Погинуо је прави руски добровољац. Звао се Жења – Јевгениј, ратни надимак „Кузња“. Борбени пут је започео пре 30 година, у босанским планинама, код града Вишеграда. А завршио га је, као и свој живот, код Авдејевке 20. марта 2023. године, ослобађајући руску земљу.
У рат је доспео на необичан начин.
Продавао је гирланде за јелке на пијаци омањег југословенског града. Било је то око нове 1993. године. Почетком 1990-их година многи грађани Великог Совјетског Савеза бавили су се ситном трговином у земљама бивше социјалистичке заједнице.
Жења је седео у бару и пио пиво, док су његову робу продавале чиле јужноруске жене, земљакиње и сапутнице. Био је тужан, према трговини очито није осећао склоност.
Изненада су у бар ушли одважни, стасити момци у маскирним униформама. Сели су за сто и исто наручили пиво. Али, зачудо, нису говорили на југословенском већ на чистом руском језику. Жења је прешао за њихов сто, упознали су се и попричали. Убрзо је одлучио: остављам трговину, идем у рат.
Јевгениј је постао руски добровољац, придруживши се Другом руском добровољачком дреду који је ратовао у Српској Босни недалеко од Вишеграда. Ту је извео свој први подвиг.
Српска вишеградска бригада напала је непријатељско утврђено подручје. Руски добровољци требало је да заузму сталну ватрену тачку противника. Јуришна дејства се у пешадијској борби сматрају најсложенијим и најопаснијим, то је двобој у коме побеђује сила духа. Додаћу да су се у то време на том месту с обе стране водиле борбе без примене артиљерије.
Ево чега се о тој борби сећа командир руског одреда Александар Мухарјов, ратни надимак „Ас“.
„Жења ми је тада живот спасао! Претрчавајући ка бункеру, пажњу су ми привукли ровови лево и десно од њега. И нисам приметио како се из пушкарнице бункера појавила цев аутоматске пушке.
Жења је био нешто даље и иза мене. Он је видео ту цев уперену у мене и отворио ватру на бункер. Меци су фијучући одскакали. Камене крхотине полетеше на разне стране. И све то неколико метара од мене. Још сам помислио да сам неког Бошњака оставио иза себе. И да сам готов! Нисам пао него из залета полетео на земљу. Право под зид бункера. На трен сам погледао назад и видео Жењу. Испоставило се да ме је то он заштитио“.
Жења је био душеван човек, сви су га волели, Његова погибија је за све представљала шок.
Већину живота је проживео у јужноруском граду на обали Црног мора. Очито су топло сунце и топло море оставили сунчан и топао отисак на његовој души. Један мој друг је, упознавши се са њим, рекао:
– Жења уопште не личи на вас, горде добровољце, некако је обичан. Личи на камионџију.
У рату у Босни је заволео српског певача Бајагу, који има тако дирљиве песме. Посебно му се свидела песма „Руски воз“ о томе како Србин чезне за отаџбином док путује возом по бескрајним руским просторима. „Туга ми је велика! Велика ко Русија!“ – пева се у тој песми.
Јевгенију сам пре шест година на његову молбу купио руску кошуљу – косоворотку (чији оковратник се закопчава са стране). Он није био турбо родољуб, а ни у политику се није нарочито мешао. Али, та кошуља му је затребала као одговор украјинским патриотама у везеним кошуљама. Душа је то тражила, јер су је дрско и грубо газили, како то умеју само „западенци“ (западни Украјинци) – хтело му се да пружи отпор и победи.
А 2015. године је отишао да ратује у ПВК „Вагнер“. Био је у Донбасу, потом Сирији, Либији. Тих година је много тога прошао и видео. Притом је Јевгеније већ био у годинама: новембра 2022. године обележио је 59. рођендан. Специјално због тога затражио је одсуство са фронта, резервисао сто у чувеном московском ресторану „Жигули“ и позвао другове.
Последњих годину дана често сам се сретао са Јевгенијем у Донбасу. Он је ратовао, а наша козачка организација је помагала његовој јединици. Прикупљеним новцем куповали смо и доносили беспилотне летелице, акумулаторе за њих, шаторе, активне слушалице и много тога другог. Први пут смо тамо отишли јуна 2022. године и то је организовао Жења.
Ево чега се сећа наш атаман Иља Ипатов:
„Стигла је вест о погибији руског добровољца, ратника Јевгенија.
Упознали смо се са њим јуна 2022. године на фронту недалеко од места опкољавања и јуриша на Лисичанск и Северодоњецк. Довезли смо хуманитарну помоћ, а Јевгениј нас је пратио од Луганска. Тада сам први пут стигао у зону борбених дејстава. Зону, о боравку у којој сам још од детињства знао читајући о подвизима током Великог Отаџбинског рата, и спремајући се на примеру ратника из афганистанског рата и ратника-Чечена. Тада су ме преплавиле емоције услед наглог преласка, током два сата пута, од срећног и наизглед безбрижног аутопута М4 „Дон“ са гомилама туриста, до отрцаних борбених возила, наоружаних људи, разарања и тела погинулих.
Приближавајући се фронту, видећи дим и чујући размену артиљеријске ватре, постало ми је тако страшно. Јевгениј је био крај мене и сталожено чинио оно што мора. Није личио на „Рамба“ или „жестоког специјалца“. Обичан радни човек. Да га сретне на улици, нико не би ни помислио да је учествовао у више војних кампања.
Тада сам се у себи препустио Богу, у молитвама прихвативши околна дешавања као нешто што се мора и неминовно је, а Јевгениј ће ме, затреба ли, као веран друг и ослонац заштитити.
...Колико је таквих Руса, не из филма или часописа, сада тамо где је страшно, где боли и где је у једном кораку читава вечност. Важно је то не заборављати, мислити о томе и молити Бога за милост“.
Последњи пут смо донели помоћ 19. марта 2023. године. Није нам успело да се сретнемо са Јевгенијем, његов одред је одлазио на задатак. Већ нам је јавио с ким треба да се сретнемо и предамо му оно што су борци наручили. Али, нешто се променило, и до нашег последњег сусрета је дошло.
Срели смо се, како се потом испоставило, последњи пут. Преостало је мање од 24 сата до његове погибије. Никад раније нисам видео да његове очи зраче таквом радошћу, буквално су светлеле. Вероватно је Јевгенијева душа предосећала сусрет са Богом.
Одред је одмах после нашег сусрета кренуо на задатак. Требало је да униште непријатељске тенкове код Авдејевке. У тој борби 20. марта у 6 часова 20 минута руски добровољац Јевгениј је погинуо, ослобађајући руску земљу.
Његова смрт била је тренутна. Његово тело су извукли с бојног поља, истина не одмах него неколико дана касније. Сахраниће га далеко-далеко у Сибиру, на обали велике руске реке Јенисеј, у подножју Сајанских гора, тамо где стоје кургани над гробовима древних скитских витезова.
Спавај мирно до Страшног Суда, драги пријатељу и ратни друже, руски ратниче Јевгеније. Нека се твоја душа насели на месту ваљаном и спокојном где се праведници упокојавају. И нека ти опрости Милостиви Господ све грехе вољне и невољне и дарује ти Царство Небеско.
 (1).png)
