" Люблю тебя, Петра творенье,
Люблю твой строгий, стройный вид,
Невы державное теченье,
Береговой ее гранит,
Твоих оград узор чугунный,
Твоих задумчивых ночей
Прозрачный сумрак, блеск безлунный,
Когда я в комнате моей
Пишу, читаю без лампады,
И ясны спящие громады
Пустынных улиц, и светла
Адмиралтейская игла,
И, не пуская тьму ночную
На золотые небеса,
Одна заря сменить другую
Спешит, дав ночи полчаса "
Санкт Петербург. Петроград. Лењинград. Санкт Петрбург. Северная столица. Најсевернији милионски град. Тамо где Нева, кроз Фински залив меша своје воде са Балтичким морем. Град 42 острва. Северна Венеција. Град обучен у гранит, како га је велики Пушкин описао. Град белих ноћи.
Ехх...мој Санкт Петербург. Наш “Питер”. Ту се родих. Сада далеке 1962 године, у време док је град био Лењинград. Кратка лета, дуге зиме. И најлепши град на свету. Растао сам у њему. Са њим. Толико тргова, споменика, величанствених зграда. Има ли овакве архитектуре игде? Као да се Господња промисао кроз математику и прорачуне отелотворила у тим зградама. Ама, погледајте их само. Зимски дворац, манастир Смољни, Марински театар, Дом књиге...толико тога.
Рођен у граду који је престоница уметности и науке, а дарован склоностима ка овом другом, кроз своје школовање сам томе и тежио. Те тако, свршивши основно образовање, изабрах војне науке. Некако, чинило ми се, да ћу у роду артиљерије највише моћи да се остварим. И нисам погрешио. Постао сам официр и инжењер.
Службујући и служећи у војсци, дође време, ожених се. У очима сина Алексеја, видим поглед свој. Благодарим ти, Господе на томе.
Будући склон путовањима (ипак је Санкт Петербург обалски град), слали су ме на иста. На разна места. Једна од земаља коју сам посетио и у њој неко време боравио, била је Југославија. Стално су ми причали, да су Срби наш братски народ. Ја некако нисам разумео, зашто се онда земља не зове Србија, а не Југославија. А ако нас сви воле у тој земљи, зар онда нису сви били Срби? Како год, први пут сам боравио у овој земљи “у Босни”, како се то тамо говорило. Босна и Херцеговина, била је једна од 6 република, које су заједно чиниле СФРЈ-Југославију.
Каква земља! Какви људи! Био сам опијен! Толико различитости, често супротности. А ипак, све је било добро. Чинило ми се, да су људи оно највредније тамо. “Раја”, како су сами себе звали. Ех бехара...
Ако би неко тражио, да се Рај на Земљу спусти, све сам мислио, то би баш у Босни било. Тако и никако другачије. “Јашта јаране”.
Посао ме водио из Босне. Мојој жени, мојем сину Алексеју. Натраг мајчици Русији, био сам јој потребан. Времена опасна.
Приднестровље. Абхазија. Имао сам ето, прилике да у пракси проверим стечена знања. Био сам добар артиљеријски официр, добар. Старао сам се непрекидно, да својом храброшћу будем пример другима и да нигде не оставим лоше наслеђе мом Алексеју.
До мене су допирале вести о рату у....Југославији?! Па још у Босни, мојој бехар башти. Мислио сам, да то није тачно или макар не сасвим. Већ сам схватао, да западни медији не преносе вести, већ производе лажи. Па можда је и ово била једна. Немогуће, да онај народ зарати...међусобно??
То просто није било могуће, зар у онаквој земљи, мириса, укуса, музике, песме...љубави??? Можда, ако би их неко напао, да. Али међусобно, никако.
Ипак, била је истина. Она се земља распадала, кроз рат, а у Босни су становници међусобно ратовали. Нешто у мени препуче. Осетио сам, лепо сам чуо призив. Ако некако спасим део онога Раја! Алексеј је био дечачић од 7 година. Најпре, због њега нисам могао, а затим сам управо због њега кренуо у Босну. Тешко бих вам то објаснио, како то “баш због њега”. Јер, ко то не разуме, тешко бих му објаснио. А ко разуме, њему објашњење и не треба. Па стога прихватите само, морао сам, због Алексеја, због љубави, због добра!
