Прича о руском добровољцу Константину Богословском који се борио и погинуо за браћу Србе 1993. године
Увече, после чувеног осмодневног похода руског одреда у рејон узвишице Столац, у нашу шумску базу су приспела тројица нових добровољаца из саме Москве. Двојица се нису задржала већ отишла. А трећи, Костја Богословски, попунио је редове најмађих бораца. Било му је суђено да постане легенда узвишице Заглавак.
Нико крајем марта 1993. године није очекивао појачање из Москве. Костја је стигао са „самосталном“ скупином повезаном са козаштвом. Костјини сапутници већ су стигли да неко време ратују у Придњестровљу. Чудно, али управо они нису хтели да остану у Вишеграду. Отишли су у Херцеговину да се придруже остацима Првог руског добровољачког одреда. Костја није кренуо са њима. Он се без било каквих премишљања упутио у нашу брдску базу, где је добио оружје и униформу. За њега није било камуфлажне униформе, те је био принуђен да ратује у старој униформи Југословенске народне армије, званој „титовка“. Малтене одмах су га упутили на наше положаје на узвишици Заглавак.
Борис Земцов се у својој књзи „Босанска свеска“ овако сећа првог сусрета са Константином:
„Константин Б. је још сасвим дечко. Помно сам га посматрао неколико дана и сама чињеница његовог појављивања овде почиње да ми се чини нелогичном. Некако је превише млад и чист. Само што је одслужио војску. На неуљудно питање: 'а који мој си кренуо овамо?' дечје је шмркнуо:
– Тек онако, интересантно је. А шта бих у Москви радио...
Аргумент је слаб. По свему судећи, момак просто тражи себе. Тражи место у животу где је потребан и цењен.
Костја је у Југославију стигао са гитаром. Инструментом влада малтене професионално.
Занимљиво је гледати како Костја дуго и темељно, истуривши доњу усну, бира и одмерава опрему, дотерује каишеве, сваки час се огледајући у крхотини која нам служи као огледало.“
Сутрадан су се наши добровољци упутили у суседну Рогатицу, а са њима је кренуо и Костја. У Рогатици се из штаба тамошње бригаде могло телефонирати кући у Русију.
„До дубине душе су нас дирнуле жене из центра за везе. Сазнавши да смо ми руски добровољци, сместа су оставиле све своје послове и пожуриле да траже позивне бројеве руских и украјинских градова и да нам кувају кафу“ – пише Земцов.
Веза је била нестабилна, сваки час се прекидала. То је била прва могућност за добровољце да се чују са најближима. За Костју Богословског то је био последњи разговор са мајком.
Прво је позвао своју девојку, а пошто није била код куће, замолио је телефонисткињу да окрене број његове мајке. Људмила Константиновна Богословска, Костјина мама, сећа се да је тог дана осећала необјашњиву узнемиреност, и одједном јој звони телефон, чује Костјин глас, и она сва уплакана стално понавља у слушалицу:
– Костја, волим те! Много те волим!
У „Вези“, како су Срби звали центар за везе, није било кабине тако да су гласове саговорника добро чули сви који су се налазили у њему. А тада је био пун наших добровољаца. Костја се осећао нелагодно због маме и њених осећања пред суровим ратним друговима. Узвратио јој је:
– Мама, и ја тебе волим!
Нови добровољац је ускоро већ био на борбеним положајима. Јако се разликовао од осталих житеља Заглавка, који су мирисали на дим и били зарасли у косу и браду. Његово чисто, младо лице, одскакало је од наших задимљених натмурених физиономија. Сем тога, био је тако далек од козачких и патриотских ствари, и није могао да било шта важно убаци у обичне шаторске разговоре. Све што се тих дана око њега дешавало било му је сасвим ново и, чини ми се, врло је пријало његовој младој души.
Ваздух Заглавка био је сав натопљен духом праве мушке, ратне романтике. Ми то, већ окорели, нисмо запажали. А он је – нови човек из далеке Москве – сместа осетио и заронио у њега.
Све је могао и све му је било лако – да у патроли дуго хода по брдима с пуном торбом метака на леђима, да носи воду на суседно брдо у тешким гуменим мешинама, да помно брине о свом спољном изгледу и уредности. Јако је личио на официра царске армије. Потом смо сазнали да је његов прадеда служио у кадетском училишту, а деда – исто Константин – као дечко доспео на фински фронт, а затим, током Великог Отаџбинског рата, стигао до Берлина.
