Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.9.2024/

ОД СОЛОВКИ ДО КАМЧАТКЕ (РУСИЈА МОЈА 2)

Источник: Биљана Живковић
     

 

     
     

     
     

На острву највеће руске Голготе!

     

  Заполарје. Лето у Мурманску.

     

Овог јула сунце осветљава сваки кутак Северноморски. Сакупљали смо морошке по нежним брезовим шумама и јелама танковитим… Јели смо слатке купинасте наранџасте плодове, здравље севера… Ливада се нежно сагибала под нашим ногама… Испод шума и ливада Севера – су језера…

     

Још један дуги дан без ноћи, ведро небо и спарно време на крајњем северу Русије.

     

Испратили су нас за Архипелаг Соловецки.

     

До  луке Кем, где је некада снимљен чувени филм “Острво”, Александар нас је возио пуних осам сати.

     

 Време као да је стало

     

  Лука Кем личи на забачено острвце. Месташце на обали Белог мора је скромно. И помало запуштено.

     

Пуно је походника. Они сваког момента пристижу. Као ројеви пчела. Обично су то организоване посете великој светињи – Соловками. Дрвени двоспратни или приземни хотели. Сасвим обични. Све је овде у Кеми, једноставно. Понегде су се још задржали по двориштима дрвени нужници… као да смо се вратили 50 година назад.

     

Радујемо се што је тако…  Што смо далеко од савремености…

     

Путеви су похабани, прашњави. Понегде нема асфалта.

     

Овде долази само онај, кога срце води. Овде се долази по милости Божијој.

     

Овог јутра много је људи из свих крајева Русије. Сви хрлимо према Соловкама…

     

На обали Белог мора усидрени су бродови, јахте, чамци… Чекамо да се укрцамо на брод Св. Николај. У власништву је манастира.

     

Брод је невелки, а нас је много… Спискови путника се проверавају.

     

Као војска, сви сакупљамо торбе, кофере… Посада брода наше ствари одмах уредно слаже у потпалубље. Капетан нам даје упутства како да пређемо са дока на брод Св. Николе, због наше безбедности.

     

Строгост је, овде, преко потребна,

     

Јутро хладњикаво. Морски ветар ћарлија. Свеже је и пријатно, око 16 је степени. У Београду је јуче било 46 степени.

     

Поред нас испловљава плави брод према Светим острвима и још један, други, трећи…

     

Сазнајемо да су овде лети неретке буре, праве олује на мору! Тада се обустављају све пловидбе. Од октобра до априла бродови су усидрени. Спремни су за дуги зимски сан. Тада су једина веза са манастиром авиони из Архангелска.

     

     

ФОТО: Логор

     

На таласима Белог мора

     

 Лодка Св. Николај опрезно одмиче од обале…

     

Наш брод реско сече таласе… Небо је азурно. Вали непрекидно шуме. Све је у ритму пловидбе…

     

Беле морске птице на Белом мору…

     

Сунчеви зраци, снежни галебови и плаветнило неба… Незаборавна лепота.

     

Крици галебова нас враћају у стварност… Они траже од нас хлеба. Посада забрањује… Жао нам је…

     

Јутарње сунце плови по чистом небу. А оно продорно плаво. Море је прозирно… Ветар нас шиба по лицу. На броду је хладно. Нисмо се спуштали у кабине, лепота је преча… Треба је доживети… видети… осетити… и мирис Белог мора.

     

Са леве и десне стране, иза нас остају пуста, камена острва. Само птице и по који светионик… Шта ли све памте ова камена острва?

     

Одмиче други час наше пловидбе. Примећујемо са леве стране весело друштво туљена. Играју се око нашег брода…

     

Пловимо поред нових голетних острва, која су све чешћа. У даљини се назире сиво-плава обала.

     

Приближавамо се Великом соловецком острву и манастиру Спасо-Преображенском!

     

Душа трепери.

     

Молитва одзвања у срцима. Како је Господом све савршено устројено.

