43 године. У те године, обично “стане” детињство, школовање, студирање, служење војске, посао, женидба, деца...најчешће. Не тако често, стане и смрт, у године ове.
Ја сам своје 43 године почео у Донбасу, рођењем 1952 године, као Олег Кљонов. Тек касније сам пред име своје ставио звање доктора, па више нисам био Олег Кљонов, него доктор Олег Кљонов. Као и сви други, родитељи су ми се јако обрадовали. Не сећам се, но мора бити да сам се и ја радовао. Детињство, као детињство, пуно игре, јурњаве, смеха.........
Август је...године неке, Господње. Све је Господње. Па и сваки живот. И мој. Ноћ је, спарна, тешка. Врелина дана није ишчилела доласком ноћи. Мало од летњег доба, а мало и од оноликих бомби, минобацача. Ватра. Од толике мржње, чини ми се, и Ад би сагорео. А мрзели су нас. Силно. Не знам због чега. Но, за мржњу разлог и није потребан, зар не?
Близу Личког Петровог Села, Господ је тако хтео, задеси ме да се нађем у потпуном окружењу непријатеља. Они су себе називали 5. корпус Армије БиХ, но сам их ја боље знао, нису се тек тако иза имена сакрити могли. Виђао сам оно што је иза њих остало. Нема такве армије, корпуса, земље, нити људи. Само нељуди. А нељуди имена немају, барем не људска.
Стога, није важно било како се зову.
Знао сам одувек, доласком овде, тако далеко од мог Донбаса, моје Русије, у ратом захваћену Југославију која се распада, ризикујем живот. И ево...тако и јесте.
Чујем их. Све су ближе. Не знају да сам сасвим сам, па прилазе опрезно, уплашено. Хијене. И да знају, опет би тако било. Кукавички. Урличу, вриште, обећавају и наговештавају шта ме чека. И да не вичу, знао бих. Виђао сам остатке њихових заробљеника.
Нешто друго они не знају. Нећу им се жив дати у руке. Јер, за њих су Руси исто што и Срби. А и јесу. Сви то знају. Сви, осим нас Руса и наше браће, Срба. Ми смо некако заборавили, да смо накалемљени на исто дрво, две гране. Па исте плодове дају. Изгледа да је потребна нека несрећа, пошаст каква, да се сетимо онога што није смело заборављено ни бити.
Ево их опет, криче као демони некакви. Ко зна, можда то и јесу. Пуцају ка мени, онако тек. Не желе они да ме убију. Бар не тако, пушчаним метком. Не, друго они мени спремају. А неће тако бити, неће.
Мало времена ми је преостало, знам.
Мисли ми саме лете ка ономе дану, када је повлачење у колонама кренуло. “Олуја” су назвали оно што су чинили, помогнути свима који су помоћи могли. Другачије не би ни могли. Могао сам до Српске, знам. Потом и до Србије, Србушке моје, сестрице моје. Могао али нисам. Ја сам лекар. А место лекару је, у рату, уз рањенике. Те сам ја тако остао тамо где ми је и место. Знао сам како ће се окончати, наравно.
Имао сам онај осећај, памтим га из детињства, бабушка ми је причала те приче о Баба Јаги. Ио Кошћеју Бесмртноме. Осећај језе, гадости, мрскости, болести...
Ето, тако сам се и сада осећао. Ипак, остао сам. Лекару је место уз рањене, болесне. Видео сам то, осим у својој науци и у Јеванђељу, Господ је болеснима ишао.
Одлазе ми мисли још даље уназад. Ево моје лепе Коренице, Бијелог поља, погледа на Пљешевицу. Какав народ! Оно што је у мојем Донбасу скривено у утроби мајчице Земље, овде је на површини. Камен, руда, железо. Од тога је народ овдашњи. На први поглед тврд, одбојан, оштар. Но уме камен и заштиту пружити. Окупан сунцем личким, камен отопли, те је пријатан, годи кад на њега шаку положиш.
Таква је и она. Не, нећу јој име изговарати. Могу ме ови потомци Кошћејеви што ме окружују чути, па јој име убити. Јер убијају све, зашто име не би.
Остаће име неизговорено. Као и све оно, што сам њој рећи хтео. И деци нашој, будућој, нерођеној. У некој другој будућности, без Баба Јага, Кошћеја Бесмртњака, ових људождера, душождера, крволипаца, костолома, јамокопаца, кољача...
Личанка моја. И ја, Рус њен, Олег њен, Оли њен како ме је из милоште зазивала. Ко зна шта је са њом сада? Где је, то знам. Ево је, ту под овом маскирном кошуљом, натопљену знојем. Под кожом мојом, у срцу мојем руском. Отопила Лика снегове руске. Авај, узалуд изгледа.