Још се сећам како су Костја и његов друг Волођа Сидоров узимали гитаре и певали једноставну песму из нашег детињства: „Ничег лепшег на свету нема...“ из цртаног филма „Бременски музичари“. Испрва нам је било необично да је слушамо у козачкој средини Заглавка, али они су је певали некако посебно осећајно. Та песма ми се никад није свиђала, али пошто сам је чуо на Заглавку јако сам је заволео, и када је поново чујем не сећам се сумњивог цртаног рок-филма него нашег рођеног Заглавка и светлог Костјиног лица.
У ноћи уочи боја 12. априла 1993. године Костја ми је, предајући стражарско место, дао свој „командантски“ сат, како бисмо ја и сада већ покојни Ваљера Гавриљин могли да на време извршимо смену страже. Неколико сати касније почео је бој за узвишице Заглавак и Столац. А у двадесетом минуту боја Костја је погинуо.
Уочи тога, Људмила Константиновна Богословска је са мужем отпутовала белоруским друмом у насеље Петушки. Тада су тражили могућност да свој московски трособан стан замене за три стана, за себе и двојицу синова. Некако је испало тако да су морали да преноће у стану који су намеравали да купе. И наступио је понедељак 12. април 1993. године.
– Још смо лежали у постељи – сећа се Људмила Константиновна – кад су се неочекивано улазна врата широм отворила. Скочила сам, помислила да је то власница стана, пришла вратима, а напољу никог нема. То је Костја долазио да се опрости!
Човек од речи
А како је Костја уопште доспео у рат?
Упознао се код свог друга са козацима који су ратовали у Придњестровљу и спремали се у рат у Југославију. Сазнавши камо се спремају, и он је силно пожелео да крене, управо силно пожелео; тај осећај је многим добровољцима познат. Истина, козаци нису нарочито веровали у то да ће и он кренути са њима. Млад је, а уз то и Московљанин.
Одвели су га у козачки храм који је у Москви недалеко од станице метроа Бауманска, а где је требало да се одржи опело добровољцу Дмитрију Чекаљину, погинулом у Српској Босни, деветог дана од његове погибије.
После су отишли родитељима погинулог Дмитрија, и његова неуташна мајка, сазнавши да се Костја спрема у рат, у љутини му рече:
– Куд то идеш!? Тамо ће те убити!
Костја ништа није рекао, само је оборио главу.
Својој мами Костја је рекао да иде у Југославију да обнавља куће и мостове. Људмила Константиновна је осетила да ту нешто није у реду и замолила сина да јој обећа, ако доспе у рејон борбених дејстава, да никога не убија.
Мајка је покушавала да одврати сина од тог пута, на шта је он озбиљно одговарао:
– Мама, дао сам реч!
Истина, они којима је дао реч, у рат нису отишли.
Први и последњи бој
У ноћи уочи боја Костја је био на стражи у смени од 3 до 5 сати ујутро. После смене отишао је да се одмара.
Јутро тог дана било је задивљујуће лепо. Изнад планина стајала је купола сасвим чистог плавог неба. Унаоколо је било тихо и тек понегде у жбуњу и крошњама дрвећа цвркутале су птице. Сунце се полагано уздизало са друге стране Дрине. Пред њим су узмицале јутарње сенке које су обавијале Заглавак. Те сенке су пружале хладовину, док је сунце тог априлског дана доносило праву летњу врућину.
Јутарњу тишину су нешто пре осам сати одједном разнели рафали из митраљеза и аутоматских пушака, а потом и експлозија. Све то је допирало са суседне узвишице Столац.
За разлику од Заглавка, Столац је био густо обрастао црногоричном шумом и издалека личио на балканску шубару. Тамо су били положаји једног одреда наше (Горажданске) бригаде Војске Републике Српске. Растојање до њих износило је око километар. Тамо су међу Србима била и тројица наших добровољаца.
У тим првим минутима боја на узвишици Столац погинула су двојица Руса – Владимир Сафонов и Дмитриј Попов.
Они који су први на Заглавку чули пуцњаву и видели дим од експлозије, кажу да су кроз неколико минута на њихове главе почеле да падају гране, откинуте мецима. По Заглавку су тукли из околних шумарака и јаруга. Ускоро је непријатељ отворио ватру по нама из минобацача.
Неко је викнуо:
– Н-а-п-а-д!!!
