Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/9.3.2024/

Руски добровољци

 

     

Руски добровољци су носиоци велике идеје, сасвим као код Гумиљова – ја сам носилац мисли велике, не могу, не могу умрети.

     

Почетком 1990-их година у мирној и цватућој Југославији избио је страшни дугогодишњи грађански рат. Против Срба као конститутивног народа устали су други народи бивше Југославије. Тај устанак инспирисао је Запад у тренутку распада великог Совјетског Савеза. Да су у том тренутку СССР или Русија и даље били снажне државе, не би ни било никаквог рата у Југославији.

     

Југословенски метеж активно су подржавале западне земље и НАТО. Русија се самоодстранила и није приговарала увођењу антисрпских санкција.

     

Срби су остали сами, нико им није помагао. Једина сила која је буквално прискочила у помоћ браћи Србима били су руски добровољци. У једној од песама о руским добровољцима о томе се каже овако:

     

 

     

Владар препреден и пијан

     

отписао је Србију,

     

но стотине присталица свесрдно

     

похрлише, оставивши све.

     

И од жестоке руске речи

     

стресао се Бошњак.

     

Као некада православци опет

     

сатираху опаког непријатеља!

     

 

     

Имао сам срећу да међу тим свесрдним присталицама будем и ја. Тада сам имао 20 година. Мотивацију мог поступка представљало је сложено клупко разних осећања, од којих су нека била међусобно противречна. Једнозначно могу рећи да ме је водила нека идеја коју, наравно, нисам могао да искажем, као што нису могле ни хиљаде тадашњих руских добровољаца .

     

Борио сам се у саставу руских добровољачких одреда. После шест месеци ратовања био сам тешко рањен у главу, што ме је до краја живота учинило инвалидом.

     

Рањавање и све што је с њим у вези јако лоше се одразило на моје психичко и физичко стање.

     

Непрестано су ме прогањале једне те исте мисли – зашто сам дошао у тај рат? Шта ће даље са мном бити? Каква смо ми то банда (руски добровољци)? По глави су ми се мотале свакојаке непријатне успомене. Чинило се да само алкохол може ублажити мој безнадежан живот.

     

Управо тада сам, на сву срећу, срео човека који ми је помогао да се у свему снађем.

     

У планинском сеоцету усред Босне упознао сам се са Србином Мирославом Топаловићем кога су у селу звали Топа. Био је инвалид с тешким обликом реуматизма. Кретао се само у инвалидским колицима.

     

Живео је са својом старом мајком – баба Загорком. Отац му је био дрвосеча и погинуо је у шуми када је Мирослав имао три године. Били су јако сиромашни. Мирослав није могао да ради тако да су живели само од помоћи сусељана.

     

Мирослав је био прикован за постељу и главно занимање му је било размишљање.

     

Био је прави сеоски философ. У младости је био студент философског факултета Сарајевског универзитета, много је читао, а посебно је волео Достојевског. Потом је путовао, пешице обишао планине Босне и Црне Горе.

     

И ето, тај Србин ми је у својој убогој потлеушици открио истински смисао учешћа руских добровољаца у рату за Србе. Овако је говорио:

     

„Ви сте нам дошли у помоћ по зову сопственог срца. Зов срца – то је глас савести, непомућен глас човекове душе. У вашем чину није било никакве користи, само тежња да нам помогнете у нашој невољи. Покретала вас је несебична духовна љубав и тежња ка праведности.

     

Руски добровољци су носиоци велике идеје – делатне борбе против зла за добро. Они су не само чули зов савести него су и деловали. Вољно деловали да остваре ту идеју, те сте зато ви они који стреме добру кроз вољно деловање. Управо у томе је смисао руског добровољаштва.

     

Руски народ је сâм по себи носилац идеје добра. Управо зато само Руси могу бити прави добровољци.

     

Ви сте за ту идеју пролили своју крв. Крв вапи ка Небу, она као да ставља жиг на ваше деловање и вредност вашег чина вишеструко расте.“

     

...

     

Оно што сам од Мирослава чуо оставило је дубоки утисак на мене, а објаснио ми је и много тога из православног светоназора. Све се одједном разјаснило, живот је стекао нове смислове, усправио сам се и започео нови живот.

     

Почео сам да се присећам речи, мисли и деловања како наших добровољаца, тако и сопствених. И заиста, у нама је било неупоредиво више доброг и светлог него негативног. Нисмо ми никаква банда, ми смо, како је надахнуто рекао Гумиљов, „Носиоци мисли велике“, представници Руског добровољачког покрета.

     

И данас се од добровољаца ПВК „Вагнер“ могу чути сличне мисли као идеолошки основ – борба за праведност. Исто то истакао је спасилац Француске Шарл де Гол: „Руси никад неће бити срећни ако знају да се негде чини неправда“. Отуд и идеја руског војника-ослободиоца.

     

Потом сам сазнао за тајну безакоња. Она се савршава у томе што човек свесно следи идеје зла. Када дође до споја воље (деловања) с идејом зла настаје тајна безакоња. Она стиче велику снагу у нашем материјалном свету, она претходи и зацарењу антихриста.

     

За разлику од тога, тајна добре воље спречава тријумф тајне безакоња. Добра воља је основ не само за супротстављање злу, него и за утврђивање добра у читавом свету.

     

Спој добра и воље, стремљење ка праведности рађа нову силу – енергију за победу и утврђивање добра.

     

     

     

Мирослав Топаловић

     

 

     

Кравченко Александар

     

Мај 2023. године

     

Посрбила Сава Росић




Просмотров: 396