У пролеће 1992. године, када је започео рат у Босни, испало је да су већи градови већином подељени међу супротстављеним странама. Ни Горажде, град у Источној Босни, није био изузетак. Тај град је био центар области у горњем току Дрине, а православни Срби чинили су нешто мање од половине његовог становништва. У средњем веку се у православном манастиру, који су у последњем рату срушили муслимани, налазила се једна од првих штампарија на Балкану. Тај град се после другог светског рата прочуо захваљујући фабрици оружја са звучним именом „Победа”.
Горажде је током првих месеци рата било фактички подељено на два дела: српски и муслимански. Вероватно би таква подела и надаље остала све док нека од страна не би стекла значајну надмоћ над другом. Не, дошло је до баналне издаје. Последње српске јединице су напустиле град крајем августа 1992. године. Заједно са српском војском, Горажде је напустило читаво српско становништво. Муслимански побуњеници стекли су огромну територију. Овладали су кањоном Дрине од Србиња (Фоча) до Вишеграда, сасвим се приближивши границама Србије и настала је реална претња освајања Руда, Чајнича, Вишеграда...
Срби су током јесени 1992. и зиме 1992-1993. године водили искључиво одбрамбене борбе, покушавајући да задржи навалу све јаче муслиманске армије Босне и Херцеговине. Као резултат грандиозних офанзивних операција у пролеће и лето 1993. године, коју је замислио и сјајно извео генерал Ратко Младић, Срби су преотели иницијативу и напредовали 20-30 км према Горажду. До центра града је преостало 8-10 км. У пролеће 1994. године Срби су у тој области опет извели офанзивну операцију у којој је уништена муслиманска 82. самостална дивизија, док је српска претходница почела да улази у предграђе града ког су пре годину и попустили.
Током пролећа 1994. године у Сарајеву је, као и на другим деловима фронта (изузев рејона Горажда) владало затишје. Руским добровољцима је та неактивност била мучна, тим пре што су свакодневно пристизали извештаји о славним победама на Горажданском фронту. Првобитно је планирано да се руски одред упути у Горажде. Не, касније су планови промењени, те су Руси заједно са српским четницима остали на „мирном” Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Многе чињенице указују на то да је управо командир Трећег Руског Добровољачког Одреда Александар Шкрабов био иницијатор самовољног одласка добровољачке јединице на други део фронта ? нечувена појава у обичним регуларним армијама. Можда је на ту одлуку утицао један од многобројних војних савета које су добровољци повремено одржавали. Познато је и то да је војвода Славко Алексић, директно надређени Шкрабову, био против тог његовог подухвата. Не, командир 3. РДО ипак није послушао војводу, што се раније практично никад није десило. Било како било, Шкрабов је чврсто одлучио да крене у Горажде. И једног априлског јутра 1993. године Трећи руски добровољачки одред у саставу: командир Шкрабов Александар, Гаврилин Валерије, Петар Б., Андреј Молодој, Димитрије Попов, са личним пешадијским наоружањем кренуо је на фронт у рејону Гора жда.
Морали су да се до рејона борбених операција пребаце аутостопом, што је, све у свему, било уобичајено за Босанско ратно доба. Одред је предвече стигао у село југоисточно од Рогатице. У том планинском селу се налазила претходница ударног батаљона из сарајевског предграђа Илијаша под командом легендарног пуковника Јосиповића.
Добровољци су, преноћивши у том селу, рано ујутру били потчињени лично пуковнику Јосиповићу. Управо је тог априлског јутра ударни илијашки батаљон добио задатак да заузме фабрику оружја „Победа”. Та је фабрика била смештена у планинској удолини у предграђу Горажда. Офанзива се до тог дана одвијала прилично успешно, муслимани су се повукли ближе центру града. Њихов борбени дух и воља за отпор стално су падали. Притом Србима, због спољног притиска и већ започетих натовских бомбардовања, није успело да у пуној мери развије офанзиву, а такође им је постало јасно да неће успети да коначно заузму град. Срби су у таквој ситуацији донели одлуку да противнику причине што већу штету, а ради дуготрајног подривања његове борбене способности. А пре свега је требало уништити фабрику оружја „Победа”.