     

Са нама је јеромонах Трифон, игуман манастира Св Феодорита Кољског из Мурманска. Он је позвонио оца Романа. А већ смо слушали о монаху Симеону из подворја Соловецког у Кеми и о оцу Роману са Соловки.

     

Схватам да је за мене, Српкињу, боравак на Соловкама велика милост  Божија.

     

Сусрет са хором Св. Јована Дамаскина из Петербурга и њиховим диригентом, Ирином Валентивновном, био је дирљив и топао. Њихов ангелски пој воли цела православна Русија. И Србија!

     

Колико је лепоте на овом светом месту!

     

Ми смо на Великом соловецком острву! Острво тишине, у вечном загрљају са Белим морем, са ниском од блиставих језера и нетакнутих шума. Нигде нису тако лепе зоре, ни сутони.

     

Посматрамо препознатљиве бедеме и куле камене тврђаве, коју је саградио велики руски цар Иван Васиљевић Четврти Силни (Грозни),  Оставио је будућим нараштајима! Беле се светиње са чувеним тамним соловецким куполама. Блеште на сунцу конаци, манастирске зграде… У пространој порти ходамо шљунковитим стазама… Сусрећемо радознале походнике, и монахе, који смерно пролазе… Ниче нови цвет православне Русије.

     

Вечерње службе и литургије у Спасо-Преображенском саборном храму рађају жељу да се поново вратимо. Пој монаха и атмосфера, све је небеско. Осећа се тиха хармонија. У нежној светлости видимо раскошни иконостас, нове фреске. Народ се моли. Свећњаци пламте. Мирис тамјана се шири… Молитва на Соловками непрекидно тече, успиње се на небо. Љубав Христова је на сваком монашком кораку.

     

Литургија је торжествена – са дубоком вером, са милим и строгим лицима монаха, на челу са епископом Порфиријем и управитељем, архимандритом Јануаријем. Они настављају мисију крстоносног живота.

     

     

Српска Голгота на острву највеће руске Голготе!

     

Сусрет са епископом Порфиријем и благочиним, архимандритом Јануаријем  на представљању књиге Српска голгота – велика је радост.

     

Такође и, сутрадан, са добрим и скромним монахом Прокопијем.

     

 На Соловкама је сатиран цвет руске нације.

     

Овде, на обали Белог мора, на далеким острвима са венцем живописних језера, страдали су мученички, они који љубе Бога.

     

Не може човек да се не запита, зашто за рајску лепоту треба да се плати великим страдањем. Како је било страшно живети, у време када су бољшевици свирепо, мучки убијали православне Русе. Лакше је тада било умрети, него живети.

     

Убијали су их њихова браћа Руси, огрезли у крви. Како боли помисао да је брат убијао брата. Овде је страдало од зверста бољшевика 1923 -1939 (каже статистика), преко 140.000, а по Солжењицину, више од 200.000 мученика. Како је уопште могуће сазнати веродостојну цифру? Јер – злочинац крије своје крваве трагове и, пре свега, број жртава. Звер је убијала, без објашњења, бесно, без милости: свештенике, монахе, људе, жене. Децу!!! Децу брата својега!!!

     

 Овде је био најзлогласнији концентрациони логор Совјетске Русије – СЛОН – 1923-1939. г.  (у преводу са руског – совјетски логор посебне намене!) Овде су мучени и убијани представници руског племства, белоармејци, официри царске Русије, велики руски научници, представници духовне и културне елите императорске православне Русије. Сатиран је блистави цвет руске нације! Они и јесу посебни – Богом одабрани.

     

Овде, на највећем острву Архипелага било је заточено преко 500 високих црквених великодостојника, владика, архимандрита, ерхијереја, угледних свештеника, монаха молитвеника… Колико их је заиста било и мучено, убијено – то само Бог зна. Јер, историју пишу победници. А бољшевици су скројили своју, која и данас провејава.

     

На Соловками заједно живе небеска лепота и  великомучеништво.

