Током грађанског рата у Босни и Херцеговини у српској војсци је ратовало много руских добровољаца. Углавном су били обједињени у одреде који су се звали руски добровољачки. Постојала су три таква одреда.
Први је ратовао у планинама Херцеговине, недалеко од Требиња. Одред је формиран септембра 1992. године. Други руски добровољачки одред је постојао готово годину дана и ратовао у источној Босни (Вишеград), у северној (село Прибој) и у средњој Босни (село Прача). У јесен 1993. године у српском Сарајеву је формиран трећи руски добровољачки одред који је деловао у саставу четничког одреда.
Осим тих јединица постојао је велики, многобројан одред сачињен већином од козака. Није има посебан назив. Обично га зову први козачки одред.
Традиција самосталних руских одреда сама се по себи укинула у лето 1993. године, када је престао да постоји 3 РДО после херојске погибије његовог легендарног командира Александра Шкрабова. Тада су руски добровољци већином прешли у српску специјалну јединицу „Бели вукови“.
У Вишеграду су почетком 1993. године ратовала два руска одреда – 2 РДО (25 бораца) и козачки (50 бораца). До почетка фебруара оба одреда су напустила град; 2 РДО је готово у пуном саставу отишао на ново место, у северну Босну, а козачки одред се сам расформирао, пошто је већина козака, после двомесечног боравка у рату, одлучила да се врати у Русију.
Средином фебруара у Вишеград су почеле да стижу нове скупине добровољаца.
Одред који је почињао да се формира требало је да постане други козачки, али је у историју ушао као други обједињени руски добровољачки одред (2 ОРДО),
У нови одред су се улили остаци 1. козачког одреда и 2 РДО, а такође неколицина добровољаца самостално приспелих у Српску Босну.
У почетку одред није имао никакав назив ни атрибуте. Одредом је командовао Михаил, козак из Поволжја, који је раније ратовао у саставу првог козачког и решио да остане у рату. Мање-више је познавао прилике и тамошње особености.
Добровољац Владимир Сидоров донео је из Русије црно-жуто-белу заставу сопствене израде од које се никад није одвајао. Премда је та застава била стално присутна на брду Заглавак, она није била званични символ одреда. Козаци су једном приликом над главним положајем на штапу подигли руску бело-плаво-црвену заставу. Мислим да су од Срба позајмили њихову заставу и просто је преокренули.
Почетком марта добровољци су упућени у операцију освајања непријатељског упоришта у селу Ђанкићи. Тако је започео месечни боравак на узвишицама Заглавак и Столац, завршен њиховом херојском одбраном 12. априла 1993. године.
Током дугог боравка на Заглавку, средином марта 1993. године дошло је до несугласице између командира Михаила и донских козака који су чинили основ одреда. Окупљен је збор добровољаца – козачки круг.
Круг је одржан на самим борбеним положајима.
Оглашена је наредба о смењивању претходног команира и именовању предводника Донаца Алексеја. Михаил је изненађујуће мирно примио ту одлуку и потом здушно помагао новом командиру.
Наредба је написана на папиру, сачинили су је сами донски козаци. У наредби је наведен назив нашег одреда – други обједињени руски добровољачки одред, скраћено – 2 ОРДО.
Откуд синовима слободног Дона идеја да тако назову одред? Можда је на њихову одлуку утицао мој нашивак на рукаву на коме је писало 2 РДО, или нису хтели да одред назову козачким пошто је у њему било много оних који нису козаци. Тешко је сада рећи како је до тога дошло, али је у историју Руског добровољачког покрета одред који се борио на узвишици Заглавак 12. априла 1993 године ушао као други обједињени руски добровољачки одред.
Посрбила Сава Росић