Одред пуковника Јосиповића састављен од 150 бораца наоружаних лаким пешадијским наоружањем, митраљезима и ручним бацачима упутио се према фабрици “Победа”. До врха планинског ланца који окружује удолину где су смештене фабричке зграде одред је стигао брзо, та се територија сматрала већ ослобођеном. С врха планине фабрика се видела као на длану ? до ње је преостало 500-700 метара. Према обавештајним подацима, непријатељски положаји су се налазили у близини спољне фабричке ограде. Иако српски одред није био много далеко, муслимани још увек нису могли да потпуно схвате планове Срба, пошто је развијање већег ударног одреда скривала густа црногорична шума која је покривала падине. Срби су се развили у ланац у једној линији и на тај начин захватили већи део удолине у полуобруч, и почели да се опрезно, у кратким претрчавањима, спуштају доле. По нашим руским мерилима, та је фабрика била мала, пружила се међу падинама двеју шумовитих планина у дужини од једног километра. Фабричке зграде биле су једноспратне и двоспратне.
На растојању од једно 200 метара муслимани су приметили напредовање Срба и отворили ватру на њих.
Учесници те операције истичу да ватра није била интензивна, муслимани нису пружали јак отпор, њихов борбени дух је био очито начет претходним поразима. Србе и Русе такав отпор није збунио, те су и даље опрезно прилазили фабричкој огради. Одреду је било потребно 3 сата да превали растојање од врха падине до фабрике. Чим је противник схватио да му се српски одред приближио на растојање бацања бомбе, повукао се на територију фабрике, пружајући притом хаотичан отпор. Ускоро су и та појединачна жаришта отпора била савладана, а остаци фабрике бранилаца су побегли према граду. Срби су започели операцију у 8 ујутру и до ручка им је читава фабрика била у рукама. Притом одред Јосиповића уопште није имао губитке.
После преузимања фабрике и њеног чишћења, Срби и Руси су заузели одбрану према граду, пошто се ускоро очекивао муслимански противнапад. Почели су да праве и опрему ватрене тачке користећи вреће с некаквим материјалом црвене боје. Онда се испоставило да то није ништа друго до експлозива. Учесници операције се с осмехом сећају те епизоде. Тај експлозив је примитивним средствима направљен у фабрици. Муслимани су после извесног времена заиста предузели нешто налик на противнапад. Али, како сведоче очевици, он је био толико бојажљив да су Срби и Руси били сасвим уверени у недостатак воље код противника да поврати своје положаје.
Муслимани су нешто касније отворили ватру на фабрику из минобацача и тешких митраљеза. Ватра је отварана из града. Срби и Руси су се заклонили од непријатељске ватре у фабричким зградама. Добровољац Валера Гаврилин је у једној од зграда пронашао 100-литарско буре с алкохолом. Један добровољац то овако описује. Валера Гаврилин и он су се кретали једном од фабричких зграда. Добровољци су проверавали да у њој случајно није преостао неки побуњенички војник. Испред те двојице добровољаца био је дугачак ходник, дуж кога су с обе стране биле собе. То је највероватније била управна зграда. У једној од просторија су видели буре, пластично. Тамо се највероватније налазила фабричка лабораторија. Један добровољац је опрезно одврнуо поклопац бурета, помирисао и сместа схватио да је то алкохол. Валера Гаврилин није издржао и одлучио да провери. Захватио је некаквим ту пронађеним судом из бурета, и после првог гутљаја одушевљено узвикнуо: “Ама то је алкохол!” Онда су позвали остале добровољце. Сви заједно су опрезно изнели буре напоље. Они који су имали непробојне прслуке на себи, скинули су их и брижљиво њима покрили трофеј.
Српско-руски одред се неколико дана налазио у фабрици. Све то време муслимани ниједном нису покушали да је преотму. Онда је стигла наредба да се фабрика напусти пошто су муслимани позвали помоћ украјинског и енглеског батаљона УНПРОФОР-а. Српска команда је наредила да се фабрика пре напуштања минира. Ударни одред Јосиповића је сместа приступио извршавању те наредбе, срећа да је тамо експлозива било на све стране. Практично су све фабричке зграде биле миниране. Операција минирања и уништавања фабричких зграда започета је поподне и трајала је читаве ноћи све до јутра. Притом су муслимани схватали да Срби уништавају фабрику, али нису покушали да их спрече, премда су, како сведоче очевици, имали довољно снаге. Задовољили су се само тиме да млако гађају фабрику из минобацача и тешких митраљеза.
Тада су пред ручак Срби и Руси напустили фабрику.
Операција преузимања фабрике оружја у Горажду, у пролеће 1994. године, представља једну од најзначајнијих страница историје савременог Руског добровољачког покрета.
