После „Стари печати као старе карте“, ево још једног поглавља књиге Андреја Тјуњајева „Руски Китај: извоз цивилизације (мултидисциплинарна истраживања)“ (Китај=Кина) (издавач „Мирослав“ (063/865-1119); 740 страница формата А4 са мноштвом илустрација у боји. На крају је наведен садржај књиге.

     

Андреј Тјуњајев је, уз Анатолија Кљосова, био међу учесницима Међународног научног скупа „На изворишту културе и науке“ одржаног у Београду 2012. године, када је и „Печат“ објавио интервју са њим, насловљен „Шта Европа дугује Балкану“.

     

***

     

Таримска низија се на китајском пише овако: ????? и чита «t?l?mùpéndì». Ту је: ? (стар. облик ?) t? – «пагода, ступа, торањ»; ? l? – «унутрашња страна; унутрашњи; унутар, изнутра»; ? mù – «дрво, одрвенети, утрнути, отицати, одузимати се»; ? pén – «лавор; лонац, плитица; шоља; здела; када; каца», ? dì Земља –«ерупција». Уопштавајући, поетски добијамо следеће – «када, стврднута унутар уздизања вулканских планина». Са севера ту низијску пустару окружује река Тарим.

     

Већ 1980 година п.н.е. на територији Синкјанга живели су Руси. Шведски археолог Фолке Бергман открио је 1934. године људску гробницуу сливу те реке. Истраживања пронађене гробницезапочета су тек 2003. године и показало се да су ту сахрањени људи врло сличнистарим Русима. Њихова тела леже у преврнутимчуновима, а над гробовима се уздижу 3,5-метарски кумири божанстава, које су нестручњаци застароруску митологијусматрали некаквим «шиљатим фалусним символима». Врхови кумира над гробовима жена и над гробовима мушкараца различито суоклесани: код жена су округли, код мушкараца у облику мача.

     

     

Сл. 1.2.4.1.1. Гробље старих Руса у Синкјангу (снимак Liu Yu Sheng).

     

     

Сл. 1.2.4.1.2. Вудхенџ (реконструкција, 2005. год.; снимак Julian Thomas).

     

Слична структура гробнице представљена је на супротном крају Евроазије – у Дарингтон Волсу (Durrington Walls). То место налази се неколико километара од Стоунхенџа (Велика Британија). Археолози сутамо 1967.пронашли трагове који потврђују да је ту још у неолиту подигнутаграђевина – и тосасвим дрвена. Зато је и названа Вудхенџ (од енглеског wood – «дрво»). Археолози су у пољу око 3 километра источно од Стоунхенџа пронашли крупан монолит дужине 2,8 метра. Сем тога, истраживачи су открили рупу у земљи у којој је био усправно постављен, ископану 2.500 – 2.000 година п.н.е. У близини камена пронађени су остаци гробница, камени ножеви и задевци стрела. Становништво неолита и бронзаног доба Енглеске представљају носиоци руске хаплогрупе R1a1, као и у «китајском» Синкјангу.

     

     

Сл. 1.2.4.1.3. Рјазањски «Вудхенџ» (снимак ископавања); 3. – 2. миленијум п.н.е.

     

Још једно слично место недавно је открио руски научник Иља Ахмедов саскупином археолога из Државног историјског музеја. У непосредној близи градишта Старог Рјазања у градићу Спаска Лука открили сустару грађевину, структуре сличне енглеском Вудхенџу. У средишној јами Рјазањског светилишта лежала је омања грнчарскапосуда сашаром: малим цртицама означен је цикцак (змај Јаз), одозго – низови валовница (сунчеви зраци). Стручњаци су посуду датовалиу крај 3. – почетак 2. миленијума п.н.е., то јест исто време кад и сличне споменике у Вудхенџу и Синкјангу. По речима Ахмедова, посуда веома личи на израђевине нађене у Синташти (Аркаим, људи – R1a1). Очита је и сличност сапосудама абашевске културе (снимак Абашевца вид. горе), раширене у Поволжју и Приураљу[1].

     

     

Сл. 1.2.4.1.4. Локација рјазањског «Вудхенџа»: у јужном предграђу Старог Рјазања, на супротној обали Оке од Спаск-Рјазањског.