И...отишао сам.
Дошавши у моју Босну, брзо сам схватио. Да је човек тај, и само он, који Рај чини Рајем. И на несрећу, тако је и са другим, Паклом.
Јер, као да се све изврнуло, посувратило у супротност своју окренуло, у земљи овој. Једни другима више на празнике нису ишли са поклонима у рукама ишли, но са ножевима, пушкама, бомбама. Некако, полумесец и Крст, стајали су једни насупрот других, на крв и зло. Они трећи...они су чекали ко ће претећи, па да му за врат скоче и исцеде последњу кап крви из њега и узму све.
Тако је на први поглед изгледало. Ко је даље видео, иза прочеља западних амбасада, могао је јасно видети искежене губице човекомрзаца, који су ове људе, до јуче браћу, оборужали и нагнали једне на друге. А било је тако много дугова ненамирених међу њима, нисам то знао. Страшно. Ратовао сам већ. Али...ово није рат, ово је нешто више и теже од тога, не знам шта.
И...брзо сам схватио, зашто су нам Срби браћа, а не Југословени. А како би и могли бити? Ми Руси и Срби, доста смо различити. Да, да, јесмо. Ипак...сведени на ствари срца – исти смо. А једино то и јесте битно, једино нас срце слагати не може, оно је што је.
Тек у рату, схватио сам, колико нас Срби воле. И колико воле српство и Отаџбину своју. Немерно је то. И сличном љибави и ја Александар Александров, из Санкт Петербурга, заволех моје Србе, браћу моју и Србију и све српско.
Снађе ме и то, да будем рањен. Обзиром да сам имао породицу, послали су ме у Санкт Петербург, да се опорављам. Нисам престајао да причам о Србима. Свима који су хтели слушати! А највише мојем Алексеју, сину мом! Настојао сам, да му истинито све кажем, онолико колико је он то разумети могао. Син мој!
Опоравио сам се. Знао сам, чим се то згоди, повући ће ме срце Србима. И тако и би. Пре одласка, повратка боље речено, оставио сам Алексеју “аманет”, како би Срби рекли, да макар једаред оде у Босну, Србију.
Нећу вас овде сада страшити. Причати како сам скончао, 21. маја 1993 године, надомак Сарајева. Зашто бих, све су смрти исте. Животи су различити. О њима треба причати, смрт је сама себи довољна.
Смрћу, уградио сам себе у живот. У живот мојих Срба, у живот “Српске”, како су они то говорили, са оним осмехом и топлином на лицима. Република Српска. И ето, колико је северная столица мој дом, толико је и Српска. Последња пријава пребивалишта, Војничко гробље, Вишеград. Боље пожелети нисам могао, заиста.
Заиста, све се на овоме свету математиком може објаснити, осим љубави, она не подлеже рачуну и рачунању. А она ме довела овде, у вилајет овај мирисни, бехарни, да ту чекам час онај последњи. Када ћу се опет срести са Србима мојим, Алексејем мојим.
А замислите, Алексеј је испунио речено. Није заборавио. Официрски је син то. Алексеј мој, син мој, поглед мој у очима његовим. А тај поглед, кроз његове очи, гледа рају моју, народ мој, Србе моје. Алексеј је изабрао Републику Српску. Изабрао је срце, а не математику.
Република Српска постоји, слободна. Нека Господ дадне, да тако и остане. А буде ли морало, некако је ближа Русија данас, него лане. Брже се стигне. Па и из најсевернијег милионског града на свету.
Аутор:
(који само истину пренесе у причу)
Драган Марковић
рођен је у Београду 1974-те године. Бивши припадник оружаних снага војске и полиције, спортиста, отац двоје деце. Оснивач Друштва традиционалних вредности Вожд. Витез Сувереног Војног Витешког Реда Змаја. Члан Управног одбора УГ Ветерана Војне Полиције Србије.