Без сувишних речи заузели смо своје борбене положаје. Усред наших положаја било је омање каменито узвишење на чијем врху је расло дрво – храст са рачвастим деблом. Ту нам је био главни ватрени положај. Ту је био Владимир Сидоров са својим калашњиковом југословенске производње. Још је ту био постављен јарбол од око 5 метара на коме се вијорила руска тробојка.
Волођа је почео да туче из митраљеза по шумовитим јаругама; управо одатле је противник отварао ватру. Ускоро је притрчао Костја. Претходног дана су се договорили да ће му бити број 2 на митраљезу. Костја и Волођа су се спријатељили, заједно свирали на гитарама и певали. Волођа му је био старији друг. Момци су свој митраљески положај унапред темељно припремили – од камења направили грудобран, од сандука седишта.
Ту су Волођа и Костја започели борбу, један је тукао из митраљеза а други из аутоматске пушке. Ускоро се на том положају појавио Сергеј Пилипенко, бивши заставник, учесник рата у Авганистану. Сидоров је припремио једнократни бацач граната и предао га Сергеју, а он је испалио према усамљеној кући у долини.
Непријатељска мина распрсла се пред самим митраљеским положајем. Експлозија је Сидорова одбацила уназад. Волођа је осетио јак ударац у руку.
Пилипенко је викнуо Сидорову:
– Волођа, шта ти је?
– Изгледа да ми је рука откинута – промукло узврати Сидоров, па поче да опипава руку; наизглед беше читава.
Пилипенко поново викну:
– Види шта је са Костјом?
Костја је лежао леђима нагоре, није се померао. Волођа ухвати Костјине упртаче и, скупивши сву снагу, преврну га.
Сидоров се сећа:
– Преврнем га, а очи му модре, модре. Поглед чист, чист. Чисте очи, све досад их памтим. Преврнем га, а он у небо гледа. А крв му с десне стране, шлем пробијен, рупа од неких 7 сантиметара. Видевши његов непомичан поглед, викнух:
– Браћо, Костју убише!
Планинска земља
Константин Богословски започео је свој живот у дивној и тајанственој земљи која се зове Памир. Град у коме је дошао на свет 17. јуна 1972. године зове се Гарм, што значи врућ. То је врло стари град, кроз њега је пролазила војска Александра Македонског. У ноћи његовог рођења било је страшно невреме и пљуштало је као из кабла.
Малени Костја живео је у планинском селу Хаит. Ту је 1949. године дошло до разорног земљотреса и село је престало да постоји. Потом је совјетска влада ту подигла сеизмолошку станицу, и у њој су радили Костјини родитељи.
Костја је, по речима његове маме, од малих ногу зрачио позитивном енергијом. Полудивљи пси планинског села сместа су прихватили маленог Костју, заустављали се крај њега и гледали га, добродушно вртећи репом.
Изнад Памира увек је чисто модро, модро небо. Тамошњи предели веома личе на босанске. И над Заглавком је ујутру 12. априла, последњег јутра Костјиног живота, било чисто модро небо.
Свој кратак живот Константин је започео у брдима и беше му суђено да га у брдима и заврши.
Александар Кравченко
Април 2022. године, Москва
Руски добровољац – Богословски Константин Михајловић
Рођен је 17. јуна 1972. године на Памиру. Одрастао је и живео у Москви. Крајем марта 1993 године кренуо је у помоћ браћи Србима у Српску Босну (Републику Српску). Ратовао је у саставу 2. Обједињеног руског добровољачког одреда (Горажданска бригада ВРС). Погинуо је 12. априла 1993. године током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац; у том боју био је митраљезац и бранио положај са заставом. Сахрањен је на војно-црквеном гробљу у Вишеграду – Република Српска.
Константин Богословски, први слева у брдској бази Брдина (Семеч)
Дрво под којим је био митраљески положај на Заглавку
Заглавак, бивши борбени положаји
Козаци на Костјином гробу после сахране
Крст на месту погибије Константина Богословског
Људмила Константиновна Богословска на месту синовљеве погибије
Соба сећања с именима погинулих добровољаца у манастиру светог Саве Српског недалеко од Заглавка
Поглед с узвишице Заглавак
Село Хаит
Околина града Гарма
Поглед на кањон Дрине са Заглавка
Олуја у планинама Памира
Константин Богословски у Совјетској армији
Александар Кравченко
Посрбила Сава Росић
