугачке браде. У води базена те су староверске браде пливале далеко испред својих власника. Поготово се по томе истицао козак из Риге Артур Артурић чија брада је била као код генерала Скобељева.

Истине ради треба истаћи да у Вишеградској бањи постоји не само хотел-санаторијум „Вилина влас“. Ту у уској долини, густо обраслој четинарском шумом, на површину избијају извори топле радонске воде. Људи су још у давна времена запазили лековитост те воде те је тако место и добило име. Ту има и старинских купатила од којих је једно, како кажу, подигнуто 1575. године, током изградње Вишеградског моста, за који је камен вађен управо у том крају.

Успомене командира 2. Руског добровољачког одреда Мухарјова Александра:

Био сам неколико пута у старом купатилу које су још Турци подигли. Први пут су нас довезли после вишесатне ноћне заседе у брдима. Од дугог непомичног лежања на хладној земљи, снега је још увек мало било, озебли смо до сржи, до последњег кутка у организму. Те децембарске ноћи нико се на стази није појавио. Једва смо докопељали до камиона. Буквално су нас убацивали на њих. Одатле смо кренули право, како нам рекоше, на топли извор. Управо то нам је и било крајње неопходно. Заправо је вода била тек млака. Чиме ли се то под земљом загревала – не зна се. Није врућа, само млака. Није нам било друге, ушли смо у воду све до ушију и седели, полагано се кравећи. Вода уопште, а радонска такође, поседује некаква магична својства. Отприлике сат касније у жилама нам је заколала крв, дух нам се ободрио и јавила се жеља да се сместа вратимо назад у брда!