     

Спремамо се на острво Анзер.

     

     

На острву Анзер био је логор језе и ужаса и управо, овде, страдало је  на хиљаде недужних, око 60 мученика Анзера прибројени су у свете РПЦ!

     

И поново бродом, око два часа пловидбе источно од Соловки. Одевени смо за кишу и хладноћу. Упозорили су нас из манастира Голгофско Распјатског.

     

Дан сив, кишовит. Срећом, опремељени смо специјалним кабаницама. Захвална сам оцу Прокопију. На мојим ногама су сигурне монашке чизме.

     

Стићи до острва Анзер није лако.

     

Живописно острво са 60 језера, симбол је страшног страдања руског народа. Овде су умирале мајке са дечицом, тек рођеном… Овде је била, осим логора и болница, где су заточеници, оболели од тифуса, смрт чекали. Текло је море руске туге… и крви…   Никада се неће сазнати тачан број страдалих.

     

Искрцати се на обалу острва Анзер није лако. Огромно  клизаво камење покривено морском маховином и хладни таласи, помешани са ситном кишом, били су нам добродошлица.

     

Са нама је Рускиња Евгенија, озбиљна је и посвећена свом послу православног водича. Живи, иначе у Србији, али је решила да током летњих месеци помаже манастиру.

     

На обали нас чекају послушници из манастира и екипa већ приспелог брода. Ризично је – ветар, киша, таласи и камена обала.

     

Има симболике у сваком нашем кораку, Пут до Анзера, је у извесном смислу, наш животни пут. Јер, све је ризично. Као у животу. Ризично је и да не починиш грех! Да се не оклизнемо, паднемо на острву постојане молитве монаха подвижника.

     

Крећемо се према Голготи на брду Анзер, према храму неугасне молитве монаха који живе – строго, тихо, скрушено и кротко.

     

И хор из Петербурга је са нама.

     

Са радошћу очекујемо сусрет са оцем Јевлогијем, игуманом овог најстрожег манастира у Русији, где су страдали владике, архијереји, архумандрити…. људи, жене, деца…

     

Колико је мучеништва на овом светом месту. Није чудо што кише  падају често. То Небо плаче за страдалницима. А буре на Белом мору и данас развејавају сузе, страхове и молитве царске Русије, које више нема…

     

Данас, док пишемо овај текст, на календару је забележено – Сабор Новомученика и исповедника Соловецких. Нисмо знали да ће се тема и датум подударити. Богу је све знано.

     

Анзер

     

Киша сипи. Таласи се стишавају… Пажљиво прелазимо са брода у чамац, а са чамца на Анзер. Људи нас чекају и дају инструкције, упозоравају нас да будемо пажљиви. Опрезно корачамо по влажном, сивом, огромном камењу. Нечије руке нас придржавају.

     

Крећемо се према врху Анзера у сусрет једном од најстрожијих манастира у православном монаштву. Корачмо – стазама заточеника.

     

Седам сати пешачења, успињања, ходања, силажења, поново успињања, по киши, блату, серпентинама, по глибу, барама, камењу, по хладноћи. А около нас живописни брежуљци, тамнозелене шуме, кристална језера, ливаде са орошеним цвећем, поново шуме, стазе, путељци… Чини се – да нема краја …

     

Евгенија, одлично познаје терен, још боље прошлост Анзера.

     

Посећујемо обновљене дрвене црквице и капеле. Свака светиња на Анзеру има свој празник. Обично су у њима живели, подвизавали се, у 18, 19. веку, отшелници или у време зверства бољшевика – сужњи у монашкој ризи.

     

Свака капела има свог страдалника, молитвеника, своју болну историју. Лик једног свештеномученика не може да се заборави, по блаженим голубљим очима. Тешко да могу да се забораве очи боје сибирског неба св. свештеномученика Петра, епископа Вороњешког. Очи љубави. Чудесно је колико игуман Јевлогиј личи на св. Петра, епископа Вороњешког.