Све су ближе. Сада већ чујем шкрипу цокула њиних по дворишту око куће. Смеју се, злурадо. А како ће другачије, погани изроди, курвини синови?!
Онај један, посебно се наслађује, вели скуваће ми уши у самовару. Нећеш, нећеш, Кошћеје. Знам те.
Скривена смрт твоја, слабост твоја, на острву Бујан је, храст је ту, под њиме ковчег. У ковчегу, зец, у зецу птица, у њој јаје, у јајету игла. Знам ја, бабушка ме научила. Чекај само, приђи ближе, показаћу ти ја, шта ћеш у самовару скувати! Само уђи у кућу, у собу ову, хајде!
Док чекам стрвинаре, одоше мисли још даље. Ево као да сам опет тамо. Дрниш. Један од оних див јунака из Милиције Крајине био је рањен. У заседи, како другачије. Висила му је душа о концу. Ипак, време му није било, није га Господ још позвао. Али мене јесте послао, да се баш ту нађем.
Није било времена, да се правилно збрине брат овај, те друге није било, него да приступим директној трансфузији крви. Моје. У њега. Ваљда се нешто прелило и у супротном смеру, па сам овако силно заволео народ овај, братски. Заиста, у Србима део Руса је. Или у нама Русима, део Срба јесте. Ко ће знати?
Преживе личанин овај, преживех и ја, дана тога. Тако је требало бити. Где је он сада, не знам ја. Али знам, где сам ја или “ђе сам” што би браћа рекла.
Ево ме, у кући урушеној, нагорелој, сам, опкољен од ђаволовог окота, семена поганог. Ево ме у рејону Личког Петровог Села. Ево ме у Лици. Ево ме у Републици Српској Крајини. Ево ме ђе бити требам.
Ево ме, далеко од Русије. Далеко од Донбаса мога. Ево ме далеко од куће моје. Далеко од собе младићке, студентске, школске. Ево ме ђе бити требам.
А ево и њих, напокон. Онај иде први, што би ме у самовар метнути хтео. Кикоће се. Јазавац. Наслађује се унапред. Он зна ко сам, не знам како. Зна да сам доктор. Вели, промеће кроз зубе крњаве, беоњача закрвављених, под некаквом капом ружном и са ножем у рукама, да ће ме хирургији подучити. Вели, развио је голему праксу хирушку, махом међу “шизматицима грчко-источним”. Колика је то мржња, да ни име српско изрећи не може, него их кованицом овом искривљеном назива.
Ево, за њим се помаљају још четворица-петорица, таквих истих лица. Сва су лица зла иста, једаред када се оголе.
Онај први се облизује. Заиста, крвопије су ово, не народ Божији.
Склапам очи. Изговарам “Оче наш”...не знам да ли на руском или српском. Знам да ме Он чује. И разуме. Разуме оба језика, од Њега су.
И на “...као што и ми опраштамо дужницима својим”, извлачим иглу осигурача, опраштајући заиста све. И свима. За све. То је она игла из јајета, и из птице и из зеца, из ковчега подно храста на острву Бујан, што се данас пресели у Личко Петрово Село.
Пуче јаје, Кошћеј Бесмртњак, смрт своју нађе.
Бљесак, прасак светлости....
Прасак светлости, зора је. Седим под стеном што се надноси над огњем прошлоноћним. Ватра згасла није, тек је запретена. Над огњиштем је самовар. Мирише из њега величанствено, освежно, благодајно.
Докле год ми поглед допире, њише се зелено море траве степске. Ветар крмани над тлом. Над њим, плави се небо. Небо које почетак нити крај нема. На небу, као најнакраснији украс, рађа се Сунце Господње. Сунце новога дана.
Ено сокола, где прелеће. Под њим, љеска се сребрна река. Покрај ње, никле су брезе витке, шуми лишће брезово, лепо свира, као харфа.
Река тече, негде ка Истоку, да се улије у неку већу, силнију, снажнију. Тече, да дода снагу своју, већ снажној.
Одједаред, отуд иза брежуљка, ето ње. Личанке. У котарици носи тек узбране јагоде дивље. Оне добромирисне, знаш које. Смеје се. Смејем се и ја њој. Смејем се и степи мојој, Русији мојој, животу, Господу. Радостан сам. Спасибо Господи....
Аутор:
(који само истину пренесе у причу)
Драган Марковић
рођен је у Београду 1974-те године. Бивши припадник оружаних снага војске и полиције, спортиста, отац двоје деце. Оснивач Друштва традиционалних вредности Вожд. Витез Сувереног Војног Витешког Реда Змаја. Члан Управног одбора УГ Ветерана Војне Полиције Србије.
