У првом делу смо то питање разматрали уопштено, а сада ћемо дотаћи танчине.
Свакако да сте видели епизоду из «Шрека» (када птичица експлодира од певања тролице). Деца се у том тренутку увек смеју. Управо тако се постиже промена свести. Тако туђи људи мењају психу наше деце. То није једноставно сцена лепог убиства, то је – девалвација смрти. Та епизода мења читав систем дечјих представа о свету. Главна позитивна јунакиња наших бајки не може бити подмукла, не може бити сурова, не може убијати. Сећате се како Настењка из «Црвеног цветића» пева о малој птичици славујчици, руском символу романтике и љубави? А шта тролица чини са славујчицом и њеним потомством? Јунаци «Шрека» су дошли из света где су појмови о добру и злу окренути наопачке. После тога се убиство зарад разоноде два гмизавца – жабе и змије – чини невино. У ствари је то романтичан атрибут наопаке бајке. Бајке у којој жаба не постаје царевићка, већ се царевићка претвара у зеленог злодуха. И тај злодух представља романтичну херојину антибајке. Антихеројину током одвијања радње прате антиромантичне метафоре, убиство жабе, птичице, змијице. Исто онако као што нормалне јунакиње домаћих цртаних филмова прати певање славуја и цветање земље.
А сада ћемо са мржње, суровости, издајништва и табања прећи на секс у цртаним филмовима. Подвлачим да се ради о цртаћима за децу. Присетите се Василисе, Аљонушке и других јунакиња традиционалних домаћих цртаних филмова. Оне чак не претендују на реалистичност. Оне су условне и ваздушасте. Њихови спољни женски атрибути су тек назначени, њихова женственост је пре изражена кроз духовне квалитете. Управо тако изгледа машта у дечјој уобразиљи.
Њихови амерички антиподи су насупрот томе реалистични, физиологични и поседују изванредно развијене облине одраслих жена које умеју да те облине користе. Ви ћете се, дабоме, смејати тој речи, али у понашању херојина америчких цртаћа нема чедности. Онога по чему се филмови за децу разликују од филмова за одрасле. Погледајте само, испољавајући симпатије према супротном полу, диве цртаћа не кокетирају, не стиде се, не обарају поглед. То су искусне жене познатог понашања, које извештачено, вулгарно и конкретно заводе. И лице херојине у том тренутку није огледало душе, као што би требало да буде, већ функционални део тела.
Деца аутоматски копирају начин понашања херојине. Сад о додирима и пољупцима. Највећа еротика у нашим цртаћима је кад се јунаци узму за руке. Пољубац је потајан, његова физичка страна је скривена од очију малих гледалаца. Пољубац је само назначен. У страним цртаћима је све изложено погледу, као код одраслих. Уста су отворена и похотљива. Жену је могуће по вољи додиривати, као и било коју ствар. На пример, грбавац из «Нотр-Дама» држи Циганку у пози жртвене животиње, Шрек вуче своју другарицу као врећу, а онда са њом флертује онако како се са пристојним женама не флертује. Али њој се то свиђа. У нашим цртаним филмовима јунакиње нико не вуче, не туче, и тим пре их не хвата где год стигне. Зато што то није женствено, није чедно.
По мишљењу психолога, постоје цртани филмови за малу децу где је отворено приказана еротика. Ево, на пример, популарног цртаћа где животиње глуме људе – «Том и Џери». Понашање мачкице представља енциклопедију понашања вулгарне уличарке. Отворено еротичне позе. Ево, на пример, гуза горе, ножица придигнута. Или ове, једне од најодраслијих поза, глава мушкарца у крилу жене. Та поза претпоставља сексуалне односе одраслих. Посебно ћемо истаћи понашање мачора, пошто он демонстрира дечацима-гледаоцима како се треба понашати према женама. Он демонстрира неизмерно просташтво, а мачкица – да то просташтво треба прихватати. Са становишта психолога, ако дете тај стереотип понашања прихвати, то убудуће искључује односе љубави и супружништва међу половима, замењујући их стереотипима сексуалног партнерства. А сексуално партнерство не претпоставља стварање породице и продужетак врсте.