     

Небо нас непрекидно шкропи…

     

На једном пропланку, успињемо се ка белом каменом храму. Храм је у обнављању – СветоТројицки анзерки скит. У току је рестаурација. Обнавља се и олтарски део. Изнад наших глава је прелепа олтарска фреска Пресвете Тројице, коју такође, треба рестаурирати. Као да ју је насликао Андреј Рубљов. Праву лепоту је немогуће уништити.

     

Придружује нам се још једна група Руса. Запеваше невски херувими…

     

Долгаја је наша дорога до манастира на Анзеру. Успињемо се… На овом  светом острву, жена може да буде до 15 часова. На анзерској обали, у време повратка увек је више бродова, који стрпљиво чекају путнике повратнике до Соловки.

     
         
  • На Анзеру су своји убијали своје – објашава Јевгенија.
  •      
     

Они који су преживели сопствену мученичку школу на Соловки, били су постављени за тамничаре, мучитеље своје браће на Анзеру. Како је то могуће? Какав је монструозан био систем за уништавање православног човека. Било је тешко слушати.

     

Утисак је да се ублажава историја о страшним мучењима, о страхотама које су однеле на хиљаде недужних живота. Вероватво то раде да би заштитили младе од језивих прича о монструозним злочинима. Овде су нестајале комплетне свештеничке породице, руске племићке породице, највећи научници и умови Русије, блистави свет православне Русије одлазио је у неповрат.  И нису овде убијали  – нераднике, како су их бољшевици називали.

     

Овде су мучитељи убијали невине људе, свештенослужитеље, писце, песнике, новинаре, научнике… Елиту руске нације! Како је ужасно страдала православна Русија! Колико ли је  небо слушало јаука, видело крви, смрти, мучења!?

     

     

Отац Јевлогиј

     

Млади  Руси све треба да знају, да се не би поновило.

     

А ми смо на најстрадалнијем Анзеру – да се не заборави.

     

Снага и воља посустају. Руке су нам промрзле, лица бледа, одећа  покисла. Стижемо до чудноватог крстоликог дрвета, а потом и до великог руског крста (17 метара), постављног у спомен свим пострадалим на Анзеру.

     

На врху острва уздиже се Распјато-Голгофски манастир. Бајковит призор! Бели храм усамљено и моћно стоји на врху тамно зелене горе, изнад Белог мора и бисерних језера…

     

Последњим атомима снаге и воље, стижемо на Голготу. И заиста, када наступа немоћ, Господ даје своју руку. У Храму Голготе и Распећа, где нас је дочекао игуман, отац Јевлогиј и монаси, нестало је умора. Само лакоћа, радост и жеља да удахнемо манастирски дух.

     

Са врха Анзера посматрамо прелепа језера, тајанствене шуме. Царује тишина и неизрецива красота. Овде живе монаси по најстрожијим правилима молитвеника отшелника. Њихов живот у потпуности посвећен је Богу. Живе у  крајњој скромности, аскетизму. Христови борци. Њихова лица су ангелска.

     

У храму се завршава служба.

     

Игуман манастира Анзер, отац Јевлогиј оличење је тихости, доброте, кротости, али и строгости, молитвености. Очи благе и озбиљне. Овде службе трају 7-8 сати, и јутарње и вечерње. Монаси  се хране искључиво воћем и поврћем. Рибу једу само два пута годишње за два највећа празника.

     

Отац Јевлогиј и монаси молитвом доспевају до срца свих нас.. Хвала Ти, Господе, за такву милост.

     

Пишемо да се не заборави и које смо светиње посетили- СветоТројицки анзерки скит из времена св. Сергеја Радоњешког, Капелу у славу иконе Богородице Знамење, Елеазорову пистињу, дрвени храм у част св Елеазера Анзерског, дрвени скит Голгофско-Распјатски, такође црквицу Васкрсења Христовог, капелу свештеномучемика Петра Звереева, у спомен обретења његових моштији, и главни храм на Анзеру.