     

У јамамаиза средишних стубова пронађене су двепосуде балановског типа (2. миленијум п.н.е.). Балановска култура је била локална варијанта фатјановске културе. Антрополошки тип је европеидни. Обе културе улазиле су у састав велике културно-историјске заједнице – тзв. култура бојних секира или врпчасте грнчарије, предака Словена, Балта и Германа[2]. Археолозима изгледа необичното што су предмети начињени у разним традицијамачувани на истом месту. По нашем мишљењу, мешање ствари и култура представља последицу постојања трговачких путева (вид. даље). Нашу претпоставку потврђује и то што су сличне грађевине познате у степскомподручју и зауралској тундри. У европском делу почињу да се шире од краја 1. миленијума п.н.е., налазе их у Чешкој и Словачкој, где су обитавали келтски народи.

     

 

     

Сл. 1.2.4.1.5. Систем звездарница бронзаног доба (3. миленијум п.н.е.): 3 – Вудхенџ, 1 – Стари Рјазањ, 4 – Аркаим, 2 – Тарим.

     

Према тлоцрту ископавања, објекат представља круг пречника седам метара, по чијемободу су на подједнаком међусобном растојању стубови полуметарске дебљине. У средини тог круганалазе се велика правоугаона јама и стубови. Ту су пронађени остаци људских костију[3]. И поред тога археолози су ипак исправно протумачили то место каостару звездарницу. Није ихзбунилани околност што Угрофинци, приспели већ почетком нове ере из Китаја, наводно нисуреметилистаро «гробље» (сматрасе да им је његово устројство било познато још из Синкјанга) већ су своје гробље сместили поред, не дирајући гробове старих Руса.

     

Читав систем старих звездарница из бронзаног доба (3. миленијум п.н.е.) изврсно се слаже са положајем Северног трговачког пута истог раздобља (вид. Поглавље III). Ако су се стари трговци кретали тим путем, увек су могли да се обрате звездарници, где би им помогли око навигације, а такође израдили стару карту (вид. Поглавље VIII). Најзападнију тачкуте путање представљале су земље Велике Британије. Дотле је стизао ћилибарски пут бронзаног доба. Крећући се од Москве и Старог Рјазања на исток, исти пут је на Јужном Уралупролазио поред звездарнице Аркаим и стизао до Синкјанга. Преко њега је трговачки пут водио у дубину СеверногКитаја.

     

Прва мумија белог човека у «китајском» Синкјангу откривена је случајно 1977. године. После обрушавања песка указао се леш жене. Њено тело имало је велике озледе, како се претпоставља, услед борбених дејстава. Додатна ископавања откриласу још 16 мумија. Пронађене мумије имају светлориђу косу, дугачке носеве, европеидни облик очију и у целини – европеидни облик. Прва је пронађена мумија беле жене дуге светле косе. Друга мумија је мушкарац Тохарац светлориђе косе. Његове европеидне црте јасно се виде и поред старостиод 3.500година.

     

У Синкјангу је свако тело било положено под преврнутичун и покривено воловском кожом. Одећа се на многим телима сачувала. На главама су имали нешто попут пустених шешира. У свакичун-гроб положене су лепоисплетене котарице, вешто изрезане образине, а такође јелово грање, штоу длаку понавља савремени руски погребни ритуал. Неколико жена положено је у двослојне ковчеге савреднијомробом. Око гробља нема никаквих насеља, можда су људи живели на другом месту и чуновима довозили покојникедо гробља. Такође нису пронађенаникаква оруђа за обраду дрвета.

     

     

Сл. 1.2.4.1.6. Таримске мумије.

     

Сахрањени су били одевени у вунене тканине сашарама налик на келтске, обувени у кожну обућу (сл. 1.2.4.1.7) и украшени драгоценостима. Пустињски услови изврсно су сачували и тела, и комаде хлеба. Такође је пронађено најстарије седло на свету, подседлица и пар чакшира са цртежима људи на једној нози – једно лице на цртежуима плаве очи.

     

     

Сл. 1.2.4.1.7. Тканина из таримских гробница.

     

Укупно је пронађено око 200 гробова. Према анализи помоћу угљениковог изотопа С-14, извршеној у Пекиншком универзитету, њихова старост износи 3.980 година (1.980 година п.н.е.) – најстарији су у сливу Тарима. Китајски и амерички археолози који су их страживали истичу да сахрањени људи немају ничег заједничког ни саКитајцима, ни са савременим житељима Тибета, већ су то остаци људи чијиизглед није монголоидни.

     

Када су пре 4.000 година људи ушли у слив Тарима, он је већ био врло сув, а до 4. века п.н.е. све реке и језера коначно су пресушили. Стога су се сва тела добро сачувала у сувом ваздуху и претворила у мумије. Код људи се запажају европске особености: високи раст, плава коса, дугачки носеви.

