Ја сам...Константин Костја Богословски, “Анђео са горе Заглавак”. Знам, не знате ни где је гора ова, нити ко сам ја. Моје име, а особито презиме говори о мени, ко сам, чији сам али не и одакле сам.
Рођен сам 17 јуна 1972 године у тадашњем СССР, градићу Гарм у Таџикској републици. Из детињства памтим, време проведено у граду Хаит, што на персијком језику значи “Вечни празник”, где су ми родитељи били део експедиције која се бавила сеизмологијом.
Лепи дани, јурњаве пространствима, слобода, босоноги трк, живот под облацима. Имао сам млађег брата, Ивана.
Кад за то дође време, кренуо сам у школу. Био сам добар ђак али и несташан. Јако сам волео гитару, коју сам учио свирати, сасвим сам. Касније, поставши младић, дизао сам и тегове, те тако мој несташлук пређе у ону кипућу младалачку снагу.
Како то већ иде, дошло је време и за служење војног рока. Године 1990 – те, отишао у војску. Била су то веома тешка времена за моју земљу. У време мојег повратка из армије, држава се распарчавала у мале државице-републике. Чинило ми се, неповратно. Осећао сам се тешко, беспомоћно.
Некако, у времена ова, наш братски народ, наша словенска и православна браћа, Срби, почели су одбрамбене ратове, у држави Југославији, која се, као и наша растакала. Једанпут, затекао сам се у друштву некаквих Козака, који су гласно викали: “Ваља нам ићи, ратовати за нашу браћу Србе”. И пустио сам срце, да лако донесе одлуку. Идем. ИДЕМ!
Са још 11 садруга, испраћени од родитеља, девојака и другова, кренух на не мали пут. Осећао сам се чило, одлучно, храбро, знајући да идем из добрих побуда.
И стигосмо у град Вишеград, у другој половини новеембра. 1992. Ево се сећам, прерано оседелог официра, који се јако бринуо, чини се више него око било чега више, да нам некако прибави јакне, јер долази зима, смрзнућемо се.
Исто се сећам, како смо се слатко смејали његовом изразу лица, када смо му рекли, да су нам кошуље сасвим довољне и да ово за нас није никаква зима! Што од тога што су руске зиме далеко јаче, што од вреле крви наше, узбуђене братством, љубављу и храброшћу. О, браћо наша, по души и по срцу!
А како су нас дочекали! Ех, тек се у временима лишеним модерних глупости, и лажи, на пољу части, види какав је који народ и човек поједини. Наш је долазак пробудио такву снагу у браћи Србима, да сам се понекада питао, да ли је нас дошло 12 или 12.000?! Још нешто, веома важно, наш долазак је потврдио, да су руски и српски народ, обични људи, не Владе држава већ обични људи, још браћа, лева и десна рука једног тела. И да ћемо увек то и бити. Ићи ћемо једни другима у помоћ, онда када је најтеже. Ићи ћемо, чак и ако нас не зову, чак и ако нам бране. Јер, какве забране и уставе, срце зауставити могу? Какве?
Време је текло, битке су се низале, углавном смо односили победе. Борили смо се на правој страни, за исправан циљ. Нећу вам овде потанко о свему говорити, сваком је рату његове муке доста. Не треба то даље ширити, нека.
Априла 1993, нас неколико смо отишли у Рогатицу, да телефонирамо својима, у Русију. Звао сам девојку, није била кући. Затим, позвао сам мајку своју, Људмилу и дуго причао са њом. Мајчица, као и свака, плакала је и говорила да ме јако воли и да се чувам. А ја сам знао, да ме чува Бог, до часа до којег ће ме себи позвати.
А знао сам, осећао сам такве ствари, и да је мој час близу. Страх ме било није. Једино сам страховао, да не укаљам своје име, име своје фамилије и мајчице Русије, да будем једнако храбар као браћа Срби, а они су били лудо храбри и како су само волели своју Отаџбину. Радовао сам се погинути крај таквих људи.
Тако, 12 априла 1993, на планини Заглавак, која беше јако важна, стратешки за град Вишеград, почела је битка. Снаге непријатељске војске су напале. Пре тога, на планини Столац, погинуше ми браћа Руси, Владимир Сафонов и Димитриј Попов. Овде, на Заглавку, у главу је гелерима рањен био Александар Кравченко, рањен је био и Владимир Јегер.
Коначно, међу сломљеним камењем и столетним боровима на врху планине Заглавак, стиже час мој. Ето, толике хиљаде километара од Русије, страдах и живот положих за братство моје. Е, заиста, жао ми није, радостан сам. Магла је била, тишина некаква као кад ко утиша све звуке. Штропот рафала и стакато минобацача беше далек, као кад се прозор затвори на соби где је музика. И одједаред тама. На кратко. Нећу вам причати о ономе после, ех, како ће немоћне усне моје, лепоту такву описати. Где је сваки трен, као највеће усхићење за које знамо.
Нису ме браћа моја оставила, да се телом мојим баве непријатељи. Извукли су ме, мртвог, а као живог. Сахранише ме у Вишеграду, на косини одмах испод цркве. Ево уз мене леже Владимир и Димитриј. Благослови Господе! Положили шлем мој у ковчег, а на њега заставу Русије моје, јер Рус сам ја, брат Србинов. Да!
А знали су, другови моји, саборци моји, браћа моја, како сам српске јабуке заволео, те ми две оставише на Крст. Црвене, ено баш као Васкршња јаја! Две црвене јабуке, два Васкршња јајета, две родине моје, Русија и Србија. Колико је срећан човек, који две Отаџбине има! Не једну – две!
И тако...како је онај прерано оседели официр умео рећи: “Бог с тобом Коста”. Тако и ја вама, браћо, јер браћа јесмо због свега, за све и упркос свему! Бог с вама, браћо Срби, сетите се, једаред у години барем, можда баш 12 априла вашег Костје Богословског.
Крене ли когод, да ме кадгод и гдегод потражи, знајте, ево ме у “Вечном празнику”, граду Хаиту. Или ако вам је тако лакше, у Вишеграду, граду српском.
Аутор:
(који само истину пренесе у причу)
Марковић Драган "Курјак" рођен је у Београду 1974-те године. Бивши припадник оружаних снага војске и полиције, спортиста, отац двоје деце. Оснивач Друштва традиционалних вредности Вожд. Витез Сувереног Војног Витешког Реда Змаја. Члан Управног одбора УГ Ветерана Војне Полиције Србије.