     

Време лети. И већ се спремамо за повратак, да испоштујемо сатницу, жена не сме да буде на Анзеру после 15 сати!

     

     

Епископ Порфирије    

     

 

     

Из историје Соловецког манастира

     

 “Спасо-Преображенски Соловецки манастир је један од најпознатијих светиња у Русији. Овде су сачувани величанствени храмови и трпезарије од 16-19 века, манастирске затворске ћелије, древне тврђаве. Све је то у срцу у прекрасног Севера, где шуме таласи Белог мора и модрих језера.

     

 Манастир на Великом Соловецком острву основали су почетком 15. века монаси пустињаци Савватиј, Герман и Зосима, који су касније канонизовани. У потрази за далеким местом за молитву, одлучили су да се населе на пустом острву, које је због оштре климе и делимично залеђеног Белог мора већи део године било одсечено од копна. До краја 16. века на територији је изграђено неколико камених храмова, одаја, ћелија и господарских зграда. У исто време, манастири су почели  активно да се укључују у систем одбрамбених структура земље, а Соловецки манастир није био изузетак. Око њега је, по налогу Ивана Грозног, подигнута камена тврђава са високим кулама за заштиту северозападних граница Русије. Поред монаха населила се војска- стрелци и козачки гарнизони.

     

 Манастир је цветао од средине 16. до средине 17. века. У то време, манастир је проширио своје поседе од реке Оње до полуострва Кола и активно се развијао: појавиле су се нове економске и стамбене зграде, укључујући млинове и солане (колибе за произњодњу соли). На острву су постављени путеви, подигнута је камена брана – Филиповски вртови – и почео је да се ствара систем канала за воду за пиће и наводњавање. Многи монаси потицали су из руског племства. Неки су достигли највише нивое у црквеној хијерархији и играли важну улогу у политичком животу земље.

     

 Од 16. века у зидинама Соловецког манастира постоји затвор за црквене  и владине службенике који су пали у немилост, као и за староверце и јеретике. Манастирски затвор важио је за један од најстрожих. Прво, зато што је одавде било готово немогуће побећи: манастир се налази на острву окруженом хладним Белим морем. И друго, посебно опасни затвореници држани су у скученим „каменим врећама“, у којима се није могло ни лежати.

     

Ћелије у Соловецком манастиру налазиле су се унутар зидина тврђаве и у кулама. Манастирски затвор на Соловки постојао је до 1903. Међутим, убрзо је замењен једним од највећих и најстрашнијих логора за присилни рад у СССР-у.

     

После Октобарске револуције, манастир на Соловцима је укинут, а сва здања манастира, укључујући и храмове, претворене су у казнене ћелије. Године 1923. овде су стигли први затвореници. СЛОН је заузимао огромну територију не само на  Великом острву, већ и на суседним острвима и на копну. У почетку су затвореници држани у манастиру, али је постепено логор растао, затвореници су смештени у удаљене испоснице, а касније су изграђене дрвене бараке… .А. И. Солжењицин је СЛОН назвао „поларним Аушвицом“ због његовог мукотрпног рада, нехуманих услова и окрутног мучења.

     

 Током 14 година постојања концентрационог логора кроз њега је прошло око 200 хиљада људи, од којих су многи стрељани или умрли од мучења. Овде су кажњавани за кривичне и политичке злочине, као и они који су били само осумњичени за антидржавно деловање. Затвореници су били свештенство, официри Беле и Црвене армије, филозофи, историчари, писци и музичари – противници совјетске идеологије. Године 1937. логор је реорганизован у нови Соловецки затвор за посебне намене – СТОН, који је постојао још две године. И иако се статус променио, поредак је тамо остао исти.