     

     

Сл. 1.2.4.1.8. Најстарији представници руског рода. Лево – светлокоса алтајска принцеза (курган Ак-Алах-3, висораван Укок, Република Алтај, култура Пазарика, 5. – 3. век п.н.е.); у средини – светлокоса царица Туја (Thuya), жена племића Јуја (Yuya), прабаба Тутанкамона (Египат, 1400. п.н.е.); десно – светлокоса лепотица из Сињохе(Xiaohe)Китај, слив реке Тарим, 1800. п.н.е.).

     

Тимкитајских генетичара на челу са Hui Zhou (Жоу) из универзитета Ђилина у Чангчуну извршио је,уз учешће генетичара (доктор Zhin) из универзитета Fudan,анализу ДНК мумија. Стручњаци су дошли до закључка да људи потичуизван границаКитаја. Код свих мушкараца чијиY-хромозоми су истражени пронађена је хаплогрупа R1a1 – она која се у научној литератури назива руском. Она је углавномраширена у Средишним областима Русије (до 70%), а такође међу неким народима Средње Азије и Сибира – бивших територија Богумира. У Китају те хаплогрупе нема[4].

     

     

Сл. 1.2.4.1.9. Снимак «лепотице из Сињохе».

     

Једну од најбоље сачуваних мумија, названу Лепотица Лулан, проучио је 2007. године доктор Zhin. Њена митохондријска ДНК, која се преноси по женској линији, није показала јужноазијско порекло, већ у једном случају сибирско и у два случаја европско. И маркери Y-хромозома, и маркери МтДНК имајустаре облике, стога су доктор Жоу и његовтим претпоставили да су сестароруски и сибирски[5] представници укрстили пре доласка у слив Тарима, преоко 4.000 година.

     

     

Сл. 1.2.4.1.10. Лево – царица Туја (Египат); десно – једна од мумија нађених у сливу реке Тарим (Китај).

     

***

     

Садржај

     

Увод.

     

 

     

Поглавље I. Етногенеза азијских територија.

     

1.1. Археологија и антропологија «китајске области».

     

1.1.1. Палеонароди Тибета и Југоисточне Азије.

     

1.1.1.1. Народ Мјао.

     

1.1.2. Први талас насељавања човека савременог типа у Азији.

     

1.1.2.1. Аини – европеиди првог таласа.

     

1.1.2.1.1. Особености генетике Аина и локалних монголоида

     

1.1.2.1.2. Култура и традиције Аина.

     

1.1.2.1.3. Аини истока Евроазије и Јапана.

     

1.1.2.1.4. Археолошки налази у местима боравка Аина.

     

1.1.2.1.4.1. Пирамиде на подручју боравка Аина.

     

1.1.2.1.4.2. Пирамиде сличне аинским.

     

1.1.2.1.5. Језик Аина.

     

1.1.2.1.5.1. «Јапански» топоними из аинског језика.

     

1.1.3. Други талас насељавања Азије – старим Русима.

     

1.1.3.1. Миграције носилаца руске хаплогрупе R1a1.

     

1.1.3.2. Европеидне културе Тибета и Југоисточне Азије.

     

1.1.3.2.1. Особености неолитских европеидних култура североистока Китаја.

     

1.1.3.2.2. Културогенеза и антропогенеза у бронзано доба Северног Китаја.

     

1.1.3.2.3. Бронзано доба Источног Китаја.

     

1.2. Историја и митологија.

     

1.2.1. Предисторија северозападних области Китаја.

     

1.2.2. Родослов руских родова источног правца.

     

1.2.3. Долазак старих Руса у Седморечје.

     

1.2.4. Пресељавање старих Руса из Седморечја у Синкјанг.

     

1.2.4.1. Гробнице народа Велесове књиге.

     

1.2.4.2. Тохарци – досељеници из Рјазањске области.

     

1.3. Народиврста homo neandertalensis и homo denisovsky (Семити).

     

1.3.1. Порекло Јапанаца.

     

1.3.2. Порекло Туранаца.

     

1.3.3. Порекло Арапа.

     

1.3.4. Порекло Јевреја.

     

1.3.5. Порекло Грка.

     

1.3.6. Порекло Римљана.

     

1.4. Закључци из Поглавља I.

     

 

     

Поглавље II. Култ змаја-дракона.

     

2.1. Астрономија представе о змају-дракону.

     

2.1.1. Месијански дракон.

     

2.1.2. Дракон – зодијак.