Дечји психолози сматрају да се одрасли стереотипи понашања, укључујући еротику, не смеју приказивати у дечјим цртаним филмовима. То у детету преурањено ослобађа сферу страсти, за шта дете функционално, морално и физички још није спремно. Та преживљавања неће имати нормалан излаз и обогаљиће детету психу. Убудуће ће из тога настати сексуални проблеми, потешкоће у стварању породице и продужетку врсте. Ти цртаћи у деци провоцирају интересовање које би требало да још дуго и чврсто спава.
Исти ти дечји психолози тврде да је за нормалан развој детету у раздобљу првог занимања за супротни пол неопходна бајка, романтика, тајна. Само кроз романтику и бојажљивост пред супротним полом дечак може постати прави мушкарац. Само је скромна, чедна и стидљива девојка способна да привуче праве мушкарце, а не наказе из цртаћа које данас врве градовима. Дечја стидљивост и устезање – незаобилазан је услов за стварање породице и продужетак врсте убудуће. Проблем је озбиљан, наша деца се подвргавају толико масовном бомбардовању недечјим ликовима да је настала масовна појава коју су психолози назвали роматичарском глађу код деце. Њима је потребна царевићка из дечје маште, а потурају им бајату женетину, потребна им је романтика, машта, а на њих изливају сексуалне помије.
Главни, најсветији и за дете најважнији лик жене, у бајкама свих народа света је лик мајке. У америчким цртаћима мајка је приказана сасвим другачије. Мама, материнство, поезија материнства у традиционалном облику приказана је само у цртаним филмовима о животињама, као што су «Краљ лавова», «Књига о џунгли», «Дамбо», «101 далматинац» (и треба истаћи да су ти цртани филмови најбољи од свега што западно тржиште нуди, али на велику жалост, ти цртани филмови се не приказују на телевизији, доступни су само на DVD дисковима или видео-касетама). Дирљиве су, сентименталне и јако добре сцене материнске бриге према медведићима, штенићима, слончићима и другим младунцима. Али када ствар дође до људи или кад животиње глуме људе, ситуација се из корена мења.
Ево, на пример, мајке-гуске «Метро Голдвин Мајера». Сасвим запуштено, маргинално створење које своје доње рубље демонстрира мужу. У животу се тако понашају алкохоличарке. Њен глас, манири, гестови – нису матерински. Чак и своје дете она држи као чашу. Њена поза не брани дете. То што видимо лако је упоредити с нашим «Сивим вратићем». И ту и тамо је лик мајке, али они у малим гледаоцима стварају сасвим супротне односе према сопственим мамама. Уопште, у америчким цртаћима нисмо наишли ни на једну мајку човека која би била млада, пуна снаге, лепа, која би у девојчицама које је гледају будила жељу за опонашањем. Све су оне одбојне.
Даље следи «Шиља и његов тим». Матори, ружни, апатични, успорени, наказних обриса.
Цртани филм «Лепотица и звер». Матора, ружна жена, црта изобличених љутњом и мржњом. А у наручју – не може се одмах разабрати да ли су то прасићи или новорођенчад. Одвратнији и неугледнији лик мајке немогуће је замислити, пошто је повезан са спољашношћу разјарене крмаче. А у позадини изнад свега тога види се прелепа јунакиња. Та метафора васпитава у девојчицама одвратност према материнству уопште, и поготово према рађању више деце. Или желиш да постанеш наказна, стара и сиромашна – онда постани мајка, или вечито млада и лепа, онда немој рађати. Девојчицама као да се нуди избор који заправо и није избор. Зато што је одлука већ насилно, замаскирано убачена у свест.
ИРИНА МЕДВЕДЕВА, дечји психолог: «Ликови жена – то су ликови будуће жене и мајке». И управо тако треба да се урежу у сећање, и не само у свест, него и у подсвест детета. Како дечака тако и девојчице. За девојчицу је то узор за подражавање, а за дечака је узор који у будућности треба да одабере. Зар таква жена може побудити ишта осим грубог нагона? Понављам, у најбољем случају. А у најгорем случају изазива само одвратност и према женском полу, и према породици, и према животу уопште. Зато што ако живот насељавају таква бића женског пола, онда је такав живот невесео, нема перспективу. Нема перспективу живот у коме жене не продужавају врсту.
На основу материјала ТВЦ.