     

Деведесетих година прошлог века почело је оживљавање Соловецког мушког ставропигијалног манастира. Монаси и искушеници су поново смештени у зграде, цркве су освештане и службе су настављене. Истовремено, у манастир се вратила главна светиња – мошти оснивача манастира, светих Зосиме, Савватија и Германа, које су у совјетско време однете са острва. Неко време су били изложени у Централном антирелигијском музеју Москве, а затим у Лењинградском музеју историје религије и атеизма. Сада се ћивоти са моштима налазе у Саборној цркви  пресвете Тројице. Још једна светиња која се вратила у манастир је белокамени крст преподобног Саватија из средине 16. века.

     

 Спасо преображенски Сабор

     

Сматра се главним храмом манастира. Подигнут је 1560-их година на месту дрвене цркве Преображења Господњег. Нова катедрала постала је главни украс манастирског комплекса. Зидови храма су украшени фрескама 18. века, које  чекају на рестаурацију. Зграду крунише пет купола, при чему се бочне куполе налазе на угловима храма, на знатној удаљености од централне. Саборна црква Преображења је више пута обнављана. На фасади храма могу се видети мали прозорски отвори из 16. века и високи прозори из 18. века.  Фасаде и унутрашњи зидови били су украшени  фрескама из 19. века. Унутра је био велики петостепени иконостас и неколико мањих на зидовима. До 17. века у Саборном храму се чувало око хиљаду фресака.

     

Комплекс Успења

     

Постао је први камени објекат на територији манастира, подигнут око 1550. Комплекс чине Успенска црква, трпезарија и подрумске просторије, које стоје на једном темељу и пролазима су повезане са Преображенским храмом.

     

 Историја Анзера

     

 Настанак светиње се везује за име монаха Елеазара, који је дошао у Анзер 1615. године. Овде је, по благослову игумана Иринарха, основао први манастир – нови облик монашког живота соловецких монаха. Скит св Тројице следио је обичај древних православних манастира и одликовао се строгим правилима.

     

Још један познати анзерски подвижник, блажени Јов (Исус у схими), такође је био повезан са царском породицом. Био је исповедник Петра Првог и невољно је дошао на Соловки, укључен у случај проглашења цара Петра Алексејевича „Антихристом“. Одабравши острво Анзер за духовне подвиге, основао је манастир Распеће на гори Голготи. Манастир се одликовао  строгим правилима: овде су се служили само опело и непрестано се читао Псалтир. Године 1702. цар Петар, који је посетио Соловке, састао се са Јовом, уверио се у његову невиност и затражио да се врати на царски двор, али је Јов желео да остане на Соловки. После његове смрти, манастир Голгота-Распеће је напуштен, али га је обновио архимандрит Досифеј 1820. године.

     

У двадесетом веку Голгота је оправдала предсказање које је Јову дала, према легенди, сама Богородица: „Ова гора биће освећена од небројених страдања.” Организовањем Соловецког логора за посебне намене на Соловцима 1923. године, Анзер је постао посебан огранак СЛОН-а. У почетку су, овде, били заточени „политичари“ – мењшевици, социјалистички револуционари и анархисти. На Голготи су држане „мајке“ – затворенице са дојенчади. Крајем 1920-их, овде је основана болница за тифус. На Анзеру је на хиљаде затвореника умрло од епидемије. За многе мученике диван поглед са планине био је последње што су видели на овом свету…

     

У Анзеру је оживео монашки живот. У лето 1992. одржана су прва богослужења у Тројичком и Голготско-Руспјатском манастиру после 70 година паузе. Две године касније започета је рестаурација манастира која траје до данас. Најстарији Соловецки манастири се постепено враћају животу  и молитви.  Данас је Анзер место спокоја,  лепоте и духовне снаге… Као и некада, прилика да се у пустињској тишини окружени нетакнутом природом, дотакну тајне пустињског живота, оживљеног на Соловкама. Шетајући острвом, човек ослушкује трепераву тишину, напаја душу лепотом природе, осећа тиху радост и мир који су му заувек остају у срцу.

     

 АУТОР: Биљана Живковић

     

 На Дан свих Соловецких мученика

     



Просмотров: 4598