     

2.1.3. Дракон – календар.

     

2.1.4. Етимологија термина «дракон».

     

2.2. Позајмљивање култа из астрономије у митологију.

     

2.2.1. Погађајући Змаја.

     

2.2.2. Тројан и Тројаново доба.

     

2.2.2.1. Змај Тројан.

     

2.3. Картографија.

     

2.3.1. Етимологија термина «Китај».

     

2.3.1.1. Китај и Сина – две супротстављене творевине.

     

2.3.1.2. Псоглавци и мачкоглавци.

     

2.3.1.3. Китај – кит (дракон) и Скити-драконари.

     

2.3.2. О мноштву Китаја.

     

2.3.2.1. «Китај»ски топоними.

     

2.3.2.2. Кијевски Китај.

     

2.3.2.3. Дагестански Китај.

     

2.3.3. Закључци из одељка 2.3.

     

2.4. Азијско преузимање култа.

     

2.4.1. Китајски некитајски дракони.

     

2.4.2. Семитска преузимања култа дракона.

     

2.5. Закључци из Поглавља II.

     

 

     

Поглавље III. Стара трговина.

     

3.1. Трговина током неолита и бронзаног доба.

     

3.1.1. Трговина бакром и месингом пре 8.000 – 5.000 година.

     

3.1.2. Трговина сребром пре 7.000 – 5.000 година.

     

3.1.3. Лазуритни пут пре 6.000 –4.000 година.

     

3.1.4. Ћилибарски пут пре 5.000 – 4.000 година.

     

3.1.5. Трговина сребром пре 4.000 – 3.000 година.

     

3.1.6. Нефритни пут пре 4.000 година.

     

3.1.6.1. Сопствени китајски нефрит и испоруке нефрита у «Китај».

     

3.1.6.2. Носиоци култура нефритног пута.

     

3.1.6.3. Зрна-бројанице – прварачунаљка.

     

3.1.7. Појава свиле у Китају.

     

3.2. Трговина у гвозденом добу.

     

3.2.1. Сазнања Медитеранаца о нефриту и њихово учешће у трговини нефритом.

     

3.2.2. Свилени пут пре 3.000 година.

     

3.2.2.1. Географскасазнања средоземних урођеника о Китају и Руској и трговина свилом и китајском робом.

     

3.2.2.2. «Велики» свилени пут.

     

3.2.3. Трговина лазуритом.

     

3.2.4. Монете у старој Руској пре 3.000 година.

     

3.3. Разматрање.

     

3.4. Закључци из Поглавља III.

     

 

     

Поглавље IV. Трговина у раном средњовековљу.

     

4.1. Лазуритни пут.

     

4.2. Ћилибарски пут.

     

4.3. Налази свилених тканина.

     

4.3.1. Ширење свилене бубе.

     

4.3.2. Где су се налазили Сери, произвођачи свиле.

     

4.3.3. О староруској производњи свиле.

     

4.3.4. Истраживања технологије предења свиле.

     

4.4. Монетарна трговина.

     

4.4.1. Дирхеми од 8. до 11. века.

     

4.4.1.1. Оставе у Средњој Азији.

     

4.4.1.2. О животу у Руској држави 1. миленијума нове ере.

     

4.4.1.3. «Сребрна криза» у Азији.

     

4.4.2. Намена дирхема у Руској.

     

4.5. Разматрање.

     

4.6. Закључци из Поглавља IV.

     

 

     

Поглавље V. Религија.

     

5.1. Превођење астрономског култа змаја у религију.

     

5.1.1. Етимологија термина који означавају појам «бог».

     

5.1.2. Етимологије назива неких семитских богова.

     

5.1.2.1. Змај Јеша (Исус).

     

5.2. Порекло сижеа Библије – митологија Мјао-Јао.

     

5.2.1. Потоп је био у Југоисточној Азији.

     

5.2.2. Библијских народа на картама нема.

     

5.2.3. Где се налази рај.

     

5.2.4. Северна прапостојбина народа Мјао-Јао.

     

5.2.5. Верске представе о Гогу и Магогу.

     

5.2.6. Реално о нереалном Александру Македонском.

     

5.3. Закључци из Поглавља V.

     

 

     

Поглавље VI. Писмо.

     

6.1. Порекло писмености.

     

6.2. Писмо као пратилац трговине.

     

6.2.1. Рано писмо Источне Европе и Руске низије.

     

6.2.2. Рано писмо «Китаја».

     

6.2.3. Писмо бронзаног доба.

     

6.2.4. Писмо гвозденог доба.

     

6.2.5. Писмо антике и раног средњовековља.

     

6.3. Разматрање.

     

6.4. Закључци из Поглавља VI.

     

 

     

Поглавље VII. Одбрамбене грађевине Руса против јужних дивљака.

     

7.1. Дислокација северне и јужне цивилизације.

     

7.1.1. Бројност становништва северне и јужне цивилизације.

     

7.1.2. Касна јужноруска утврђења.

     

7.2. Зид.

     

7.2.1. Змајеви вали.

     

7.2.2. Тројанови вали.

     

7.2.3. Кримски «кимеријски» вали.

     

7.2.4. Тврђава Бела Вежа.

     

7.2.5. Хадријанов и Антонинов вал.

     

7.2.6. Офин вал.

     

7.2.7. Германски вали.

     

7.2.8. Вали Храброг и други.

     

7.2.9. Велики Абхазски зид.

     

7.2.10. Грузијски зид.

     

7.2.11. Дербентски зид.

     

7.2.12. Велики Горгански зид.

     

7.2.13. Велики Заволшки зид.

     

7.2.13.1. Бугарска – покретљива «држава».

     

7.2.14. Индијски зид.

     

7.2.15. Кинески зид – велика запрека од Китајаца.

     

7.2.15.1. Назив «Китајског» зида.

     

7.2.15.2. Прикази «Китајског» зида на картама.

     

7.2.15.3. Време изградње «Китајског» зида.

     

7.2.15.3.1. Рано гвоздено доба.

     

7.2.15.3.2. Средњовековље.

     

7.2.15.4. Староруски стил у архитектури Китајског зида.

     

7.2.15.5. Закључци о «Китајском» зиду.

     

7.3. Разматрање.

     

7.4. Закључци из Поглавља VII.

     

 

     

Поглавље VIII. Империја.

     

8.1. Разматрање неких старих цивилизација

     

8.1.1. Критеријуми државности старих раздобља.

     

8.2. Цивилизације неолита и бронзаног доба.

     

8.2.1. Прапостојбина старих Руса.

     

8.3. Успостављање државног статуса друштвених односа у најстаријој Руској.

     

8.3.1. Обележја државе.

     

8.3.2. Амблематика Империје.

     

8.3.2.1. Главни «бог» Империје.

     

8.3.2.2. ОсаИмперије.

     

8.3.3. Географија Империје.

     

8.3.3.1. Оса Света – граница између Руског континента и Европе.

     

8.3.3.2. Стварање света – географска полазна тачка.

     

8.3.3.3. Настанак астрономије и картографије.

     

8.3.3.4. Седмозвежђа – почетак оријентисања.

     

8.3.3.5. Почетак картографисања.

     

8.3.3.6. Исходишна карта света.

     

8.3.3.6.1. Карта Перунове (Средишне) Руске.

     

8.3.3.6.1.1. Кијевска символика.

     

8.3.3.6.2. Карта Богомајкине Руске (подручје реке Об).

     

8.3.3.6.3. Археологија Дажбоговеземље.

     

8.3.3.6.4. Карта Ориона, Кочијаша и Персеја – земаља дивљих људи.

     

8.3.4. Старе карте.

     

8.3.4.1. Стари печати каостаре карте.

     

8.3.4.2. Символ «менора» каостара карта.

     

8.3.4.3. Сумерска карта звезданог неба.

     

8.3.4.4. Староегипатска карта звезданог неба.

     

8.3.4.5. Староруска карта звезданог неба.

     

8.3.4.6. Карта Рускеимперије.

     

8.3.4.7. Символизам новца.

     

8.3.5. Старе руске звездарнице.

     

8.3.5.1. Звездарница Аркаим.

     

8.3.5.2. Звездарнице – египатске пирамиде.

     

8.3.6. Назив Империје.

     

Поглавље IX. Закључак.

     

 

     

[1] Пичугина Т., Рязанский Стоунхендж. «Известия -Наука». 13.04.2003.

     

[2] Крайнов Д.А., Древнейшая история Волго-Окского междуречья. Фатьяновская культура 11 тыс. до н. э., М., 1972.

     

[3] Научници су, наравно, сместа похитали саизјавама о жртвовању, а помисао о гробљу им, ко зна зашто, није падала на памет.

     

[4] Клёсов и Тюняев, 2010. Происхождение человека.

     

[5] Нијејасно кога истраживачи називају «сибирским» носиоцима, зато што монголоида у Сибиру није било до 2. миленијума п.н.е.